Љекарима поодавно ништа ново није појава да човјек напрасно заслаби уочи неких великих догађаја у животу, битних одлука, непријатних ситуација.
Просто, биће је паковање енергије и хемије – сокова, стисне се због неког страха и зебње и неминовно настаје неки испад, наруши се равнотежа и готово, мораш код љекара.
То је као оно кад се уочи викенда, који се повезује са празником, напрасно разболи читава војска канцеларијских здраваца.
Ријечју ми својим мислима и психом добрано командујемо својим имуним системом. Није узалуд његово право име – психо, неуро, ендокрино имунолошки систем. Умислимо ми почесто да смо болесни и разболимо се на крају.
Понекад нам здравствене слабости буду одличан изговор да не завршимо неки тежак или непријатан посао, да избјегнемо неки сусрет.
Oво никако не значи да се предсједник Владе Здравко Кривокапић и предсједник Скупштине Црне Горе Алекса Бечић фолирају и да су се разбољели да у суботу поподне не би морали ићи на дочек патријарха српског Порфирија, а тек не на устоличење новог митрополита Црногорско – приморског Јоаникија Мићовића. Оставља се само могућност.
Свакако остајемо при тези да су, ако су болесни, помогли вишеструко својој слабости, иако се Бечић недавно ревакцинисао против вируса корона, а Кривокапић није, и хвалио се бројем својих антитијела.
Како су помогли својој слабости? Страх и неодлучност су највећи савезници слaбости и болести!
Као да су се уплашили од дрскости Ђукановића и његове претплаћене „комитске“ дружине. Умјесто да јасно кажу да црква одлучује гдје ће и на који начин устоличавати свог митрополита. Може се некоме, макар у животу и не крочио у цркву, макар обитавао и у „долини богова“, то и недопадати, али не може да дивља, позива на крв и поставља ултиматуме држави. Ако је има?
То што су се ова двојица горе разбољела уочи битног датума за наш народ, то је можда и пуки случај. Ипак, ако се данас или сјутра напрасно „разболи“ и вођа навијача, који себе зову комитама, онда то више неће бити случајно. То би једино могао бити „случај комедијант“, о којем говори Црњански.
Није њега страх од нереда јер их покреће, неће своји на газду. Ни од проливања крви, није му прво. Није ни од полиције, многи њихови шефови су дио његове хоботнице. Није ни од короне, има суплементе који елиминишу и озбиљније слабости.
Страх га је од очекиваног фијаска. Шта ако и уз гориво и дневнице коничанчадима у „долину богова“ не дође ни пар хиљада навијача? Погибија. А можда му је и Попа сугерисала да се не плека у посао поповима.
Слична би била погибија и да ови његови спаринг партнери на устоличење митрополита дођу са позивницама које су повучене.
„Слабостима смо земљи привезани, ништавна је али тврда веза“, рекао би најумнији од наших.
„Журнал“
