Пише: Слободан Шоја
Подијелићу радо с читаоцима Аутографа једно аутентично свједочанство које знаковито, и нажалост веома вјеродостојно, осликава како политичари у Босни и Херцеговини замишљају заједнички живот у мултиетничкој земљи, те како поштују припаднике друге нације с којима дијеле хљеб и судбину.
Крајем јануара 2011. године одржан је у Addis Abebi 16. редовни самит Афричке уније. Као акредитовани амбасадор БиХ при Афричкој унији, пратио сам самит, што је мање битно, али сам био присутан током сусрета на маргинама самита двојице министара спољних послова, Босне и Херцеговине (Свен Алкалај) и Србије (Вук Јеремић), што је много битније јер без тога не би било овог свједочанства!
Алкалај је у Африци молио Јеремића да он и Борис Тадић заједнички убиједе српског господара Милорада Додика да прихвати реформу Предсједништва БиХ и да умјесто три члана буду четири. Тобоже да се не забораве и националне мањине па би био ред да и оне добију свог представника који би се о њима очински бринуо.
Млађани али лукави Јеремић је одмах схватио да Јеврејин Свен Алкалај, из реда осталих народа, жели то мјесто за себе. Тадашњи бошњачки члан Предсједништва, Харис Силајџић, надао се те 2011. године још једном четверогодишњем мандату на изборима 2014. године.
Опсједнут собом, никакав тимски играч, Силајџић је увијек размишљао како да суверено доминира у Предсједништву и прегласа сваког осим себе. Имао је већ у Предсједништву марионету од Жељка Комшића, али му је требала још једна марионета, из реда осталих народа. Са таквим послушницима, односно са три гласа према један, био би главна фаца у Предсједништву.
Добро је то замислио Силајџић, независно од тога што је то нељудски и антибосанскохерцеговачки. Такво понашање, међутим, разоткрива масовну страшну болест код наших људи због које је земља парализована, а народи отуђени. Та болест зове се апсолутно одсуство међунационалног поштовања и повјерења, али и апсолутно одсуство жеље да се изграде и поштовање и повјерење.
То што се Хрвати најчешћи предмет варања разлог је њихов мали број у односу на остале. Њих је најлакше прегласати, али у овој наопакој земљи свак би урадио исто кад би био најбројнији. То је нешто што је урођено нашим људима све три вјере.
Ето, поштовани читаоци Аутографа, ако досад нисте знали како се код нас води мултиетничка држава и граде људско повјерење и државно јединство, сад знате: националистички, себично, преварантски, мрзилачки, перфидно, без поштовања. Због таквог приступа успјех је загарантован и ми већ годинама уживамо у плодовима тог ”успјеха”!
Иначе, себична прича о подвали нашим Хрватима почиње 2006. године, кад је подржана кандидатура Жељка Комшића за хрватског члана Предсједништва БиХ. Он је с лакоћом постао представник Хрвата кога хрватске масе презиру. Стога и никако не залази у хрватске средине. Шта ће, несрећник, боји се својих!
То траје до данас и трајаће све док траје превара. А траје већ 16 година и планира се наставити. Шеснаест бесмислених година провео је на државном врху Жељко Комшић и постао један од највећих штеточина постдејтонске Босне и Херцеговине.
Медиокритет без харизме, скупљач јефтиних патриотских поена и опасни демагог, Комшић је нажалост поткопао темеље државе јер је скоро код свих Хрвата успио изазвати разочарење у Босну и Херцеговину и сумњу у могући заједнички живот.
С друге стране, својим сталним додворачким, милитантним и хушкачким изјавама које личе на позив у бој, Комшић је код значајног дијела Бошњака и Босанаца учврстио искључивост и ратоборност.
Не зна се шта је горе од ове двије опречне реакције, разочарење или ратоборност, али одавно знамо да Босни и Херцеговини сигурно требају другачији људи на врху државе а не ратни хушкачи и преваранти.
Жељко Комшић је заправо кључни разлог зашто хрватски највиши званичници, хрватска дипломатија и хрватски еуропарламентарци, не престају годинама лобирати и упозоравати да хрватски народ у Босни и Херцеговини није равноправан са осталим народима.
Због феномена Комшић Загреб не жели никакву билатералну размјену посјета на предсједничком нивоу. Одлуку о томе донијели су заједнички Зоран Милановић и Андреј Пленковић. Жао ми је што као држављанин Босне и Херцеговине и као дипломата морам казати да је одлука разумљива и исправна.
Због Комшића се организирају конференције о положају Хрвата у Босни и Херцеговини, због њега се у Сабору Републике Хрватске гласају резолуције и декларације, а све с циљем да Хрвати у БиХ добију равноправан статус.
Поменимо само два догађаја у посљедњих неколико дана. Најприје су се у Мостару 13. јула ове године састали Драган Човић, лидер ХДЗ БиХ и Милорад Додик, лидер СНСД.
Велики бизнисмен Додик вјешто користи сваку политичку прилику за радикализацију и стога сваком проблему, видљивом или невидљивом, истинском или лажном, он редовно даје национални или религијски карактер.
У Мостару је, у друштву великог бизнисмена Човића, изјавио како је ”веома урушена конститутивност хрватског народа, значајно је урушена конститутивност српског народа и ми хришћани смо овдје под притиском муслимана”.
У Босни и Херцеговини се на тежак живот са људима друге вјере највише жале милионери и милијардери. Толико им је тешко да су се од муке нездраво обогатили захваљујући тензијама које су сами изазивали. А свјесне конфронтације хришћана и муслимана савршено је средство за приватни бизнис под плаштом политике.
Додик је додао да ће Срби ”подржати сваку иницијативу да се питање избора хрватског члана Предсједништва ријеши у интересу хрватског конститутивног народа. Једино је исправно да се хрватском народу за избор члана Предсједништва осигура хрватска изборна јединица”.
Послије овог, ко зна којег, петстотог или хиљадитог, сусрета два национална лидера дигла се страшна теледиригована прашина као да су се видјели први пут. Дежурни подстрекачи хаоса на другој страни понављали су да је то договор Срба и Хрвата против Босне и Херцеговине, да се жели на мала врата увести трећи ентитет и свашта још, само да у народу о(п)стану страх и мржња према Хрватима и Србима.
Два дана послије сусрета у Мостару, Сабор је 15. јула са 82 гласа изгласао Резолуцију Домовинског покрета о положају Хрвата у Босни и Херцеговини. Резолуција, коју је ХДЗ преправио, инсистира да је неопходно остварити пуну политичку равноправност Хрвата у БиХ и да треба осигурати да Хрвати бирају своје легитимне представнике. А то се може постићи, вели се у Резолуцији, само ако се ”успостави засебна изборна јединица за избор хрватског члана Предсједништва БиХ”.
И послије састанка двојице лидера и послије сједнице Сабора дигла се у Босни и Херцеговини страшна прашина, скоро предратна. Нема ко се није укључио од дежурних хушкача. Сви праве драму као да позивају на мобилизацију, непрестано претјерују у закључцима, плаше људе, бомбардирају их црним слутњама и пријетњама.
А кад се све сабере и одузме, кад се укључи здрав разум види се колико су наша наметнута размишљања, ставови, тврдње, тумачења… заправо потпуно погрешни.
Прво и основно што треба знати јест да су сви народи у Босни и Херцеговини потпуно једнакоправни и да је сваки народ на исти начин жртва исте небриге оних за које у магновењу гласа.
Једнакоправност је својствена свима, а ако је нема онда кривицу за то сноси искључиво властито национално-политичко водство. Хрватима су за неравноправност криви Хрвати, Бошњацима Бошњаци, а Србима Срби.
Ако је хрватски народ у Босни и Херцеговини у нечему неравноправан, онда то нема везе с Комшићем већ са кровном партијом Хрвата, ХДЗ БиХ. Та партија онемогућава било ком Хрвату који није члан ХДЗ БиХ да добије било какву значајну функцију. На прото-хадезеовском језику ”једнакоправност Хрвата” каже се ”монопол ХДЗ-а”.
Звучи апсурдно, али хрватски народ у Босни и Херцеговини постао је једнакоправан тек онда кад је Комшић ушао у Предсједништво БиХ! Он је једини који је помрсио рачуне монополу ХДЗ БиХ и зато је предмет сталних критика.
Не огледа се једнакоправност Хрвата из БиХ по томе ко ће неуспјешније и некорисније у скупим лимузинама заборављати Хрвате и њихове потребе, Драган Човић или Жељко Комшић. Никакве, али баш никакве користи неће народ имати нити од једног члана.
Проблем избора Жељка Комшића или сутра Славена Ковачевића није уопште проблем хрватске једнакоправности која постоји и коју Комшић ни најмање не угрожава.
Проблем је болесна манифестација нашег преварантског духа који нам је донио непоправљиву штету и бацио државу у каљужу неповјерења и мржње. Другим ријечима, Жељко Комшић не угрожава Хрвате и њихову једнакоправност већ угрожава Босну и Херцеговину и њену никад досегнуту међунационалну хармонију о којој можемо само сањати.
Споредно је, дакле, ко је избаран, важно је зашто је изабран. Избор једног или другог лошег кандидата небитан је у односу на одлуку опасну по државу да се Хрвати свјесно преваре.
Ове године би нарочито било важно да се избјегне убацивање кукавичјег јајета у Предсједништво како бисмо могли присуствовати првој озбиљној борби за хрватског члана између кандидаткиње ХДЗ БиХ Даријане Филиповић и заједничког кандидата хрватске опозиције, Зденка Лучића. То би била једнакоправност.
Евентуално повлачење кандидатуре Славена Ковачевића обесмислило би све резолуције Сабора, као и стварање засебне изборне јединице за Хрвате. Истовремено би престала и лажна брига за Хрвате Човића и Додика. Све би било једноставно и нормално кад бисмо се понашали нормално.
Али пошто се о повлачењу Ковачевића може само сањати, разумном човјеку не остаје ништа осим да подржава све оно што никад не би смио подржати.
Није примјерено да се сусједне државе мијешају у унутрашња питања Босне и Херцеговине, као што није примјерено тражити посебну хрватску изборну јединицу јер би она дискриминирала значајан дио Хрвата у Босни и Херцеговини. Али пошто је враг већ однио шалу, лично бих подржао свако рјешење, чак и наопако, само да се престане с праксом свјесног и нездравог варања Хрвата Босне и Херцеговине.
Ако се подвале наставе и уколико не прихватимо да се мултиетничка држава не гради преварама већ повјерењем, Босна и Херцеговина неће опстати.
Извор: Аутограф.хр
