Piše: Marija Vasić
Kosovska Mitrovica koja se, sažaljivo i sve ređe pominje, osim u studentskim krugovima, kao da se gubi u nekakvom nemarno vođenom procesu…
Ako bi se na bilo kom pretraživaču ukucalo Kosovska Mitrovica, već u prva tri naslova morale bi se naći neke od reči: uhapšen, priveden, zadržan, saslušan, spisak, bojkot. Malo iznad, u osnovnim informacijama o naselju, stoji podeljen, uz poznatu sliku mosta na Ibru kome je ta funkcija pripala. Mostovi su kod nas često bivali granice u fizičkom, ali mnogo više u metafizičkom smislu. Granice na mostovima postajale su principi preko kojih je trebalo preći ako bi se usudio da pređeš most. Tako se, iz principa, dogodilo da kao narod biramo zaobilazne, teže puteve, ne pristajući da se odreknemo svojih granica. Kosovska Mitrovica ostala je da brani principe kojima je sama postala jedino utočište. Dok druga strana mosta svaki srpski princip pretvara u proces i razgovori, sem među studentima, budu o procesima. Čak i na univerzitetu.
Kako je Kosovska Mitrovica zastala u procesu
– Moj otac je jedan od uhapšenih. On je u stvari kidnapovan do druge strane, pošto je bio na prelazu između srpskog i kosovskog punkta. Oni su njega odvukli na drugu stranu, stavili lisice i strpali u kola. Sve su mu pripisali što se tiče komandne odgovornosti za 99. godinu, optužnica je na 100 strana, ne znam koliko svedoka su navodno pronašli. Gotovo smo prestali da verujemo da će izaći. Ništa ne vredi, čak ni to što je odstupio s dužnosti u tom periodu.
Mitrovica, post mortem: Kakva je boja tišine u praznoj kući našeg detinjstva?
I to što je 25 godina dolazio na svoje imanje svake godine, a odjednom se našao ne listi optuženih za ratne zločine. Mada, nekakve dojave da je nekakvom spisku su stizale do njega, ali ko u to da poveruje… Ko od nas ovde i nije na nekakvom spisku? Završava mlada žena, zaposlena u službi, sasvim smireno, dok rasklanja šoljice kafe kojom smo posluženi u maloj kancelariji referenta Univerziteta u Prištini premeštenog u Kosovsku Mitrovicu. Njeno pitanje ostaje nam u grlu kao talog poslednjeg gutljaja kafe.
Ima li karte u jednom pravcu na kojoj piše Kosovska Mitrovica?
Pokušavamo da progutamo, da započnemo razgovor, ponovo, o univerzitetu i studentima. Jutros se dosta njih od Kosovske Kamenice do Gračanice nije upisalo na predavanjima. Bez objašnjenja i najave ukinuta je studentska autobuska linija iz Kosovskog Pomoravlja. Čovek iz rukovodstva objašnjava nam, potom, koliko je trebalo truda izboriti se za tu liniju pre 20 godina, kada su studenti sa juga Kosova od Gnjilana do Mitrovice putovali preko Vranja i centralne Srbije i po deset sati. Stanje je vraćeno na početak, izgleda.
– Našli su nam privremeno rešenje od sutra. Obaveštava student sociologije podigavši glavu s telefona polu razočarano.
– Odlično! Kažu iz studenske službe
-Ali privremeno!
– Ih, pa dobro sad. Sve je ovde privremeno.
Dodaje pomenuti čovek, takođe, optužen u, kako se nada, kraćem procesu. Pokušavam da shvatim zbog čega. Ne ide. Pamtim samo da je pretučen, da je zbog toga njegov položaj u samom procesu mnogo povoljniji, da je prekršaj učinjen više iz radoznalosti da li bi to stvarno moglo biti kažnjivo, recimo, proći kroz nekakve lepljive trake, kojom policija obezbeđuje robu prodavnice mešovite robe. Sasvim sigurno, bilo je.
Sve je privremeno samo smo stalno u procesu
U poslednje dve godine, svaki Srbin sa severa Kosova, a ta se praksa širi i na druge delove, potencijalno bi mogao biti optuženi u nekom politički motivisanom procesu. Sa krivicom u koju naknadno biva upućen, počinje da izlazi na sud za koji i nije sasvim siguran da li je sud i postaje Kafkin junak. Mediji kao izvor navode da se za godinu dana u ovom malom studentskom gradu procesuiralo preko 20 ljudi za slične procese. Slučaj obično, kao kod Kafke, nažalost, nije javan ili nije dovoljno. Te kao i u Procesu pitanje krivice ostaje otvoreno do daljnjeg, ali jedno se zna – ne postoji niko u Mitrovici ko nije priveden, uhapšen, poznaje uhapšenog ili privedenog i ko nije čuo o nekom procesu.
Severna Mitrovica posle novog talasa hapšenja Srba: Život kao hronika straha i terora
Još jedan pokušaj, onda, da tema pređe u nešto vedriji ton. Razgovaramo o studentskom životu u Kosovskoj Mitrovici. Zbog njega, kažu, čak i kada su povratne linije ukinute, studenti mnogo ne očajavaju. Mitrovica sve vreme bruji od preslišavanja, došaptavanja, pesme, računanja… Čitav grad kao da je našao utehu u tom brujanju i prepustio mu ulice, izloge, šetalište, kafee i nekako zanemelo, sa oronulih balkona, posmatra kako ga sa svakim dolaskom autobusa ta mladost drži u životu, kao posete koje nevino optuženom još jedino donose radost.
Zašto se Mitrovica ne odriče principa
Studentkinja medicine koja je među dobitnicima svečano uručenih stipendije HO Kosovsko Pomoravlje, što je i povod posete Univerzitetu, kaže nam da joj se čini da je zanimanje ljudi koji sede u novootvorenim albanskim kafićima u severnom delu Mitrovice ispijanje kafe i neprijatno zagledanje prolaznika.
– Jutros sam baš htela do crkve i oni su bili tu. Nemoguće je da tako rano svakog jutra kafić bude pun, da je popodne pun i uveče i da su isti ljudi tu. Stvarno mi se čini kao da su plaćeni da sede. Neprijatno je kad prođeš, pogotovu ako si devojka ili majka sa decom. Izbegavam da idem tuda otkako je sve ovako kako je.
Iako su skoro svi studenti rekli slično, ipak, oni dodaju uvek da je to za nas sa Kosova normalno. Čak se i dobar deo njih zamisli na koju tačno situaciju u gradu mislim kada pitam kako je. Situacija je postala u nas sasvim dovoljna reč za sve što se dešava na Kosovu i Metohiji. Svi naši problemi, brige, strahovi okarakterisani su rečju situacija i time se u nedostatku odgovora, informacija ili saosećanja prosto upotpunjuje praznina u izveštajima o ovdašnjim procesima.
U povratku, zastajemo na šetalištu kod Lazara, na putu da ručamo kod Sejde. Novi albanski market gleda u spomenik svetom knezu. Market se bojkotuje. Nema potrebe, jedno je od objašnjenja, da Srbi kupuju kod Albanaca na severu i da pune gorivo na njihovi pumpama ovde. Treba otići u južni deo – obaviti to tamo sasvim je u redu. To je princip grada. Kosovske Mitrovice koja se, sažaljivo i sve ređe pominje, osim u studentskim krugovima, kao da se i sama gubi u nekakvom nemarno vođenom procesu. Nema više o čemu da se izveštava, proces je u toku, grad odlazi…za koferima, šuškajući u džepovima tankih jesenjih kaputa kroz presavijene povratne karte. I vraća se, preko zamrlih varošica i opustelih sela ponedeljkom, sredom i petkom. Privremenom studentskom linijom.
Kosovska Mitrovica, novembar 2024. godine
