Piše: Mitra Reljić
Prilično frekventan prostor na obodu Gračanice više od dve i po decenije prepoznatljiv je po montažnim barakama i tesnim gvozdenim kontejnerima – konzervama, kako su ih nazivali Srbi, tu smešteni neposredno po Martovskom pogromu 2004. godine. Nadomak kontejnera su plavo-bele metalne barake – neka vrsta skromne ratne bolnice otvorene zaslugom Grka 1999. godine koja je ponela lepo ime „Simonida“. Tu su započeli rad iz Prištine izbegli zdravstveni radnici, nakon što su trojicu njihovih kolega pogromaši usmrtili, a dvojicu oteli.
„Ja sam iz porodice pomorskih kapetana, znam gde mi je mesto kad brod tone“ – odgovorio je načelnik Hirurške klinike, profesor Andrija Tomanović na upozorenje svoje saradnice da mora napustiti Prištinu. Pored svega, nadu je podgrevala činjenica da je u svojoj viteškoj karijeri spasao i živote hiljade Albanaca. Slično su razmišljali i ostali njegovi sastradalnici čija su imena ispisana na beloj mermernoj ploči – podsetniku na njihov uspravan život i žrtvu, postavljenoj pri ulazu u jednu od baraka. Kad god se setim strašnih pogibija svojih sugrađana – Lekovića, Mladenovića, Stamenkovića, Ristića, Vujovića…, te odvođenja u nepovrat Tomanovića, Nedeljkovića, Simovića, Sekulića…, setim se i toga da su Albanci glasnije pravdali svoja zlodela nego što smo ih mi osuđivali. Kad god mi u sećanju iskrsne Saša Perenić, brat otetog Ranka, kako se u centru Gračanice nadvikuje sa svojim bolom, Jovanke iz Slivova, majke otetog Živojina Pavića, pa Dobrile Stević iz Novog Badovca, majke Slavišine, Divne Slavković iz Rabovca sa fotografijom u ruci svog supruga i domaćina Dragoljuba, Nadice Nedeljković, supruge otetog Svetislava, Ljiljane Vukmirović, supruge Draganove i tolikih drugih koji su prvih godina protektorata s fotografijama svojih najmilijih tumarali od nemila do nedraga (čine to i danas), uvek iskrsne i pitanje: kako smo tako tiho odlazili i umirali?
Onda kad država beše okupirana brigom kako da se dodvori haškim dželatima, a prestonički novinari – zapadni „izvođači radova“ na terenu s puno žara tragahu za masovnim grobnicama u kojima su, unapred se i „pouzdano“ znalo, odreda albanski civili, shvativši da su sasvim ostavljeni, kosovskometohijski Srbi su, umesto protestom i otporom, pa „kome um za morem, kome smrt za vratom“, reagovali ćutnjom i izbegličkim kolonama. A mogao se spasiti makar poneki život. Na pameti mi ono što je uradio Raif zvani Rajko, hrabri Rom iz Kosovske Kamenice. Pošto su mu kidnapovali sina i brata, Rajko je presreo prva tri Albanca, sklonio ih na tajno i bezbedno mesto, hranio i čuvao sve dok njegove najbliže nisu vratili, Rajko jeste odležao u zatvoru, ali su njegovi brat i sin ostali živi. A šta je tek mogla država! Setićemo se da nije, poput Rajka, morala da ih presreće; u rukama je imala dovoljno terorista da vrati najveći broj kidnapovanih.
Lekić prije 25 godina govorio o NATO bombardovanju: Zločin za koji se moraju ustanoviti odgovorni
Otad pa do danas, svačeg su se zaposleni u „Simonidi“ nagledali. Doživljavali i to da im Nato kriminalci, svikli da se, ne bi li preusmerili krivicu, posle terorističkih akata svojih štićenika obračunavaju sa Srbima, iz bolničkog kreveta otimaju teško ranjenog srpskog mladića. Slika zgaženog čaršava, presečene cevi za infuziju i bezočno iščupanog katetera iz tela ranjenog Nebojše Stojanovića te prve nedelje juna 2000. godine (samo u toj nedelji, pored ko zna koliko ranjenih, usmrćeno je osam Srba, među kojima i Miloš Petrović, dete od četiri godine) do danas mi je u živom pamćenju. A svima nam je u svežem sećanju grozničavi drhtaj malenog tela, u gračaničku bolnicu dovezenog, jedanaestogodišnjeg Stefana Stojanovića iz Gotovuše, postradalog zajedno sa prezimenjakom Milošem od ruke albanskog „čuvara reda“ na Badnji dan 2023. Nebrojeno je vanrednih nesreća sa kojima su se, uz redovne poslove, zdravstveni radnici u Gračanici susretali.
Uz Rusku vojnu bolnicu u Kosovom Polju, bilo je to jedino mesto u kojem su se rađala srpska deca, zbrinjavali ranjeni i lečili bolesni. Rusku su vandali 2004. spalili a ova je, ne bi li se javnost izvan pokrajine obmanula, „unapređena“ u Kliničko-bolnički centar. Dva klinička centra – u Gračanici i onaj u Kosovskoj Mitrovici – kud ćeš više i bolje – pomisliće svako neupućen u žalosne zdravstvene prilike na Kosovu i Metohiji. Posle više uzastopnih obećanja, Aleksandar Vučić je za govornicom Skupštine 2021. godine izjavio kako je za izgradnju Kliničko-bolničkog centra u Gračanici izdvojeno šest miliona evra. Budući da „što obeća, on i ispuni“, građani u ostatku Srbije su uvereni u to da se narod na Kosovu i Metohiji odavno leči u novoj i skupo opremljenoj bolnici. Kad bi se neko i požalio na uslove rada i nedostatak opreme, uvek se, nažalost, i među ovdašnjim lekarima našao onaj koji bi, demonstrirajući odanost vođi, to hitro demantovao. Nema veće štete i nesreće od one koju će nam, vođen ličnim interesom, prirediti onaj koji ovde živi. Kad vide kolonu „heroja“ koja korača ka Novom Sadu tobože predstavljajući Srbe sa Kosova i Metohije, mnogi će pomisliti: tako vam i treba, bolje i niste zaslužili!
Barake su u međuvremenu oronule, a unutrašnjost bolničkog prostora sa tesnim hodnicima koji služe za odlaganje invalidskih kolica i druge opreme, ali i za boravak dežurnih medicinskih radnika, kao naručen je enterijer za filmsku priču o ostavljenima i zaboravljenima.
Pored neopisivih uslova u kojima rade, nedostatak medicinskog kadra najveći je problem „Kliničko-bolničkog centra“ u Gračanici. Primera radi, u njemu je zaposlen jedan jedini grudni hirurg koji petnaest dana u mesecu „opslužuje“ bolesne sa čitavog prostora Kosova i Metohije, budući da stručnjaka tog profila kosovsko-mitrovačka bolnica nema. U tih petnaest dana sa njim je na zadatku i jedan jedini anesteziolog, pa kad zbog hitnog slučaja mora da otrči na Ginekološko-akušersko odeljenje u susednu baraku, za operaciju već pripremljen pacijent na Hirurškom odeljenju mora sačekati sledeći dan.
Svetla tačka u opisanim okolnostima jeste nesebična požrtvovanost, profesionalnost i ljubaznost zaposlenih u ovoj bolničkoj ustanovi – počev od lekara preko medicinskih tehničara i sestara, pa do servirki i radnica koje nastoje da i u takvim uslovima održe čistoću. Na Hirurškom odeljenju pod upravom doktora Dragana Perića, dečijeg hirurga, svakog pacijenta strpljivo će saslušati prof. Jovica Vasić, jednako kao odeljenjski lekar Nikola Mitrović, anesteziolog Boban Tokić (kao što će to, u svojoj smeni, učiniti prof. Slađana Trpković), potom odgovoriti na postavljena pitanja, a sutradan po operaciji podrobno obrazložiti ono na šta se tokom hirurškog zahvata naišlo. Retko gde će pacijent doživeti da se, za svaki slučaj, tri puta proverava na šta je alergičan, pogotovo to da mu se pri uručenju otpusne liste detaljno objasni dalji tok lečenja i postupanja. A još ređe da ga nasmejana sestra Bilja vascelu noć obilazi, ponamešta i pita boli li, a sestra Verica, devojčurak iz Preoca, uredno pakuje stvari, pa, dovodeći ga u nelagodu, uvežbano zakopčava i obuva kao da je i to neophodan deo njenog posla. Kako bi tek da imaju normalnu bolnicu!
Izvor: Pokret za odbranu Kosova i Metohije
