Piše: Mitra Reljić
E, da još ubedi Beograđane, Novosađane, Banjalučane, Podgoričane i dr. da se manu odlaska na Kosovo i Metohiju, zaborave zavetnu zemlju i konačno mu „skinu teret sa vrata“ – mora da se vrzmalo u izdajnikovoj glavi. Računajući na grozničavi strah rodbine pohapšenih hodočasnika u Prizrenu i Đakovici, u nedelju je, pre nego će predstaviti novog mandatara, i to sugerisao. Upozoravaće – reče – ljude da imaju na umu da odlaze na teritoriju pod efektivnom kontrolom onih spremnih da maltretiraju, šikaniraju, hapse i ubijaju. Ni reči o tome da će država išta više od toga učiniti. Stradanje Kosovaca i Metohijaca te bezrazložno tamničenje vernika koji, prelazeći stotine kilometara, pohode svoje svetinje i uočivaskršnju radost dele sa narodom Kosova i Metohije, poodavno se svodi na pokoje, nikog obavezujuće, saopštenje.
Polazeći od sebe i njemu sličnih, ovaj ne zna da u stožeru srpskoga bića ne damara strah – to grdno osećanje roba, nego ga, koliko god izgledalo drugačije, do danas održava stid kao determinanta slobodna čoveka. Zato, ko jednom dođe, kad god ožedni svetlosti, iznova će krenuti Pećkoj majci, Dečanima, Ljeviškoj, Gračanici… Tek minulog vikenda tokom kojeg su nedužni hapšeni, što autobisima što kolima, u Metohiju se sjatilo hiljade vernika. Automobilom je stiglo i njih četvoro iz Beograda. Iz Kosovske Mitrovice sa Ljiljom, Mrđanom, Svetlanom i Radovanom (lepih li imena!) krenula sam put Patrijaršije i Dečana. Nevericu pred prizorom preoranog srpskog groblja i na njemu podignute albanske kuće te ubrzane albanizacije severnog dela Kosovske Mitrovice – tužnog rezultata Vučićeve briselske „misije“, sledećeg jutra smenila je očaranost predelima Metohije, lepotom Rugovske klisure i vijugave Bistrice koja pronosi srpske vekove, pripoveda o molitvenom pesnikovanju Jefremovom, pa tihovanju sledbenika mu Marka Pećkog i drugih podvižnika u njenom stenovitom kanjonu. Ali i o osmanskom zulumu te muci srpskih ratnika koji su baš tu – svedoči Vinaver – spremajući se za proboj kroz besputne klance divlje Albanije /…topove bacali u provalije / da ne padnu u ruke neprijatelju.
Lekić prije 25 godina govorio o NATO bombardovanju: Zločin za koji se moraju ustanoviti odgovorni
Samo pri pogledu na Bistricu, pre nego će zakoračiti u portu, gostima su navirale suze. U porti punoj sunca najpre ih je sačekao dud Svetog Save Drugog posađen, knjige vele, 1269. ili 1270. godine. Sa Savinim dudom ljudi se sreću na različite načine. Poneki s prisećanjem na tolika postradala stoletna stabla posred srpskih grobalja – na Dušanov bor iznad Crkve Svetih arhanđela u Gornjem Nerodimlju, prastari hrast na groblju nadomak Crkve Svetog Dimitrija u Sigi kraj Peći, pa onaj uz Crkvu Svetog Nikole na groblju u Đurakovcu koji se „predao“ tek posle trećeg po redu miniranja… Potonji zulum nije pretekao ni stoletni klen na, uzalud stavljenom pod zaštitu države, starom groblju Stojkovića u Bućanu. Otud, pri susretu sa Savinim dudom, meni u mislima najpre iskrsne Tešićeva, poetski sročena, bojazan da ga, otrovnom mržnjom vođena, agarjanska ruka može poseći. I pesnikov savet: Ušuškaj se, Dude brate, u zaborav mesečine, / U Božije nevidelo. / Ušuškaj se, Senoviti, dok ne mine, dok ne mine / buničice što je jelo. Iako brižno negovan, mnogi se pribojavaju da, kao i kod svakog starca, vreme ne učini svoje. „Evo izdanka!“
– radosno su primetile Svetlana i Ljilja ugledavši mladicu na pogrbljenom stablu, verujući da će se, i kad poslednji plod – „suza kaluđerska“ – rekao bi Tešić, nestane i kad mu dođe vreme, iz srca njegovog roditi novi život i nastaviti da pripoveda predačku slavu. Mogla sam pretpostaviti rukoveti pomešanih i radosnih osećanja sa kojima su zakoračili u predvorje Hrama. Pri ulasku u Crkvu Bogorodice Odigitrije, skrenuh im pažnju na prag i milione stopala koja su pojela kamen, kako napisa Ž. Rakočević. Iz jedne u drugu crkvu dočekivali su nas Sveti Arsenije I, pustinožitelj Jefrem koji je, po nuždi, napuštao svoju pustinjsku keliju i dva puta stajao na patrijaršijskom tronu, pa Sveti Sava Drugi, Nikodim, Joanikije Drugi… Zahvalni Gospodu, Radovan, Mrđan, Svetlana i Ljilja slušali su otkucaje tolikih svetih srca, upijali vekove sa drevnih freskopisa. Željni da što više vide i saznaju, nakon što upalismo sveće, zaželeše da obiđu i humku mučenice Marice Mirić, stradale u Belom Polju i, po odluci mitropolita Amfilohija i mati Fevronije, sahranjene uz monahinje.
Sa mišlju na Danila Pećkog i fra Vita Kotoranina krenusmo put Visokih Dečana. Pri svakom susretu sa Dečanima, čovek ne može a da se ne priseti odakle smo pošli i dokle smo stigli u pogledu ishoda svekolikog kulturnog preplitanja. Univerzalna vrednost Visokih Dečana rezultat je promišljenog te na izboru zasnovanog graditeljskog genija koji, s jedne strane, predstavlja najlepši spoj romanogotičkog i vizantiskog stila, s druge pak strane, uzidanu, u ono vreme podrazumevanu, svekoliku hrišćansku ljubav dvojice Srba – katolika Vite Kotoranina i pravoslavca Danila Drugog. Posle toliko vekova i zaludnih „časova“ o multikulturalizmu (kao da se razumevanje i prihvatanje drugog i drugačijeg može naučiti obnoć i za okruglim stolom), stigli smo do, stihijom i kulturnim nasiljem oblikovanih, novosinkretizovanih kultura današnjice i dobro platili cenu „duhovne standardizacije“.
U Crkvi zatekosmo svega nekoliko posetilaca, što je omogućilo mojim saputnicima iz Beograda da se na miru poklone Svetom i zgledaju se u neopisivu lepotu freskopisa. Uskoro je u pratnji oca Mihaila iz Svetih arhangela pristigla poveća grupa mladih vernika. Za njima i otac Petar (onaj što sve stiže i na sve misli) da, na radost prisutnih, otkrije Svečev kivot i omogući im da celivaju njegovu svetu ruku. Pre nego nas je mladi i nasmejani monah Amfilohije pozvao na, u Dečanima obavezno, posluženje, svi se osvrtahu da vide gde se dede otac Mihailo. „Baš je onakav, kakvim ste ga opisali“ – veli Ljilja. Oca Mihaila i nije teško opisati. On je kao ona kula sa Crkvom Svetog Nikole na višegradskoj tvrđavi što vekovima straži ponad prizrenskih Svetih arhangela, kula puna hrišćanske brige i ljubavi. Kod njega će, ako Bog da, sutra. Samo da se ne vrate kući nepričešćeni – sve vreme i naglas razmišljali su Beograđani. Sledećeg jutra će im se u Gračanici i ta želja ispuniti, pre nego su sa dobrim Miloradom (družina iz Doma kulture na čelu sa Rakočevićem vazda je spremna da pomogne) krenuli ka carskom Prizrenu. Imali su sreće da ne svedoče hapšenju nevinih Srba, pa su se okrepljeni verom i naoružani osmesima, zdravo vratili svojim kućama. Odande su poručili da će prvom prilikom ponovo doći i da će dolaziti.
