Муктар-пашу султан кара,
У Стамболу на дивану;
“Зашт’, Муктаре, рђо стара,
Не би јунак на мегдану?
Ја ти дадох сто тисућа
Одабране војске моје,
Да попалиш оно кућа,
На Цетињу што-но стоје.
Да умириш кнез’ Николу,
Што ми не да нигде стати;
Што ми не да у Стамболу
Ни по’ часа мирно спати.
Он је глава једног јата,
Он предводи Црногорце;
Он је извор овог рата.
Он покрете Херцеговце.
Њему треба отпор дати,
Он је страшан царству овом:
А ласно је војевати
Са ћесаром и Московом
Знаш ли, пашо, кад си хтео
Поћи на ту горску страну,
Како си се мени клео,
На ћитапу алкорану:
Заложио с’ твоју главу,
– Ту су биле паше многе –
Да ћеш земљу црногорску,
Ти пред моје метнут’ ноге.
А ти оде, па зачама, –
Та то треба да ти с’ плати!
Војска паде у биткама,
А ти један здрав се врати.
Па је сада, пашо, право,
Да осветим главе њине:
За то ево џелат стоји,
Да и теби главу скине.”
До земље се Муктар-паша,
Клања цару по три пута;
Па се онда тихо маша,
Свиленога царског скута:
“Аман, царе, све је тако!
Па што ћу ти и ја крити!
Црна Гора наш је пак’о,
Већ не може црњи бити.
Удар’о сам са свих страна,
Војска твоја борила се;
Војска твоја одабрана
Међ’ кршеве сломила се.
Оно царе није земља,
Као што су земље друге,
Већ градови од камења,
Нигде стазе, нигде струге.
Она земља што год роди,
То је само јунак прави:
Живи, слави и слободи,
Свуд победи где се јави.
Оно, царе, нису људи
Као што је свет остали;
Већ змајеви то су љути,
Од којих се небо пали.
Кнез Никола, царе није
К’о краљеви други што су;
Као ор’о он се вије,
Кад се за њим војска осу.
Да си откуд, царе, био
На крвавом Вучјен Долу,
Ти се не би уставио,
Ни у самом твом Стамболу,
Ударише изненада
Црногорци к’о варнице:
Учинише триста јада,
Отворише свуд кланице.
Исекоше војску нашу,
И топове освојише,
Погубише Селим-пашу,
А Османа заробише.
Ту бих, царе, пао и ја,
Да не беше једног чуда:
Сачува ме хамајлија,
– Црногорске земље груда.
То са собом ко год носи,
Њега зрно свуд облеће;
Тај од пушке црногорске
Погинути нигда неће.
Аман, царе, немој сата
Овде сећи главу моју;
Заклетва је моја права,
Ја испуних жељу твоју.”
Па извади из недара
Једну груду црне земље:
Пред ноге је цару баци,
Да је види цар од жеље.
Цар се трже и повика:
“Не дајте ме, – сад ме спас’те!
Не видите л’, како груда,
Страховито брзо расте?
Уклон’те је испред мене,
Грозница ме од ње хвата;
Гле! – сви ћемо погорети,
Ето из ње сева ватра.
Та ето се ваља к мени, –
Свега ће ме раздробити!
Није груда, него сабља, –
Та све ће нас поморити!
Аман, аман, Обилићу!
Та ево ти круна ова! –
Јесам Мурат, али нисам
Онај Мурат са Косова.
Турска земља – само гробље! –
Свуд невина крв се пуши.
Не дајте ме! – беж’те Турци! –
Царевина сва се руши.”
– На ту вику, са свих страна
Дотрчаше слуге хитре,
И бацише ону груду
У таласе морске бистре.
Ал’ се диже страшна бура,
Заљуља се сиње море;
Замути га груда земље, –
Груда земље Црне Горе.
Зетрептеше све обале
Од тутњаве и од јеке:
Задрма се сва Европа,
И Азија чак до Меке.
А кроз Стамбол на све стране
Телал виче к’о никада:
“Султан Мурат полудео, –
Султан Хамид цар је сада.”
(1876.)
Пјесма Љубомира Ненадовића, “Груда земље” говори о бици на Вучјем долу у Црногорско-турском рату који се одвио од 1876 – 1878. године. Битка на Вучјем долу или Вучедолска битка је једна од од четири битке у борби за ослобођење Црне Горе. Црногорско-турски рат је почео као резултат невољности порте да уступи дио Херцеговине Црној Гори, због тога, у јуну 1876. године, Црна Гора објављује рат тада и даље моћном Османском царству, али које је ипак само сијенка онога што је некад било. Период од 1875 – 1878. је био период устанака и немира у Османском царству, он се назива Великом источном кризом.
Битка на Вучјем долу одвила се у јулу 1876. године када је султан Мурат V упутио 24 батаљона и 12 топова под командом Осман, Селим и Муктар-паше. Књаз Никола је снаге распоредио у 4 бригаде, а 6 батаљона задржао под својом директном командом. Турци су 28. јула са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа – Вучји до – Убли; у претходници су се налазила 4 батаљона и 2 топа под командом Селим-паше; за њима су ишли 5 батаљона и 3 топа под Осман-пашом, са задатком да прије Вучјег дола скрену ка Голом брду и Вардару ради заштите лијевог бока главнине; главнина јачине 9 батаљона и 7 топова наступала је под непосредном командом Муктар-паше, а испред ње башибозук.
28. јула Турци су са 16 батаљона и 12 топова кренули правцем Билећа – Вучји До – Убли. Предводила их је претходница под командом Селим-паше (4 батаљона и 2 топа), а иза су слиједили Осман-паша (5 батаљона и 3 топа) са задатком да заштити лијеви бок главне формације, коју је предводио Муктар-паша са 9 батаљона и 7 топова.
Црногорско-херцеговачке предстраже су се под артиљеријском ватром повукле на положаје Кокот, Ковчег и Голо Брдо. Црногорски одреди под сердарима Пилетићем и Бошковићем и војводама Вукотићем и Павловићем брзо су заузели кључне позиције. У бици, Сјеверни одред је поразио башибозук и турску главнину, заузео топове и под командом Јола Пилетића заробио Осман-пашу, Селим-пашу погубио, а Муктара мустио да све исприча Султану. Ђоко Поповић је био тај који је погубио Селим-пашу, а Осман-пашу је заробио Лука Драгишић. Све ово су догађаји опјевани у пјесми “Груда земље” Љубомира Ненадовића.
Гусларску обраду ове пјесме можете послушати овдје:
Љубомир П. Ненадовић, “Целокупна дела”, Књига Прва, Треће издање, Накладом Књижаре Љ. Јоксимовића у Београду. Нова модерна штампарија Миливоја Бођанског, Југовића ул. 10 1912.
