Пише: Филип Драговић
У низу феноменолошких и социолошких сличности, па и понеких коинциденција, између црногорских литија за одбрану светиња СПЦ 2020. и србијанских студентских протеста 2024/25, запада ми за око једна очигледна подударност. А она се огледа у манифестацији снаге и воље за коју смо, до јуче, мисли да их више нема.
Тако је, наиме, све до изгласавања Закона о слободи вјероисповјести од стране ДПС режима, мени изгледало да на улицама, стадионима, школама, јавним скуповима итд… нема више ни трага од оног завјетног идентитета Црне Горе, који се огледао у поштовању српске традиције, у истицању српских народних симбола, и – више од тога – у младалачком и полетном односу према Цркви, Богу, оностраном…. Чинило ми се да све оно чему учим дјецу у своја четири зида, и оно што евентуално могу да размијеним са најближим пријатељима и родбином, да све то више никада неће имати право јавности. Нити да јавност, подвргнута разним притисцима и уцјенама, уопште има потребу за таквим идентитетом овог друштва, ове заједнице..
Кад, наједном, све то прокуља на улице, незаустављиво, снажно, а опет – мирно и достојанствено.
У Србији је изгледало да се више од пола грађанства повукло у неку политичку хибернацију, налик оној из СФ филмова, са поруком: „Пробудите ме кад све ово прође“. Никаква издаја Косова, никаква Пинк и Хепи затупљивања, никакво бахаћење СНС власти (које је вербално осуђивао и сам предсједник Вучић), није могло да буде окидач за размрдавање успаване масе која апстинира изборе, која не може да упали ни један медиј а да на њему нема промоције шунда и насиља, и која не рађа дјецу жељну слободе и правде. А онда, прво хорор у „Рибникару“ са доста показатеља да систем има своје непоправљиве фелере, а потом хорор у Новом Саду, са одговорним лицима која „не осећају никакву одговорност“! И онда, бунт студената. Жива лица живих младих људи. Као доказ да постоји савјест и друштвена свијест. И као јасан звук народнога гласа који хоће да се нешто промјени и покаже. Али наравно, не на конференцијама за штампу било ког појединца. Него у систему и институцијама.
Ето то је та сличност између литија и студентског бунта. Гледамо нешто за шта смо мислили да је давно ишчезло. Гледамо га како мирно шета, и како достојанствено ћути.
Овдје је један предсједник литије назвао „лудачким покретом“ и – погријешио. Тамо, предсједник се колеба између КОБРИ које би „могле да разбацају 100.000 људи за 15 минута“ (да ли ?), и саосјећања према омладини чије аргументе жели да чује. Ни једно ни друго није добро. Прво би била кобна грешка, а друго је недостатак осјећаја за реалност. Јер омладина на улици не жели да чује њега, који нема институционалу надлежност за рјешавање њених захтјева, него жели да чује глас институција. Ако их има, и ако могу да говоре.
