Пише: Момо Капор
„Вучи-дол је пространо земљиште, које се равницом пружа четир сахата дужине испод града Билећа, а широко је близу три сахата. По њему је пуно мањих брдашаца и хумића. Уз небројене главице, пољем су још и многе дољаче, по којима се ово земљиште управо и зове Вучи-долови. У тим дољачама у зимње доба витлају се и станују вуци, које силни ветрови са големих отворених брда овамо догнају у ову заветрину.“ (1876)
У пролеће 1967. Зуко Џумхур и ја писали смо сценарио за филм „Зелена чоја Монтенегра“. Почињали смо да радимо око осам увече у мом малом атељеу, баш у онај благословени час који се поклапао са првом чашом лозоваче коју је, намрштивши се, испијао Зуко. Завршавали смо писање пред зору, пијани и одушевљени оним што смо отели од ноћи. После тога пратио сам Зуку кући, јер сам се плашио да га пустим самог. Урлали смо на киши и будили уснуле станаре. Провлачили се испод млазева из шмркова поливача улица, као испод ноћних дуга. Једва сам чекао јутро да бих прочитао шта смо написали претходне ноћи. Мора да је генијално! Али ноћ је велика варалица. Моје странице су почињале уредно и читко, а завршавале се несхватљивим шифрама заплетених слова: Pašaje678W ( 9psžcqdfw) qMrdžori scgvl%qlgreče… Алкохолизирани прсти су пратили дух, али не и слова! Лозовача је деловала баш као мескалин у експериментима Олдоса Хакслија — писање под утицајем дроге. Ноћу смо бивали богати; све наше новчане невоље биле су решене, јер смо пронашли најбољу причу на свету! Најзад сам могао купити стари савски тегљач „Оз“, дуг дванаест метара, који сам годинама желео да претворим у пловећи атеље, као Клод Моне. Изјутра смо били мамурни и утучени, са осећањем кривице и гриже савести. Одлазили смо да весламо око Аде Циганлије (која је тада била острво), у једној старој шикљи којом је крманио пензионисани професор књижевности, Сабов, адаџија без десне ноге. Алкохол нам је избијао на поре. Увек сам знао да ли је Зуко претходне ноћи био на неком дипломатском пријему јер би му зној мирисао на „Johnie Walker“, који је у то време био и сувише скуп да бисмо га пили код куће.
На горњем шпицу Аде Циганлије скакали бисмо у Саву и спуштали се пливајући низводно, док нас је добри Сабов пратио, усмеравајући чамац низ матицу. Допливавши до доњег шпица Аде, били смо излечени и свежи, спремни за нове лудости… Дешифровао бих после рукопис, уредно га прекуцао и чекао Зуку са охлађеним пићем, као што је Екерман чекао Гетеа са зарезаним гушчијим пером. Нестрпљив да се поново утопи у пиће и историју, Зуко је шетао по атељеу и говорио, говорио, а ја се трудио да прстима стигнем ту бујицу метафора, података, судбина, бизарности, сновиђења, љубави и чудних биографија… Његова је била ноћ — мој дан! Док је причао, изгледало је као да му на рамену непрестано чучи прошлост, као што шарени папагаји седе на раменима умировљених капетана дуге пловидбе. Уосталом, највише је и волео да се дружи са малом мајмуницом Олгом, коју је добио на поклон из Сингапура. Причао ми је да више воли њено друштво него Сартрово. Питао сам га због чега, а он ми је објаснио да се његова Олгица може попети уз фирангу, а Жан-Пол не може! Слао јој је редовно разгледнице са својих далеких путовања: „Госпођица Олгица Џумхур. Београд. Васина 14. Драга Олгице, док ти живиш као дама у Београду, ја изигравам мајмуна пред камерама у Лисабону. Твој Зуко.“ Говорио је: „Лако је наћи пријатеља с којим се прича. Тешко је наћи некога с ким човјек може да шути…“ Много је пушио. Чим би му цигарета догорела до половине, бесно би је гњечио у пепељари и палио нову. Дим му је излазио чак и на очи. Ако нам писање не би ишло од руке, одлазили бисмо у дуге ноћне шетње Београдом, правећи огромне кругове, све док не бисмо спали с ногу, и ноћ завршили у некој кафаници с пријатељима. У удаљеним периферијским сокацима откривао ми је тајне ишчезлих богатстава, смене кућевласника, свеопшту пропаст заплетених људских судбина. Избегавао је центар као кугу, поготово места која су била у моди. Окружен познатим и славним личностима, постајао би изненађујуће агресиван.
Али, у лоше осветљеним градским четвртима претварао се у прерушеног Харуна Ал Рашида; улазио би у дворишта и непозван откривао тајне пролазе између башта, пажљиво разгледао бедне излоге на врху Булевара Револуције, некадашње Александрове, испијао кафе с лимарима, сајџијама, пензионисаним пуковницима, прокаженим и непознатим, проверавао историју код смењених министара и некадашњих амбасадора; посећивао удовице у становима затрпаним старудијом, с траговима изгубљеног угледа, знао је сву децу по имену — и где год би ишао, свима би се насмешиле очи: био је то за многе прави мали празник! Знаш ли шта је то успех? — питао ме је једног дана. Нисам знао, јер га нисам имао. Успех је — казао је — таленат плус информације! Када су гости одлазили из његове гостољубиве куће, он је, дубоко се клањајући на вратима, говорио: „Па свратите опет! Олгици и мени биће веома драго…“ Сви у његовој породици носили су чудна оријентална имена; мајка се звала Васвија-ханума, жена Везира, кћи Донизада, а шкотски овчар — Синдибад. Његово право име било је Зулфикар. Ни усред циче зиме није носио зимски капут. Корачао је ведро у карираном сакоу, као да пркоси невремену. Угледавши га на тротоару као на каквом летњем пријему, завејана Кнез Михаилова улица проналазила је у себи снаге да се одупре зимогрожљивости. Пркосио је времену и годишњим добима, идући увек без капе. Презирао је хемијске оловке и фломастере. Писао је и цртао искључиво налив-перима кабастог облика, увек најбоље марке и племенитог порекла, веома дебелим (да боље легну у руци), напуњеним црним тушем уместо мастилом. Волео је да носи џепне сребрне часовнике старинске израде, са ланцем преко стомака. Личио је тада на старовремске људе, с одмереним кретњама и уздржаним понашањем. Као да се одувек журио да што пре остари и отараси се пролазних страсти, пошто једном досегне мудрост.
Жене га никад нису нарочито привлачиле. Верујем да би радије провео ноћ причајући са пензионисаним шефом послуге београдског папског нунција, него с неком гласовитом лепотицом. У Београду је говорио најчистији екавски без акцента, али чим би прешао на Дрини ћуприју, истога часа претварао се у ијекавца, а у његов говор би похрлили у ројевима турцизма. Јео је веома мало, али то мало морало је да буде краљевски сервирано. Салвете од батиста, најбољи енглески фајанес по коме јуре викторијански ловци и лисице, кристалне чаше, чипкаст столњак и свеће у сребрним чирацима… Свечани ручкови на које сам имао част да будем позиван, састојали су се обично од бамји са говеђим репом, согандолми и месних „колачића“ преливених милерамом, а као десерт изношене су хурмашице и сахер-торте, све из кухиње племените Васвија-хануме удовице чувеног београдског имама и угледног масона. Као диџестив служени су најбољи француски коњаци и ликери. Зуко је ретко кад био болестан, али и кад би му било лоше, никада није облачио пиџаму. Легао би на нераспремљену постељу потпуно одевен, у џемперу и фармеркама, са мокасинама покрај себе, тако да сваког тренутка може побећи од лекара, ако га укућани кришом позову. Волели су га старци, деца и животиње.
Због чега се оволико бавим Зуком Џумхуром?
Зашто већ једанпут не пређем на причу о Осман-паши Сархошу? Паша је мртав. Зуко је мртав. Чему журба? Вечност је пред нама.
Треба напоменути и то да је веома ретко одлазио у биоскоп, а телевизију није гледао из простог разлога што увече обично није био код куће. Мислим да је написао више сценарија него што је видео филмова. Одбио је са гнушањем мој предлог да „Зелену чоју Монтенегра“ куцам као што се пишу сценарија: опис радње и ликова (ВИДЕО) лево, а дијалог (АУДИО) на десној половини странице. Срећом био је у праву! Тако је досадно читати сценарија, чак и кад их пишу великани попут Заватинија, Фелинија или Бергмана. Држао се класичног начина приповедања, као каква брадата Шехерзада, говорећи да је модерно доба, истина, изумело разна електронска чуда и да ће ускоро свако моћи снимати филмове, монтирати их и приказивати, али суштина ће остати непромењена — ма шта пронашли, увек ће најређи и најдрагоценији бити онај ко прича причу и руком вуче линију. Када му се један млади сликар у Почитељу, цртајући неку девојку, пожалио да му цртеж не иде од руке јер нема добру оловку, Зуко је почео да урла на њега: „Ексером! Ексером!“ Много касније схватио сам шта је желео да каже; ма чиме изведена, линија немилосрдно открива природу нашег талента и осећајности. И тако, док смо писали причу о Осман-паши и у облацима дима гледали покретне слике како се претапају једна у другу, било нам је лепше него на могућној премијери овог филма. (Успут, Зуко је у то време открио да се човек може са истом количином пића два пута брже опити ако се, док пије, љуља у столици за љуљање. Столица је, иначе, била моја. Касније је отишао корак даље и открио да се три пута брже опијеш ако из те исте столице, док пијеш, гледаш у отвор машине за прање веша, када се у њој пере такозвано шарено рубље!) За нашу причу, коју смо, упадајући један другом у реч, одушевљено препричавали по београдским кафанама, заинтересовао се један режисер. Склон уживању и господин старог кова, Радош Новаковић је тада, као предратни салонски левичар, снимао углавном ратне филмове. Допала му се прича о Осман-паши и видео је у њој могућност да се помоћу копродукције извуче из скучене домаће кинематографије и сними филм у духу Ренеа Клера — обојено, елегантно, лежерно и лепршаво, са горчином која ће се осетити тек после гледања филма, када се обланда допадљивости истопи у дну стомака. Свака земља чији се протагонисти појављују у „Зеленој чоји Монтенегра“, дала би свог глумца, који би говорио матерњим језиком.
Била би то нека врста малог филмског Вавилона, баш као и хотел „Локанда“ на Цетињу 1876, када су у њему боравили конзули и посматрачи, дописници европских листова, међународни хохштаплери и уходе, чак и један залутали песник (Лаза Костић), и Османпаша Сархош, заточеник после пораза у бици на Вучјем Долу. Лик Осман-паше Сархоша био је једна врста Зукиног тајног аутопортрета. Мени је у филму, као и у животу, припала једна од споредних улога. Одмерен и озбиљан када је у питању посао, Радош Новаковић нас је, као даровите али немарне и лење ђаке, терао да завршимо наш сценарио, предосећајући да неће још дуго бити директор „Авала филма“. Али ма колико да смо чезнули за славом на неком од фестивала, нама се много више допадало да пишемо заједно, у ствари, да живимо у тој причи, која је углавном постојала у генијалном Зукином препричавању више него у облику куцаног текста. Идући тако на састанак са Радошем Новаковићем у ресторан „Трандафиловић“ на Чубури, који је био његово омиљено место, где су га келнери неговали као чувеног госта, нас двојица смо успут измишљали сцене које још нисмо били написали, правдајући се професору Новаковићу попут ђака који су, наводно, заборавили свеску са домаћим задатком! Најзад, „Зелена чоја Монтенегра“ била је написана! Наш сценарио је откупила „Авала филм“ и ми смо се растали да на миру потрошимо свако свој део новца, који је у то време био огроман. Убрзо после тога Радош Новаковић је умро. Свој примерак је однео у Америку, и тамо му се губио сваки траг. Други примерак је заувек нестао у прашњавим роло-ормарима мамутске куће у расулу.
Зуко и ја смо потпуно заборавили на тај сценарио, који је лагано жутео у неким црним корицама, заједно са мојим напуштеним причама. Игром случаја добио сам ту фасциклу после двадесет и четири године. На жалост, сценарију је недостајало првих пет страница! Нико сем Зуке не би могао да их исприча! Нико сем њега није познавао тајне изворе у којима се та прича крила више од једног века — све оне већ заборављене књижевнике, учеснике и сведоке, њихове мемоаре, путописе и исповести, готово уништене „накладе самог писца“ с краја прошлог века, чији је пасионирани читалац био. Откриће овог необјављеног текста деловало је као бомба на наше заједничке пријатеље, поштоваоце и познаваоце Џумхуровог дела! Зуко је, наиме, био познат као аутор који је сваки свој текст објавио по више пута, под различитим насловима и у разним облицима. Састављач његових сабраних дела, вредни господин Мирослав Прстојевић, падао би у очајање када би утврдио да се половина неке Зукине књиге лежерно преселила у другу књигу сасвим различитог наслова, да би касније изронила у облику путописа у каквом бедекеру или фотомонографији. Пронаћи необјављен Зукин текст било је равно открићу непознате приповетке Лазе Лазаревића! Да бих написао тих првих пет страница морао бих се вратити у своју тридесету годину, а тамо ми се уопште више не враћа, чак и кад би то било могуће! Морао бих, такође, поново да заволим филм, а та љубав је већ одавно потрошена. Морао бих да будем занесењак, довољно луд да трошим драгоцено време на покретне слике, уместо на живот. Као у Кафкином Замку, где Чувар одлази онога часа кад главни јунак умре пред капијом, јер је ту само да би њега спречио да уђе унутра, они који ми нису дозвољавали да се бавим филмом, одавно су отишли из кинематографије, у пензију, смрт и заборав. Сада, кад могу да уђем у филмске куће на главна врата — више ми се не улази.
Постојало је, наиме, време када смо лудовали за филмом!
Образовани на ремек-делима у подруму Кинотеке у Косовској улици, знали смо напамет сваки кадар из „Аталанте“ Жана Вигоа или из Драјерових и Сјостремових немих филмова: Чаплин, Китон, Грифит, Велс; рани Карнеови филмови, Бресон, који је отворио пут француском „новом таласу“, све нам је то одзвањало у глави морећи нас чежњом да и сами направимо нешто слично. Гутали смо сваки нови број „Cahier de Cinema“, који би стизао до нас за закашњењем од неколико месеци, писали сценарија и неуморно их нудили глувим филмским кућама, у којима су владали полицајци и демобилисани официри. Наравно, ниједан није примљен, али су према нама били љубазни као према сувише паметној и образованој деци. У то доба снимани су искључиво партизански филмови и јефтине комедије. Официјелни режисери и сценаристи су нас се плашили: знали смо о филмској уметности много више од њих и то је, вероватно, био разлог што су у филм пуштали све, сем нас! Филмском производњом и дистрибуцијом бавили су се као по казни, увређени што су их њихови бивши другови уклонили из дневне политике. О њима су са дивљењем шапутали: да се није „оно“ десило, могли су данас да буду чланови Централног комитета! Понекад би нас неко од њих увео на затворене пројекције, када би га опхрвала пијана разнеженост; тако смо могли видети филмове који никада неће бити откупљени. У удобним пројекционим дворанама, у којима су цензоре служили пићем, досађивали су се удбаши и њихове примитивне жене. Често би прекидали пројекцију и прелазили на гледање другог филма, када би им се прича учинила и сувише развученом и неразумљивом. Чезнули су за совјетским ратним филмовима, мада то нису смели чак ни сами себи да признају, јер је њихова партија била у завади са братском совјетском партијом бољшевика. Уживали су зато, као и њихов Вођа, у вестернима и филмским оперетама у којима је певао тенор Марио Ланца.
Соња Томовић Шундић: Лубарда и Његош: “Одбрана је с животом скопчана”
Улагивали смо им се и замајавали их, само да не би прекинули приказивање Ренеовог ремек-дела „Прошле године у Маријенбаду“ или Малове „Љубавнике“. Била су то полусељачка дивља деца, бивши ратници нечисте савести, и више од свега плашили су се да не испадну смешни на за њих непријатељском терену — филму. Располагали су скупоценом играчком за прављење целулоидних опсена а све време желели да раде нешто опипљиво и једноставно. Бојали су се свега што нису разумели, а разумели су мало тога. Земља је била херметички затворена. На Запад су путовали само ретки миљеници, полуобавештајци. Свет за којим смо чезнули (замишљајући га потпуно погрешно) склапали смо из тих случајних покретних слика у замраченој дворани, осећајући се као социјалистички коперфилди. То је изгледало као кад путујете аутобусом и слушате Вивалдијева „Четири годишња доба“, која се добро слажу са пределом кроз који пролазите. Све време страхујете да шофер — господар путовања и звука, у чија широка леђа гледате, не окрене длакавом ручердом дугме на радију и не пронађе неко смеће од музике. Наравно, ви знате да је ваш страх оправдан и да је право чудо што човек за воланом још није уништио тај склад. И гле, то се и догађа! Дижете руке од свега и почињете да се бавите уметношћу за коју сте само ви одговорни — оном чију визију не може да прекине ничија рука! Због чега сам се вратио овим страницама, после толико година? Зуко би се понекад сетио нашег сценарија и питао ме шта је с њим. Још увек се надао да ће неко направити по њему филм и да ћемо се, најзад, обогатити. Последњи пут, пред његову смрт, обећао сам му да ћу га пронаћи. Обојица смо веровали да имамо најбољу причу на свету, каква се среће само једном у животу. Нисмо ни сањали да је Зукин живот исто тако добра прича. Исписујем, дакле, ове странице да се Зукин дух потрошен на „Зелену чоју Монтенгра“ не би изгубио унеповрат. То је сад и једини начин да се поново дружим са Шејтан-ефендијом, од кога сам научио најважније ствари у животу.
Наша приповест започиње у предвечерје 28. јула 1876. на Вучјем Долу, с расулом поражене турске војске; у љутом барутном диму и јари врелог дана, која исијава из херцеговачког камењара. Пуне двадесет и четири године биле су ми потребне да бих открио изворе Зукине приче, коју је ноћима надахнуто изговарао, као опседнут, готово у једном даху, равно у моју писаћу машину. То је књига Мемоари са Балкана (1858 — 1878) Мартина Ðурђевића, политичког пристава првог разреда у мировини, некадашњег дипломатског и поштанског чиновника у аустријској и турској служби, очевица битке на Вучјем Долу и познаника Осман-паше Сархоша, главног јунака ове романтичне приповести. Књига је штампана у „наклади самог писца“ у Сарајеву 1910. године, и у стилу њеног приповедања крије се много од Зукиног стила усменог књижевника. „Ако ови мемоари у писму стекну онакав повољан суд код цијењеног читатељства, какав су налазили свуда у слушатељству кад сам приповједао поједине одломке, нећу требати боље награде за овај труд!“ пише Ðурђевић у Предговору. Писац је, као и Зуко Џумхур, причао много пута исту причу, све док је није испробао на својим слушаоцима у тој мери да је сваки њен делић био савршено усмено избрушен, па тек онда преточен у Гутенбергов облик. Зуко је те мемоаре, по сведочењу режисера Боре Драшковића, открио годину дана раније (1966) и вукао их читавог лета са собом, читајући их у хладу херцегновске кафанице „Лисабон“, где је волео да седи у ране јутарње сате. Касније је отишао у Херцеговину, бежећи од туристичке сезоне, коју је са ужасом звао „Мама, види како роним!“ Један глумац се сећа како би Зуко изјутра мамуран сишао на реку Неретву, свукао се и сео усред матице, тако да му је вода ударала у груди. „Отварао би уста, човече, и пуштао Неретву да му тече кроз њих! Имао сам утисак да ће попити целу ту реку!“ (Јосиф Татић).
Најранији траг ове приче налази се у малом новинском запису Зуке Џумхура, под насловом „Сужањ на Цетињу“: „Ово је једна од последњих прича коју је испричао Осман-паша. Последње године свога живота Паша се све чешће враћао на Црну Гору, на битку код Вучјег Дола и нарочито на пријатне дане проведене у црногорском заробљеништву на Цетињу. Као и у својим ранијим разговорима са Тахир-ефендијом, почео је ову причу вријеђајући Мухтарпашу и све његове претке и потомке. Тај Мухтар-паша нанио му је у животу много увреда и зла својим оптужбама, у ствари чистим измишљотинама и лажима, како је он, лива Осман-паша, вјерни слуга Падишахов и први тобџија турске царевине, на Вучјем Долу био потпуно пијан и распамећен да умало својим топовима није ударио по низаму умјесто по Црногорцима…“ Да бих вас увео у причу кроз пет непостојећих страница „Зелене чоје Монтенегра“, мораћу, дакле, да вас упознам са историјском позадином ове знамените битке, без које није могуће разумети судбине главних јунака. Најпре је господар Црне Горе, књаз Никола I Петровић Његош, окружен народом и војском, прочитао ратни проглас. „Цетиње, пуно свијетлих и свечанијех успомена, није дочекало величанственијег дана… — сећао се Књаз у својим Мемоарима. — Осим силнога искупљеног народа, поље цетињско бјеше притисла војска, која је имала тај дан кренути на границу херцеговачку…“ „Црногорци! — гласио је проглас. — Скоро су пет вјекова, како сила турска гази већи дио народа нашега и пустоши најљепше земље старе и велике државе српске. Народ је наш устајао више пута да стресе са себе ланце ропства и опет, изнемогао, јер, поцијепан и остављен сам себи, клонуо је у тешке окове варварске надмоћности. Црногорци, ево година дана да је наш народ опет устао са узвиком: Слобода или смрт. Из наше сусједне Херцеговине пламен устанка обухватио је и браћу нашу у Босни и народ бугарски, брата нашега истога и по крви словенској и по крсту православном. (…) И ево је, јунаци моји, куцнуо тај велики час, да се обистини значење Црне Горе и испуне жеље наше и браће наше. (…) Црногорци, у таквим повољним приликама ступамо ми данас у рат против Турске. Мурат доби царство наше, Мурату га и отети ваља.“ Пресудна битка одиграла се на Вучјем Долу 28. јула 1876. године. „Противничке стране у овој бици биле су приближно једнаке — пишеЂурђевић — по двадесет хиљада с једне и са друге стране. Заповједници турске војске су били: мушир Мухтар-паша, ферик Бошњак и командант артиљерије Осман-паша…
Мухтар-паша остави шест табора војске у Билећи, а са осамнаест табора и дванаест топова у току ноћи изврши покрет. Војску је подијелио у три колоне: четири табора са по два топа под заповједништвом Османпаше, и Мухтар-паша са девет табора и седам топова наступао је позади њих. Испред турских одјељења ишао је турски башибозук — мобилисани становници силом или милом, са простора Херцеговине… Ја сам био на брежуљку код тајника Дабуа, па гледао на бинокел, да разгледам битку. Чу се прва пушка, друга и трећа, тада се разви прасак од хиљаду пушака, те многи рањени поче звати: ‘Помози друже! Дај воде!’ Првог мртваца виђох погођена у сред чела. Њега натоварише на коња и однесоше некуда да га закопају. Чуло се и страшно лупање олова по камењу и гдје зрна звижде у зраку. Кнез је стајао са својом пратњом на каменом брежуљку (на западним падинама брда Кокота, гдје се и данас виде камени шанчеви положаја Црногораца одакле су Црногорци пошли у јуриш на положаје Турака на Ковчегу). Књаз је био заогрнут модричесном кабаницом без рукава. Једно пушчано зрно проби Кнежеву кабаницу крај кољена, а војвода Петар Вукотић за руке повуче велећи: .Погинућеш Господару; амо за камен; надодав: ‘Не треба гинути без нужде!’ Турци су истом снимили с мазге један топ, и брже боље опалили само четири пет хитаца, када им понеста пушчане муниције; стога је турско пушкарање било све ређе. Ова је војска додуше нагло трубећ искала муницију, но главна муниција, како рекох, неспретно отпремљена на црногорску границу. Уто се просу глас по црногорској војсци, да Турци немају муниције, а заповједници повикаше: ‘Јатаган!’ Пиперски батаљон најприје потеже јатагане, излетје из својих материза од камења, те вичући учини јуриш на Турке. Кад за њима и остали Црногорци пограбише јатагане, настаде крвава борба, настаде касапљење љутим ханџарима. Црногорац знаде тако хитро сијећи ханџаром, да му се Турци не могу ни бајонетом приближити. Турке обузе смртни страх, па стадоше бјежати натраг пут Билеће, а Црногорци су их прогонили сјекућ све до града два сата далеко. Црногорци су тражили, да што више господе достигну и посијеку, јер код ових је пљачка боља, па их је било, да су протрчали просте турске војнике, не обазирући се на њих, а ови нису смијели замахнути на Црногорце. Црногорцима је послужила срећа што су потревили јуришати на главни стан, гдје се налазило она четири топа и много високих турских официра…“
