Пише: Момчило Настасијевић
Топи се дан.
По златном одру девице мру,
драгане болу,
сестре моје миле.
Путују насмехнуте
за нечим што су сниле.
Сам ја.
Топле пониру реке.
Миришу на љиљане
што прецветали лане.
Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.
Шта ли се њима снило,
па теку насмехнуте
у тамни дол?
Сам ја.
Настајем чудно
из овог нестајања,
сном те дубље ме све буди.
Сама згажена биљка
златан отвара цвет
из ожиљка.
