Пише: Бранко Милановић
Какви би били ефекти масовног увођења вештачке интелигенције у привреду, с марксистичке тачке гледишта? Занимљиво је да ово питање, колико ми је познато, нико још није поставио.
На први поглед, рекло би се да су импликације за Марксову радну теорију вредности лоше или у супротности с чињеницама и очекивањима. Вештачка интелигенција подразумева увођење производних техника високог капиталног интензитета или, да се послужимо марксистичком терминологијом, процеса с веома високим органским саставом капитала. Другим речима, увођење вештачке интелигенције имплицира веома висок c/v.
То је однос константног капитала (ц) према варијабилном капиталу потребном за ангажовање радне снаге (v). У случају потпуно аутоматизоване производње, ако је ангажман радне снаге мали или тежи нули, вишак вредности произведен радом такође мора бити мали или тежити нули. Без обзира на то колико је стопа експлоатације висока, ниска вредност в даје ниску вредност с (вишак вредности). Тако долазимо до закључка да профитна стопа (s/(c+v)) такође мора бити веома мала, у складу с једним од најпознатијих Марксових „закона капиталистичког развоја“, а то је тенденција опадања профитне стопе услед увођења капитално интензивних производних процеса. Ако је производња готово сасвим аутоматизована, профита стопа ће бити равна нули или близу нуле. А као што нам говоре Маркс, Шумпетер и здрав разум, капитализам с нултом профитном стопом је апсурд. Капиталисти неће улагати ако је очекивани принос раван нули. Тако тенденција пада профитне стопе најављује пропаст капитализма.
Много пре него што се вештачка интелигенција појавила на сцени, о томе су расправљали марксистички економисти с почетка 20. века – Роса Луксембург и Хенрик Гросман. Очекивали су управо оно што данас видимо: да ће увођењем капитално интензивнијих производних процеса, који су за сваког капиталисту понаособ профитабилнији, капиталисти као класа, када једном сви то учине, потпуно истиснути живу радну снагу и тако смањити укупан вишак вредности и свести сопствену профитну стопу (за капиталисте као класу) на нулу.
Да ли ће вештачка интелигенција донети крај капитализма? То се наизглед не слаже с чињеницама и очекивањима да после увођења вештачке интелигенције профитне стопе буду веће, а не мање. Да ли је Маркс потпуно промашио? Можда и није.
Да бисмо то испитали, замислићемо економију коју чине два сектора. Први је сектор с веома високим органским саставом капитала, управо онакав какав смо описали. Потпуна аутоматизација у том сектору створила би тражњу за производњом роба и услуга које може обезбедити само жива радна снага или је њен рад у том домену супериорнији од рада вештачке интелигенције: мислим на негу, спорт, медицинске услуге, врхунску гастрономију, обуку, тренере, бармене, креативно писање и мноштво других задатака који, баш зато што неке од њих мање квалитетно може обавити и вештачка интелигенција, постају све вреднији ако иза њих стоји квалификовани рад живе, људске радне снаге. Хиљаде наставника ће бити замењени вештачко интелигенцијом, али ће истовремено порасти тражња за заиста добрим наставницима, онима који су бољи од вештачке интелигенције.
То значи да ће се временом развити нови сектор, у супротности са трендом потпуне аутоматизације. Карактерисаће га низак органски састав капитала: мали константни капитал (ц) у односу на варијабилни капитал (то јест, количину капитала која иде на плате). За разлику од потпуно аутоматизованог сектора, тај сектор би генерисао велике вишкове вредности.
Али, као што знамо, у капитализму се робе и услуге не продају по радној вредности, већ по производној цени која изједначава профитне стопе у капитално и радно интензивним секторима (то јест, секторима с различитим органским саставима капитала). То значи да би у стању равнотеже профит у аутоматизованом сектору био пропорционалан (великој) количини капитала ангажованог у аутоматизованом сектору. Отуда профит аутоматизованог сектора не би био занемарљив, као што нам се чинило у почетку, када смо га посматрали у изолацији, претпостављајући да му припада читава економија. Напротив, профитна стопа може порасти зато што је замена живе радне снаге у првом сектору праћена увођењем нових, радно интензивних производних процеса у другом.
Укратко: док ће један део економије користити само машине (што обухвата и вештачку интелигенцију), други ће бити неупоредиво радно интензивнији, можда и више него данас. То значи да профит у сектору вештачке интелигенције ипак може бити знатан – али само ако је његов раст праћен растом тражње за робама и услугама које производи жива радна снага другог сектора. Ако вештачка интелигенција преузме комплетну економију, онда, према марксистичким анализама, профитна стопа мора тежити нули. На исти закључак упућује и неокласична анализа, јер потпуно аутоматизована производња која не користи радну снагу подразумева да ће укупан износ плата бити раван нули или близу нуле, па се поставља питање коме ће се онда продавати то обиље нових производа. Дакле, и у неокласичном свету, изобиље које ствара вештачка интелигенција (ако се не изврши велика прерасподела у корист људи који не раде) има за последицу недовољну агрегатну тражњу, због чега профитне стопе теже нули. У обе интерпретације успон вештачке интелигенције мора бити праћен еквивалентним растом радно интензивних активности да би се економија одржала у равнотежи и да агрегатна тражња и профитна стопа не би пале на нулу.
Да резимирамо: и у марксистичком и у неокласичном свету, економија коју чини само високо аутоматизовани сектор није спојива с опстанком капитализма. У првом случају, зато што је произведени вишак вредности, па отуда и профит, раван нули; у другом, зато што недовољна агрегатна тражња обара профит на нулу. Проблем се може „решити“ једино еквивалентним растом радно интензивног сектора, или масовном прерасподелом у корист људи који не раде.
Дакле, будућност је мање суморна него што неки тврде. Активности у којима вештачка интелигенција не може заменити радну снагу доживеће процват. Да ли ће вештачка интелигенција довести до губљења радних вештина? На први поглед се чини да хоће, једноставно зато што многе вештине (као што су рачунарство, развој софтвера, писање, чак и математика) постају сувишне јер их могу преузети машине. Али могућа и вероватна противтежа том процесу биће настајање занимања у којима ће радне вештине премашивати данашњи ниво, једноставно зато што морају бити супериорније од онога што нуди вештачка интелигенција да би људи пожелели да за такве производе и услуге дају новац. Отуда, док један део радне снаге може бити погођен губитком радних вештина или, назовимо то правим именом, заглупљивањем, други део ће постати софистициранији и много квалификованији. Да би сачували предност, такви радници ће се такмичити с машинама више него с другим људима. Али докле год верујемо у људску способност адаптације, можемо рачунати да ће увек бити сегмената радне снаге који ће радити ствари које машине не могу да ураде, а чак и ако могу, више ће се ценити (и вредновати) резултати рада живе радне снаге. Мало је вероватно да ће вешта клизачица на леду генерисана уз помоћ вештачке интелигенције бити једнако вреднована као људско биће у истој улози. Бар не од стране људских бића.
ПС. У тексту сам изразе „повећани капитални интензитет производње“ и „виши органски састав капитала“ користио као заменљиве. Први је, наравно, неокласични, а други марксистички, али у овом контексту оба упућују на исту ствар: замену људи машинама (укључујући АИ).
Извор: Пешчаник
