Пише: Митра Рељић
Драга Даринка,
У свету ништа ново до оно што си поткрај прошлог века најавила у „Гласнику двијехиљадите“. Страшан је освит // Будни су још само / Укопници и Картографи / Сагласне њихове лозинке. Кушнери и кушнеромани изнова разастиру мапе и побадају крст вран. Багерима ће – веле – поравнати Газу (десетине хиљада деце скончале под рушевинама за њих је само шут), па изградити насеља и засадити растиње по мери богатих. Оно што нису побили, раселиће – кажу. Не би ли затрли српско памћење, ови у договору с овдашњим саистоверником из Јудина племена, слично планирају и у Београду; на месту злочина сазидаће луксузан хотел.
У нашој пак престоници и другим градовима мостови су поново у центру пажње. Побуњена младеж даје до знања да је догорело до ноката, да потоњи је час плијевит нечист, скидат срамотан печат. Око њих се смуцају свакојаки Јудини витези те ини алајбези, па наполичари душе: алави скутоноше, незнавени преливоде, они којима колико до јуче уши беху заливене воском, уста пуна воде. Многи би да улове у мутном. Уместо да оде, Вучић демонстрира своју „неприкосновеност“. Рачунајући да је посао са јужном српском покрајином завршио, овај под плаштом бриге за целовитост државе, сриче Декларацију о Војводини. Уместо да је, како му Устав налаже, на време зауздао грлате глухоњиће, он им изнова припомаже тако што проблем интернационализује.
Ми у Приштини – писала си – немадосмо мостове, нисмо имали чак ни ријеку. Једино је мост на Ибру брањен животом пуних четрнаест година. До Вучићеве погодбе у Бриселу, преко њега су могле само птице. Пређосмо га и нас две једанпут у оно најгоре време. Онда кад нас из Косовске Митровице позваше у госте да им читамо записе из приштинског заточеништва и кад, уз помоћ штићеног српског адвоката, стигосмо до јужног дела града. Требало је прећи мост на који се, изузимајући покушаје албанских јуришника, мало ко усудио да закорачи. Сећаш ли се како су са супротне стране реке песници и новинари дрхтећи бројали наше кораке и како су нам, пошто пређосмо мост, са сузама потрчали у загрљај. Први нас је у својој канцеларији, с послужењем и осмехом, дочекао Оливер. И њега су усмртили, једанаест година по твом одласку. Образован и уљудан, какав је био, први бранилац моста једнима, другима и трећима није био по вољи. А ко је мучки сасуо рафал у његова леђа испред кућице у којој нас је дочекивао до данас се „не зна“. Још док је недужан робијао, неки од најближих сарадника су га издали и данас су перјанице постбриселске, вучићевски скројене политике. Пре него је усмрћен, пинковска му је габељ цртала мете на челу, а они што балегаре о слави за столом / док домодржнице и кућанице / над пепелиштем дома и гроба / грло подвезују / нијемим болом, и данас кевћу на њега.
Кад год се сетим тог нашег преласка моста, сетим се и сарајевских Срба који су, сањајући комад слободне земље, у покушају да претрче неки од мостова или препливају Миљацку, губили живот на корак до сањане слободе. Враћајући се из тада слободне Косовске Митровице, лакше се подносио живот и у приштинском гету; слободан север, као сигурно залеђе, пружао је наду.
Онда нас је изнова згодио Јудин цјелов, подмукло издајство срочено у Бриселу, „споразум“ према којем је самоодбрана Срба протумачена као екстремизам, дато право свакој ништарији да се „чуварима моста“ наруга и припише им карактер терористичке организације. То је подстакло белосветске тужитеље да и тај „нечувени грех“ чувара моста придодају оптужници Оливера Ивановића. Данас и на северу покрајине Срби, у свако доба и на сваком месту, могу бити лишени слободе и одведени у приштински казамат. „Оптужничка грађа“ се по правилу прикупља накнадно како би, по сваку цену, вини пресудили невинима. У Косовској Митровици је стање слично оном с почетка века у Приштини и другим градовима на Косову и Метохији. Разлика је једино у томе што су нас у вријеме оно из Београда колико-толико бодрили, а у вријеме ово нам нуде „спас“ у Куртијевој држави. Не би ли јој осигурали легитимитет, Вучићеви изабраници поново су похитали на косовске изборе. Претходно су „демонстративно“, уз свлачење униформе пред камерама, напустили косовске институције – тзв. скупштину, владу, правосуђе, полицију…, омогућивши приштинском режиму да, уз незамисливо насиље над становништвом и преоравање српских имања и гробаља, потпуно загосподари севером покрајине и укине, не само таблице, због којих се тобоже побунише, него и динар, банку, пошту…, да укине Србима живот. У међувремену је Вучић потврђивао планове српске пропасти, закључно са немачко-француским, све уз декламовање како никад неће признати „Косово“.
Потоњу косовску изборну ноћ чекао је к̓о озебло сунце, па, захваљујући се на све четири стране, клицао успеху Српске листе (за коју су гласали само номинални Косовари, јер имаоци исправа Републике Србије, све да су, далеко било, и хтели, нису могли гласати), понајвише себи. Овде се уз сирене вијало улицама. У колони аутомобила нашла су се и возила косовске полиције. Славили су заједно. Од стида студ, Госпо славјанска!
Недостојни
Отисак давнине, плавет, горке соли
у имели пољубаца; пристали смо,
дакле, на узмак, срамну завјетрину.
Поразу залог мукла сабраност ова
чијег се смисла одричемо.
Задихан и свладан
невидјелицу удијеваш у иглу
сводиш мудре поруке да заметнеш траг.
Залуђеном – само ти се привиђа свјетлост,
фосфорне мрље на камену,
оплођен кристал.
И знам: спорна је премоћ
овог свједочења стихом
над сасма нијемим споменом
гујом прошивеног срца;
о блажен цјелов мŷка, што
пребива у сумњи, згођен у дан
кад недостојни смо завјетних ријечи.
Даринка Јеврић
