Пише: Митрополит Лука (Коваленко)
Христос васкрсе, драги моји читаоци!
О неравноправности култура и „новом фашизму“
Још једна теза из манифеста „Палантира“ о томе да нису све културе равноправне и да ће преживети само оне које су свесне своје изузетности и надмоћи, не само да представља хипотезу, већ и дубоки духовни изазов који удара у само срце хришћанског откровења. Покушај да се културе човечанства поделе на сорте јесте реанимација древне паганске свести заодевне у савремене одежде социјалног дарвинизма.
Тврдња о „надмоћи“ једне културе над другом јесте симптом дубоке духовне оштећености у чијој основи се налази гордост – првородни грех, који је једном подстакао човека да жели да буде „као богови“. Кад култура почиње да се сматра „изузетном“ не у смислу јединственог призвања служења Богу, већ у смислу доминације над другима, она неизбежно креће путем самообожавања. Свето Писмо упозорава: „Погибељи претходи гордост, а паду – надменост“ (Прич. 16:18).
Историја показује да су цивилизације које су поверовале у своју непогрешивост и биолошку или културну супериорност обавезно долазиле до духовног пустошења и краха. Бог Који „се гордима противи“ разара сличне вавилонске куле, зато што оне уместо истинског јединства човечанства у Духу подмећу лажно јединство и гордост.
Главни противаргумент хришћанства састоји се у универзалности спасења.
Апостол Павле у Посланици Галатима (3:28) не само да проглашава социјалну једнакост, већ чини онтолошку револуцију. Рушећи границе између Јудејца и паганина, он тврди да не постоји ниједна културна припадност која би човеку дала „привилеговани“ приступ Творцу.
У хришћанском схватању света истинска животна способност народа се не одређује силом њихових државних институција или агресивним понашањем, већ дубоком свешћу о томе да је култура само инструмент, а не коначни циљ људског битка. Она је попут језика којим народ води свој скривени дијалог с Богом и њена вредност се састоји у томе колико јасно и искрено кроз њу звучи глас молитве и трагања за Истином. Зато сваки покушај да се култура претвори у идола или у средство за доминацију неизбежно доводи до духовне немуштости.
У том смислу главно је уверење да се вредност људског живота увек налази неизмерно изнад сваког, чак и најсавршенијег система. Хришћанство неуморно сведочи: једна људска душа је у очима Творца драгоценија од свих земаљских царстава, идеологија и културних достигнућа заједно.
Култура је позвана да служи човеку помажући лику Божјем да се открива у њему, а не да приноси личност на жртву „највишим“ интересима цивилизацијске надмоћи. Управо смирење, а не горда свест о изузетности представљају истински залог живота.
Док свет снагу види у способности гушења, јеванђељска логика тврди да се права сила културе испољава у њеној способности за пожртвовано служење и отвореност према Истини. Не преживљава заједница која подиже зидове од осeћања сопствене важности, већ она која проналази у себи снагу да призна своју несавршеност пред Богом. Само таква култура је слободна од отрова гордости, способна је за обнављање и вечни битак, јер се „Бог гордима противи, а смиренима даје благодат“ (Jak. 4:6)
Проглашавање других култура за „штетне“ јесте покушај узурпирања права Суда које припада само Богу.
Сваки човек је лик Божији који не може да избрише никаква култура или етничка припадност, а јединство у Христу брише све културне преграде. Теза о томе да ће преживети само „они који постану свесни надмоћи“ уместо јеванђељске етике подмеће логику борбе за опстанак у палом свету. Међутим, Христос говори супротно: „Онај ко жели да стекне своју душу, изгубиће је“ (Мт. 16:25). Култура која свој опстанак и доминацију ставља изнад љубави и истине ризикује да се претвори у „смртоносни“ систем. Она може да победи у земаљској конкуренцији, али ће у вечности доживети пораз изгубивши човечност.
Хришћански одговор на ову опасну тезу је једноставан и суров. Култура је жива док служи човеку и Богу. Чим почне да служи сопственој „искључивости“ одваја се од извора Живота и креће путем саморазарања. Истинска „надмоћ“ у очима Бога није господарење, већ способност да човек постане „све за све“ како би спасио бар неке.
Дигитални ауторитаризам vs Царство Небеско
Извлачећи закључак из горе реченог* о тезама манифеста „Палантира“ треба истаћи да у савременом свету где дигитални алгоритми претендују на улогу нових таблица завета, конфронтација логике тоталне контроле и логике Јеванђеља постаје дубок есхатолошки изазов.
Суочавамо се с новим обликом идолопоклонства – вере у то да безбедност која је остварена кроз технолошки надзор може да замени истински мир.
Свет који се описује кроз призму посматрања и сегрегације тачно се подудара с богословском дефиницијом „палог“ света. У овом систему човек престаје да буде лик и подобије Божје претварајући се у „тачку података“ – објекат за манипулације.
Технолошко „свезнање“ овде наступа као сурогат Божјег свезнања, али је лишено милосрђа: његов циљ није спасење душе, већ њена класификација и ограничавање.
Кад се безбедност купује по цену слободе, почиње да влада страх. С тачке гледишта хришћанске антропологије то означава дубоку деградацију, јер „у љубави нема страха, већ савршена љубав изгони страх“ (1 Јн. 4:18). Алгоритамска контрола негира саму могућност покајања (метаноје) – радикалну промену ума и срца. Ако систем унапред „зна“ вероватноћу вашег поступка и спречава га кроз принуду, лишава вас моралног избора. А Бог толико поштује људску слободу да је човеку дозволио чак и да устане против Њега.
Сегрегација и преузношење једне групе над другом представља повратак на „старог човека“, на поделу на „Јелине и Јудејце“ која је превладана у Христу.
Покушај изградње елитног „дигиталног раја“ за изабране за рачун контроле над осталима јесте изградња нове Вавилонске куле.
У Откровењу Јована Богослова описује се систем у којем „нико не може ни да купи, ни да прода“ осим оних који су примили печат звери. Ово данас изгледа као пророчанство о свету у којем је приступ основним добрима условљен лојалношћу технолошком систему. Овде се дух мења „суровом силом“, а живо општење – хладном рачуницом.
У драми XXI века Христове речи „Мир Мој дајем вам; не онако као што свет даје“ (Јн. 14:28) попримају осетну оштрину. Пред човечанством се указују два пута уређења битка: пут „дигиталног Левијатана“: тежња ка идеалном поретку кроз апсолутну транспарентност. Мир се овде не постиже захваљујући унутрашњој сталожености, већ кроз гушење воље и искључивање саме могућности грешке. То је „гробљанска тишина“ предвидивости у којој је поредак наметнут споља, а безбедност се гарантује одсуством живота.
Христов пут је радикални преображај срца. Овај мир не зависи од стабилности сервера; његов извор је у тајанственој дубини духа који је сједињен са Творцем. Док технологије доводе материју у ред, Христос животвори личност.
Судар вредности технолошког детерминизма и Јеванђеља је метафизичка битка између механизације битка и човековог обожења. Запажамо трансформацију технологија и тоталитарну идеологију у којој се јединствена личност приноси на жртву ефикасности.
Једина алтернатива јесте одлучан повратак поимању човека као слободног бића. Истинско достојанство личности не може се измерити рејтингом и дигитализовати.
Главни изазов данашњице није у томе да ли ће ВИ победити човека, већ да ли ће човек успети да остане хришћанин у свету који нуди комфор у замену за одрицање од лика Божјег. Управо то је наш данашњи пут у Гетсиманском врту технологија.
Ваистину васкрсе Христос!
Извор: Живот цркве
