Piše: Branko Milanović
Remon Aron, rođen 1905, a preminuo 1983. godine, bio je jedan od vodećih francuskih i svetskih javnih intelektualaca, liberalnih mislilaca i sociologa druge polovine 20. veka. Njegov rad obuhvatao je gotovo sve oblasti društvenih i humanističkih nauka. Studirajući filozofiju (sa fokusom na nemačku filozofiju), pisao je o Kantu, Hegelu i Hajdegeru; od 1940-ih sve više se interesuje za međunarodne odnose i objavljuje niz značajnih radova iz te oblasti, čiji je vrhunac monumentalno delo Mir i rat među nacijama, objavljeno na francuskom 1962, a na engleskom 1966. godine. Knjiga je dobila pohvale mnogih, uključujući Roberta Meknamaru i Henrija Kisindžera.
U vreme Višijevske Francuske i nemačke okupacije zemlje, Aron je u egzilu u Londonu, politički blizak De Golu i njegovoj vladi Slobodne Francuske. Njegov liberalizam ga je, naročito posle 1945, doveo do izrazito antikomunističkih stavova, konačnog raskida sa gimnazijskim drugom Žan-Polom Sartrom, teških odnosa sa mnogim francuskim levičarima i komunistima, i do polemika sa mladim socijalistima poput Pjera Burdjea i iskusnim politikolozima kao što je Moris Diverže.
Njegov sociološki rad o industrijskom društvu sovjetskog i kapitalističkog tipa bio je, po mom mišljenju, izvanredan. Kada sam sedamdesetih godina prošlog veka pročitao tri toma njegovih predavanja održanih na Sorboni krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina („18 predavanja o industrijskom društvu“, „Klasna borba: Nova predavanja o industrijskim društvima“, „Demokratija i totalitarizam“), bio sam apsolutno impresioniran. I ostao sam to do danas.
Aron je takođe napisao vrhunske studije o političkim misliocima i sociolozima: Dirkemu, Makijaveliju, Marksu, Monteskjeu, Paretu, Veberu i Tokvilu. Zadovoljstvo je čitati ih, a nedavno sam neke od njih ponovo pročitao kada sam radio na knjizi „Vizije nejednakosti“. Aronove portrete intelektualaca svrstao bih uz one koje je napisao Kejns u „Esejima u biografiji“, kako po dubini uvida u način razmišljanja različitih autora, tako i po razumevanju odnosa između njihovih života i ideja.
Vredi pomenuti i Aronovu kombinaciju akademske karijere i novinarstva. Deceniju nakon Drugog svetskog rata radio je samo kao novinar, uglavnom u Figarou, desničarskom prokatoličkom dnevnom listu. Čak i kada je potpuno prešao u akademske vode, nastavio je da u dnevnoj i nedeljnoj štampi piše o politici i ekonomiji. Za jednog sociologa iz 1960-ih, bio je izuzetno dobro upućen u ekonomiju; da razmišlja i piše o ekonomskim temama počeo je već tokom Velike depresije.
Nakon 1968. godine njegov raskid sa levičarima, komunistima i parakomunistima (kako ih je nazivao) postao je konačan i neopoziv. Ostao je nešto poput consigliere-a raznim francuskim političkim liderima, ali nije jasno da li su oni u realnoj politici zaista obraćali mnogo pažnje na Remona Arona. Njegovi odnosi sa De Golom ostali su hladni i distancirani.
Kao što se vidi iz ove poduže, a ipak nepotpune skice za njegov životopis, Aron je tokom svoje duge karijere bio ne samo svedok najvažnijih političkih događaja na Zapadu tokom šezdesetak godina, već je lično poznavao gotovo sve značajne ličnosti francuske, britanske, nemačke i američke društvene i političke scene: od filozofa kao što su Leon Brunšvik, Aleksandar Kožev, Alen i mladi Anri Bergson, preko De Gola, Leona Bluma, Andrea Malroa, Žan-Pola Sartra, Simon de Bovoar, Pola Nizana, Rožea Martina di Gara, Lajonela Robinsa, Fridriha Hajeka i Džejmsa Barnama tokom studentskih i ratnih godina, pa sve do stotina drugih posle Drugog svetskog rata (od Džordža Kenana do Pjera Burdjea, njegovog asistenta).
Dimitrije Milić: Kako će Francuska i Nemačka dočekati mandat Trampa
Dakle, njegova je karijera bila izuzetna i on sam bio je izuzetan čovek. Ali šta možemo konkretnije reći o Aronovoj knjizi memoara, objavljenoj neposredno nakon njegove smrti – delu na kojem je, s obzirom na obim od hiljadu strana (odštampanih sitnim fontom i gotovo bez margina) i stotinama citata iz njegovih radova i iz spisa mnogih koji su ga hvalili ili kritikovali, morao da radi godinama? Mnogi dokumenti citirani u knjizi ili kratke anegdote, morali su biti pažljivo čuvani tokom vremena – bilo u fizičkom obliku, bilo kao zabeleške ili kratki zapisi.
Na ovu ogromnu knjigu osvrnuću se iz tri ugla: stil pisanja, politička stanovišta i akademski doprinos. Ova tri aspekta daju vrlo različite rezultate.
Stil. Za jednog tipičnog francuskog društvenog naučnika i pisca (et qui se veut tel), knjiga je napisana iznenađujuće jednostavnim, gotovo prizemnim stilom. Reč je o prilično neinspirativnoj prozi. (To se najjasnije vidi u Aronovoj potpuno neoriginalnoj raspravi o događajima iz 1968. godine u Francuskoj i drugde.) Nema rečenica ili pasusa vrednih citiranja, onih sa upečatljivim, neobičnim ili originalnim zapažanjima ili idejama. Možda sam se nadao da ću u Aronovim Memoarima pronaći razmišljanja poput onih u Šatobrijanovim Memoarima s one strane groba ili Tokvilovim Uspomenama [na 1848], ali toga ovde nema. Dok su ova dva dela napisana s živošću i blistavom elegancijom, uz dozu cinizma i podsmeha (naročito kod Šatobrijana), Aronov stil je dosledno ravan i naizgled nepristrasan.
Čak ni izuzetne okolnosti njegovih sukoba sa Sartrom i Bovoar, a kasnije i sa Burdjeom, nisu izložene na jasan i direktan način. Nema portreta tih ličnosti, od kojih je neke poznavao još od mladosti (Sartra kao tinejdžera, Nizana i Malroa u njihovim dvadesetim godinama), a Aron izbegava direktna suočavanja s njima čak i u knjizi. On ne daje jasno mišljenje niti o pojedincima s kojima se sukobljavao, niti o onima s kojima se slagao. Umesto detaljnih prikaza života i dela kakve je umeo tako vešto da napiše kada je govorio o Marksu ili Makijaveliju, u slučaju ljudi koje je lično poznavao daje samo neugodne insinuacije: tek u pola rečenice navodi kako je Sartr ukrao jednu njegovu ideju za svoje čuveno Biće i ništavilo (str. 174), da izbegava društvo muškaraca jer nije voljan da sluša i raspravlja, i – implicitno – zato što ga žene, a ne muškarci obožavaju, da piše „podmukle napade“ i tvrdi da se divi Dos Pasosu „tamo u dalekoj Americi“ samo da bi omalovažio svoje francuske savremenike i rivale (str. 612–613); Burdjea opisuje kao „stručnjaka za univerzitetske intrige“ (str. 441), a za Diveržea kaže da ga „psihoanalitički tumači“ umesto da raspravlja o njegovim stavovima.
To ne doprinosi Aronovoj većoj slavi. Umesto što se sa svojim ideološkim protivnicima obračunava posredno, kroz dosetke i izbegavanje, bilo bi hrabrije da je pružio portrete svojih oponenata sa svim njihovim manama i vrlinama. Čitalac ovako stiče utisak izveštačenosti u pisanju iza kojeg stoji slabo prikrivena velika sujeta.
Aronova taština se naročito ogleda u čestom, ponekad beskrajnom citiranju delova sopstvenih knjiga i članaka, od kojih oni objavljivani još sredinom 1930-ih u raznim novinama nisu od nekog značaja. Ali taština zahteva da se oni opširno navode, a lažna skromnost da se analiziraju rečenicu po rečenicu, i to s prividnom objektivnošću i zaključke da su neki u njima izneti stavovi bili previše optimistični, drugi potpuno tačni, a da su treći pokazali svoju vrednost tek protokom vremena i slično. Ova prividna samokritika ima, u stvari, upravo suprotnu svrhu: da pokaže kako je on uvek bio u pravu.
Ako knjizi nedostaje „uzvišenosti“ (osobina koju francuski autori toliko cene), da li onda u njoj ima bar humora? Gotovo nimalo; u knjizi nema lakoće ni vedrine, a ironiji jedva da ima traga. Sve je napisano u najozbiljnijem mogućem tonu. Čak i svoje rane tekstove (pisane kada je imao dvadesetak godina) Aron tretira kao važna filozofska dela – do mere da jedno čisto formalno pismo zahvalnosti koje mu je uputio tadašnji ugledni filozof pošto je primio njegovu novu knjigu (ali nije imao vremena da je pročita), stariji Aron u Memoarima citira s neskrivenim ponosom.
Čovek se zapita – zašto je on uopšte skupljao takva, strogo govoreći, beznačajna pisma i kako je uspeo da ih sačuva uprkos ratu, okupaciji, egzilu u Engleskoj i čestim selidbama između Tuluza, Bordoa i Pariza? Dvadesetogodišnji Remon kao da je znao da će jednom postati slavan i da će u poznim godinama pisati svoje Memoare.
Branko Milanović: Neprolazna aktuelnost Nikole Makijavelija – Sinonimi za epohu i učitelji istorije
Politika. Oko polovine knjige posvećeno je politici; zapravo i više, ako pod politiku ubrojimo razmatranja ekonomske efikasnosti kapitalizma u odnosu na komunizam ili kritiku nedostatka slobode u komunističkim zemljama. Francuska i evropska politika od sredine 1920-ih do 1980-ih zauzima veliki prostor u knjizi. Aron se naročito ponosi time što je bio dosledan svojim liberalnim (u evropskom smislu) i kosmopolitskim uverenjima. Dok je u nekim slučajevima to verovatno i bio, u mnogim drugim to se može dovesti u pitanje – čak i na osnovu njegovog sopstvenog svedočenja. Razmotriću nekoliko takvih slučajeva.
Rajnska oblast, 1936. Govoreći o događajima koji su se odigrali između 1933. i 1939, Aron Hitlerovu vojnu reokupaciju Rajnske oblasti nedvosmisleno osuđuje, a francusku vladu kritikuje zato što nije poslala vojsku da protera Nemce. Pravni osnov za to bi bio Lokarnski sporazum (demilitarizacija Rajnske oblasti). Ali ovde postoji nekoliko problema. Aron opširno piše o nepravdama Versajskog mirovnog sporazuma, uključujući i zabranu raspoređivanja nemačke vojske u Rajnskoj oblasti (str. 51), ali ako je Versajski sporazum bio tako nepravedan, zašto bi nemačka remilitarizacija sopstvene teritorije onda bila zločin? Dalje, bilo je više nego naivno – čak i po Aronovom mišljenju, naročito s obzirom na to koliko dobro je poznavao Nemačku – očekivati da će Vermaht svrgnuti Hitlera u trenutku kada je uživao podršku 70–80% domaćeg stanovništva i kada je počeo da poništava sporazum koji je u Nemačkoj bio toliko osuđivan i smatran nepravednim.
Španija, 1936-1939. Što se tiče Španskog građanskog rata, Aron je uglavnom uzdržan. Nije da ga ne pominje, ali ne može da se natera da podrži republikance, pošto bi time stao na stranu Sovjeta i komunista, niti može da podrži frankiste jer su nacistički saveznici. Izbegavajući da se jasno opredeli on, u stvari, verovatno zastupa stanovište Leona Bluma i podržava britansku politiku nemešanja, što je u suštini značilo Frankovu pobedu.
Minhen, 1938. Slična ambivalentnost. Aron nije pristalica „popuštanja“, ali nije ni za rat, naročito ako bi to bio rat vođen zajedno sa Sovjetima, koje prezire i prema kojima je izuzetno nepoverljiv. Dakle, u osnovi, sve se svodi na opšta mesta bez ičeg konkretnog – osim pominjanja francuskih demokratskih saveznika u Istočnoj Evropi koji se, kako kaže, ostavljaju na cedilu. Ali ko su ti demokratski saveznici iz Istočne Evrope? Osim Čehoslovačke, niko. Poljska je bila pod vladavinom desničarskog vojnog jednopartijskog režima, Rumunija, Grčka i Jugoslavija pod autokratskim kraljevima. Ostale istočne evropske zemlje bile su saveznici Nemačke, a Poljska i Mađarska su rado učestvovale u rasparčavanju Čehoslovačke. Dakle, gde su ti „demokratski saveznici“ Francuske koji su, po Aronu, ostavljeni u Minhenu na cedilu?
Hajde sada da pređemo na dekolonizaciju.
Indokina, 1946-1954. Aron je za nezavisnost Vijetnama, Kambodže i Laosa, ali uz uslov da ostanu u okviru „Francuske zajednice“ (Communauté Française). Ali šta zapravo znači nezavisnost unutar Francuske zajednice? Argument za nastavak kvazikolonijalne kontrole ovih zemalja je geopolitički: ako Indokina ostane u bliskim vezama sa Francuskom, sovjetska „marioneta“ Ho Ši Min neće moći da dođe na vlast, pa će se time očuvati sloboda u Aziji. Očigledno je da je ovaj argument za nastavak kolonijalizma danas toliko tanak da je neprijatno i pominjati ga.
Suec, 1956. Situacija je ovde još gora. U principu, Aron nije bio za vojnu intervenciju protiv Egipta, ali pošto se Naser ponašao „provokativno“ (nacionalizacija Sueckog kanala u njegovoj sopstvenoj zemlji je provokacija!), i pošto je podržavao nezavisnost Alžira, Francuzi i Englezi su, po Aronovom mišljenju, imali pravo da intervenišu. Suecka invazija od strane Francuske, Velike Britanije i Izraela dogodila se istovremeno kada je sovjetska invazija ugušila mađarsku revoluciju. Aron ne primećuje da isti argument u međunarodnoj politici koji on koristi da opravda napad na Suec može biti korišćen (i bio je korišćen) od strane Sovjeta da opravdaju gušenje Mađara. I zatim, bizarno, kaže: „Nećemo u Suecu pronaći rešenje za problem Tunisa, Maroka i Alžira. Naša jedina nada, jedina šansa, jeste da će udar [le coup] protiv čoveka koji oličava islamski fundamentalizam [verovatno Naser], preneti našim sagovornicima poruku vrhunske hrabrosti“ (tj. kroz vojni udar) (str. 451).
Alžir, 1958-1965. Ovde je Aron bio spektakularno u pravu… I hrabar. Bilo da je video uzaludnost pokušaja da se održi Francuska imperija ili razumevajući tok istorije i proces stvaranja nacija, Aron je bio spreman da prihvati nezavisnost Alžira, čak i da se zalaže za nju. Još 1957. godine napisao je knjigu Alžirska tragedija u kojoj zagovara nezavisnost Alžira.
Dok je u slučaju Indokine postojala jedna vrsta podvale – pravo na samoopredeljenje je formalno prihvaćeno, ali su mu postavljena politička ograničenja sa zahtevom da nove zemlje budu deo šire zapadne koalicije – deceniju kasnije takvih ograničenja više nema. Aron je nedvosmisleno za okončanje rata i priznavanje nezavisnosti, bez obzira na očekivani francuski egzodus. Njegova pozicija je izuzetno hrabra jer ga stavlja na suprotnu stranu u odnosu na one koji su ga do tada podržavali. Levica neće potrčati da ga spasava pošto ju je već više puta odbacio, a desnica je besna zbog njegove „izdaje“. To je bio njegov najbolji trenutak.
Branko Milanović: Neprolazna aktuelnost Nikole Makijavelija – Sinonimi za epohu i učitelji istorije
Francuska istočna politika šezdesetih. Manje-više uopštena kritika De Golove politike (od njegovog poricanja bilo kakve legitimnosti Višijevskog režima do preuzimanja plebiscitarnih ovlašćenja 1958), dobija veoma snažan i precizan oblik u Aronovom neslaganju s De Golovim pomirljivim potezima prema Sovjetskom Savezu i Istočnoj Evropi. Aron ih objašnjava „psihologijom generala više nego političkom analizom“ (str. 555), uvodeći tako psihološko objašnjenje politike „Velikog čoveka“, kakvo inače na drugim mestima ismeva. Slična kritika se proširuje i na zapadnonemačku Ost-politik, čak i na Helsinške sporazume i racionalnu nameru Žiskara d’Estena da poveća obim trgovine sa Sovjetskim Savezom.
Pokazalo se da je Aron bio u zabludi. Upravo su ekonomski i politički kontakti sa komunističkim režimima na Istoku (od kojih su mnogi bili sumnjivo lojalni Kremlju) doveli do transformacije Istočne Evrope i uspona Gorbačova. Aronov nepopustljiv antisovjetizam ovde pokazuje svoja praktična ograničenja i slepilo: da bi se odvratila „pretnja“ komunizma nad Zapadnom Evropom, mnogo mudrija i efikasnija bila je politika detanta nego mračni antikomunizam i antisovjetizam, koje je zagovarao Aron.
Sledeća kritika je previše očigledna, pa ću je pomenuti samo jednom rečenicom: ova knjiga, koja se toliko bavi međunarodnim odnosima, gotovo da ne pominje Kinu, Indiju, Indoneziju, Afriku, Pokret nesvrstanih, Novi međunarodni ekonomski poredak, Bandung, Maoa, Džou Enlaja, Gandija, Nehrua, Nkrumu, Kaundu, Sukarna… Aronov „svet“ je ograničen na dve velike svetske sile i tri manje evropske zemlje.
Kao i mnogi političari i politikolozi, Aron nije mogao – uprkos onome što tvrdi – da održi doslednu ideološku poziciju. Stvari su bile teške i mutne: unutrašnja politika se prepliće sa međunarodnom, ideali su morali da se prilagođavaju okolnostima, privremena rešenja su se prihvatala više nego ona koja bi bila idealna, a principi zaboravljani da bi kasnije možda bili primenjivani. Ništa od toga nije iznenađujuće. Ali Aron ništa od toga ne prihvata, ni delimično.
Akademska dela. Pošto Aron zapanjujuće detaljno navodi ili citira skoro sve svoje radove, imamo sreću što u ovoj knjizi rekapitulira i svoje najvažnije doprinose. Najzanimljiviji delovi knjige za mene su oni koji se bave njegovim predavanjima iz sociologije, angažmanom sa kanonskim autorima i raspravom o modernim industrijskim društvima, baziranim na tržištu ili planskoj ekonomiji.
Kao što sam već pomenuo, smatram da su to odlični radovi. Neću ih ovde detaljno razmatrati, osim da napomenem da je Aron bio među prvima koji je ispravno razumeo problem ekonomskog planiranja i proizvodnje u ekonomijama sovjetskog tipa. On to nije radio sa Hajekovog stanovišta, već je postavljao pitanje korisnosti za obične građane povećanja BDP-a putem proizvodnje hiljada tenkova ili traktora, koji propadaju nedugo pošto su proizvedeni. Takođe, naglašavao je neefikasnost planskih investicija – što će postati očigledno tek sedamdesetih, ali što mnogi ranije nisu primećivali. Aronova zabrinutost po ovom pitanju je, po mom mišljenju, bliža istini od Hajekove: visoke stope rasta sovjetskog tipa ekonomije možda nisu same po sebi fiktivne, ali obuhvataju stvari koje malo utiču na dobrobit stanovništva, pošto je visok rast zapravo rast niskog kvaliteta – na primer, ako svaki par cipela može da potraje samo godinu dana, ogromna godišnja proizvodnja cipela (kao što je, inače, bilo u Sovjetskom Savezu) gotovo da ne doprinosi nikakvoj dobrobiti.
Branko Milanović: Neprolazna aktuelnost Nikole Makijavelija – Sinonimi za epohu i učitelji istorije
Aron pominje da je u tri svoje knjige zasnovane na njegovim predavanjima na Sorboni bio manje kritičan prema društvima sovjetskog tipa nego u drugim svojim radovima i u intimnim razmišljanjima. Upravo ova njegova naučna neutralnost čini mi se najprivlačnijom. Njegova analiza društava sovjetskog tipa kao klasnih, pri čemu u analizi koristi marksističke koncepte (kontrola nad sredstvima za proizvodnju, privilegovana pozicija u raspodeli viška vrednosti), ili kritika upravljačkih elita, u čemu prati Pareta, velika je prednost ovih knjiga. Kontrast Marks-Pareto osvetljava probleme mnogo bolje nego korišćenje samo jednog ili drugog autora. Takođe je važno bilo Aronovo uvođenje koncepta industrijskog društva koje da bi raslo – što je cilj oba tipa modernih industrijskih društava – mora da „reši“ iste ekonomske probleme: kako organizovati proizvodnju, kako stimulisati ljude na rad i kako raspodeliti proizvode tog rada.
Aronov doprinos teoriji međunarodnih odnosa sadržan je u dve knjige: Velika šizma (1948) i monumentalno delo Mir i rat (1962). Zanimljivo je da Aron priznaje (str. 386) da jedan od ključnih koncepata uvedenih u knjizi Mir i rat – o heterogenim i homogenim političkim sistemima, gde u prvom države u miru ili ratu funkcionišu po istom principu legitimiteta, dok se u drugom principi legitimiteta razlikuju – potiče iz doktorske disertacije grčkog politikologa Panagisa Papaligurasa.
U Memoarima većina rasprava o Miru i ratu odnosi se na nuklearna pitanja: moć odvraćanja, uzajamno zagarantovano uništenje, fleksibilni odgovor itd, kao i značaja force de frappe, francuske nezavisne nuklearne sile. Teorije međudržavnih odnosa i sociologije, koje čine najvažnije delove Mira i rata, tek površno su pomenute.
Pomalo je iznenađujuće (bar za mene) da, uprkos brojnim američkim pohvalama i privatnim kontaktima sa autorom Mira i rata, knjiga nije imala veliki uspeh u Sjedinjenim Državama, ni u akademskom svetu ni među donosiocima odluka.
Ovaj prikaz završio bih jednom ličnom napomenom. Aronovi Memoari nisu knjiga koju bih preporučio za čitanje u celini bilo kome ko nije u potpunosti posvećen proučavanju detalja francuske političke ili intelektualne istorije 20. veka. Knjiga nije zabavna ni laka, izaziva osećaj frustracije čak i kod dobronamernih i zainteresovanih čitalaca. Čovek ne može da se ne zapita kako je jedna tako izuzetna i inteligentna osoba, sa nenadmašnom erudicijom i iskustvom u politici, akademskoj zajednici i novinarstvu, mogla da pomisli da je najbolji način da se potomcima predstavi tako što će napisati knjigu od 1.000 stranica u kojoj će na 600 stranica navoditi citate iz svojih radova, od najmanje poznatih do onih najpoznatijih? Da li memoari treba da budu prikaz sabranih dela?
Čitajući je, čitalac shvata da je nevoljni saučesnik u projektu samohvalisanja i egocentričnosti, da je autorova sujeta tolika da je prekrila sve, i to na štetu samih autorovih interesa, a da je njegova nesposobnost da razume obična ljudska interesovanja i strasti tolika da se neizbežno postavlja pitanje: ako postoji toliki nedostatak empatije, kako možemo poverovati da je autor bio u stanju da nam predstavi prave motive raznih političkih aktera koje je sretao tokom svoje duge i blistave karijere?
P.S. Nisam znao za novo izdanje Aronovih Memoara dok ga nisam video u jednoj knjižari u Ženevi. Nije mi bilo teško da se odlučim da knjigu kupim.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Prevod: RTS OKO
