Пише: Мило Ломпар
Тренутак није био лишен потајне узбудљивости и, штавише, био је испуњен скривеном симболиком. Јер, аутентични човек просвећености, несклон било каквој искључивости, по природи благ и толерантан, нагнут над каталогом који је сваки студент Универзитета у Халеу требало да попуни, уписује своје податке: Demetrius Obradovics – Servianus. По тадашњем начину одређивања и природи рубрике у којој је уписано то значи: Demetrius Obradovics aus Serbien.[1] Како можемо разумети овај историјски траг? Да ли то значи да је овај непознати студент, пореклом из Чакова, из Баната, поданик Хабсбуршке монархије, који на својим бројним путовањима никада још не беше походио Србију, уписао лажне податке?
А прешао је дуг пут: пошавши из фрушкогорског манастира Хопово, преко Карловца и Загреба, зауставио се на извесно време у Книнској крајини, у којој је држао часове и подучавао ђаке. Спустивши се до Црне Горе, враћао се и крстарио православном Далмацијом, и напокон, прешавши Албанију, отишао у протестантски манастир у Смирни, у којем је учио извесно време, јер је, и иначе, на читавом животном путу учио и подучавао. Имао је дар за језике, лако их је учио, па је потом отишао у протестантски манастир у Румунији. Кораци су пратили пут у Шклов, можда вођени жељом да се види и упозна Симеон Зорић, који је био генерал руске војске, један од знаменитих Срба који су постигли каријеру и успон у царској руској империји. И није га нашао на имању, које је разгледао, као и Србе који су још увек памтили одакле су дошли. Боравио је потом у Бечу. И у један посебан дан освануо у Халеу. То је био град чувен по свом универзитету, па је у њему, како сам бележи, уписао филозофију код познатог професора Еберхарда.
Све је то унеколико описао у аутобиографији Живот и прикљученија. Но, његов запис у матрикулама, који је касније откривен, делује загонетно. Да ли је некога хтео да обмане својим записом? Варају ли нас историјски записи и трагови на овакав начин? Или је обмана скривена у самој природи чињенице, која је – како вели Ниче – глупа као теле? У години 1782, 17. октобра, када је настао овај историјски запис и архивски траг, ненамењен било каквој јавности, нигде није било те државе, ни царевине, ни краљевине, нити деспотовине, она више није била никакав појам, као гранична турска провинција ни географски није обухватала расути народ. Да ли је то био дубоко ирационални гест једног духа који је уживао да буде обасјан светлошћу разума?
Тај запис, настао испод Доситејевог пера, што је најбољи доказ да је био очишћен од сваке ускогрудости, постоји као траг једне дуготрајне, невидљиве и егзистенцијалне доследности. Која је утолико делотворнија зато што је праћена скидањем свештеничких хаљина које се одиграло у исто време и на истом месту: раскидањем, дакле, са скоро свим што га је до тада одређивало. Био је то скривен и неприметан знак да су они потпуно непознати људи, загубљени у тами времена, у кривинама непроходних путева, скривених и пљачканих манастира, у дубоким и тамним шумама, успели да сачувају нешто битно: ти незнани дијаци који су – осветљени трепетом жишка у кандилу – преписивали средњовековне записе, посланице, летописе, житија, који су тек понегде на ивицама својих на пропаст осуђених књига успевали да оставе само своје име, беху, дакле, успели да очувају и пренесу кроз XV, XVI, XVII век, духовно-историјску свест о Србији. Та мисао постоји и код Орфелина и код Рајића, она истрајава на многим страницама исписаним рускословенским језиком у XVIII веку, али тек у дубокосежном и потпуно приватном гесту овог сасвим друкчијег човека од њих, који је сав био прожет мислима властитог доба, који је био несклон манастирима и монасима, који је био одушевљен школама и пријатељствима, који није ни на мах био изгубљен у маси других људи и народа, већ потпуно спокојан међу њима, настаје метафизичка симболика једног потпуно приватног чина: на најудаљенијој тачки сваког очекивања једна мисао добија своју основу, јер добија свог јемца у самој личности.
Та Србија из које је дошао Доситеј, иако никада пре у њој није ни био, била је земља очувана и створена унутар једног дугог и симболичног памћења, оличена у културноисторијској свести коју је баш човек новог доба, у много чему склон да прихвати његове вредности, утиснуо у свој запис. Доситејев потоњи долазак у Србију, као сусрет тог у јозефинском смислу образованог човека, великог књижевног путника, са средином која је била епска, убилачка и хаотична, представља, отуд, неминовни обол овој тако невидљивој доследности, па је знак да се испод човека путовања и културе, човека који оличава сав значај западног духа за нашу духовну формацију, негде на дну, пронашао човек повратка, човек сусрета са својим памћењем: он је ступио на неизбежну стазу која човека наводи да се сретне са собом. Јер, Доситеј је aus Serbien или није Доситеј.
Он је нехотично изразио драму заграничних Срба. Вечито загранични, они су, ма где били, записивали да су из Србије. Тај његов запис имао је посебну тежину и значај, јер је настао у часу његове потпуне космополитске просвећености. Он је заискрио упркос универзалистичком надахнућу које беше пригрлио. Потом је отишао у Беч, из Беча у Париз, из Париза у Лондон, да би се поново вратио у Беч. И пред сам крај XVIII века беше дошао у Трст. Тамо је била мала и значајна колонија херцеговачких и бокељских Срба. Није их било много, али су били врло богати. Кад је Трст ушао у састав Аустрије, у XVIII веку, империјални Беч је од Трста хтео да направи водећу луку Хабзбуршке монархије. Направивши пругу Беч –Трст, усмерили су сав извоз на тршћанску луку. Били су им потребни трговци и створени су повољни услови за њихов долазак у Трст. Тада су бококоторски и херцеговачки Срби, Гопчевићи, Ризнићи, Куртовићи, дошли у Трст. Водили су трговину житом до Одесе, кроз цео јадрански и црноморски басен, имали су некад и неколико прекоокеанских линија. И данас стоје у Трсту њихове палате. И баш ту, на Понте Росу, близу места где је наша црква Светог Спиридона, чија плава кубета као да се огледају у небу када је сунчан дан, стоји кућа Куртовића из XVIII века. А најлепша кућа је вила Спиридона Гопчевића, чија је фасада таласаста и упечатљива, као да море у њој одблескује.
Била је то богата заједница Бокеља и Херцеговаца, који су, малобројни но утицајни, временом оставили знаменит спомен српског имена у овом граду, све до данас, у мери да на кући једног од њих можемо наћи запис који обележава да је ту боравио као кућни учитељ Доситеј. Било му је удобно међу њима, углађеним и отменим, у одсјају љубазних речи и гестова, поштованом и вољеном, јер је био отелотворење просвећености као идејног покрета који је тутњао XVIII веком и који је одиграо драматично важну улогу у укупном распону модерних времена.
Основна мисао овог човека била је да разум управља људским стварима и да, отуд, у складу са разумом морамо процењивати све што се око нас догађа. То је био основни налог просвећености. Али, беше минуо његов светскоисторијски час: као онај час у којем ништа не вреди осим основне истине једног времена. У општој свести су се гомилали знаци да налог просвећености више није довољан: не да он уопште више не важи, будући да није било могуће вратити човекову свест на стање пре њега, кад и иначе нема повратка на стање пре рефлексије, него да се зари у човеку свест о манама представе о разуму као самодовољном путоказу у објашњење света.
И Доситеју је живот – као његов живот, чији је траг запретан у матрикулама − показао где је била граница његовог приањања уз идеологију и дух просвећености. Стигла је вест о избијању Првог српског устанка: као првог ослободилачког покрета на Балканском полуострву. Вест је одјекнула широм простора на којем је живео српски народ. Неки су у устанку видели одјек Француске револуције, пропламсјај просвећености у тами турског господства које се распадало у неразумним трзајима безакоња. То је мисао која је могла бити блиска Доситеју, који је прошао сложен космополитски пут. Но, било је основа и за наслућивање неког значења које су показивали стихови народног певача: „и ради су божији угодници”. То значење се касније оспољило у ставу да није дух Запада него „дух православља” надахнуо устанике. Како год видели саму ствар, граница просвећености је постајала све очигледнија почетком XIX века. Она се морала прећи ако је просвећени човек желео да се сретне са знаковима времена. Да је Доситеј увек то желео, било је знано одавно; да се његов запис из матрикула срео са знаковима које је време утискивало у његов пут показала је Пјесна на инсурекцију Сербијанов.
Јер, Доситеј је човек који прати токове времена. А пошто се, после 1790. године, почиње да помаља романтичарски доживљај света, у космополитском озрачју јенског романтизма, пошто светском позорницом одјекују тактови Наполеонове епохе, долази до постепеног и важног окретања прошлости и постепеној обнови свести о средњовековљу, па отуд људи почињу себе све више разумевати унутар националне свести. То експлицитно показују Фихтеови говори немачкој нацији (1809). Поробљене нације сањају вечити сан о слободи. Тако и Доситеј. Као што просвећеност излази из свог искључиво универзалистичког саморазумевања, тако и Доситеј ствара представу о националној просвећености. На вест о Првом српском устанку, он не пише само песму, већ истовремено шаље половину своје уштеђевине устаницима. И, пред крај 1806. године, када Карађорђе осваја Београд, Доситеј долази у Србију. Његова песма – која отискује његов живот − открива драматичан моменат када се идеје просвећености, укључив и култ разума, доводе у везу са традицијом народа коме човек припада: када се оно универзално у човеку, као разум, спаја са традицијским засадом какав је српска култура. У тој песми се помињу Херцеговина, Босна и Црна Гора. Доситеј није само надахнут импулсом просвећености, већ се он појављује као неко ко просвећеност спаја са националним самопрепознавањем: он је носилац српске интегралистичке свести. Он не гледа то као неку регионалну ствар, већ то види као општесрпску ствар. Он је утемељитељ просвећеног национализма код нас. И то на делатан начин.
Прешао је дугачак пут. У писму митрополиту Стратимировићу тражи да свештеници дођу у Србију, јер неко треба да описмењује људе. Он схвата да је црква установа која је неопходна да би народ стигао до неке свести о себи. То је сазнање са краја његовог животног пута. Јер, почео је са просветитељском (идеолошком) усмереношћу. Његова осуда конкретне недостојности свештеника била је оправдана. И вечно је таква, јер је људска слабост неискорењива. Он је ту осуду преносио на установу као што је црква. То су карактеристична уопштавања просветитеља. Она су проблематична. Ако је неког свештеника описао као недостојног, то само по себи уопште није антицрквена ствар. Али, када је такву недостојност преносио на установу, у његовој аргументацији настаје проблем. Ићи у критику конкретних људи за конкретне ствари не значи да је оправдано ширити такву критику на целу установу цркве. То није исто. Поготово је неоправдан корак који води у деструкцију светих сакрамената. То су класични елементи просвећености које проналазимо код Доситеја. Но, његова путања се мења, па се мења и његов однос према цркви као установи. Он је био један апсолутни родољуб и био је просветитељ. Животним избором је показао – што је наговештено давним записом у матрикулама – да се дух просвећености може саобразити са идејама родољубља.
На тој културној путањи Доситеј се срео са Карађорђем. Није то био само сусрет два човека, чак ни само два времена, просветитељског и романтичарског, нити само две идеологије, космополитске и националистичке, него и две димензије српске културе. Рођен две деценије после Доситеја, завојштивши у аустријским фрајкорима, вешт на пушци и пиштољу, са сабљом и са ножем, веома висок, широких рамена и великог носа, џиновски снажан, у мери да се о њему причало како једним ударцем секире може поломити дрво, нагао и темпераментан, Карађорђе је дошао на чело устанка у тренутку када је турско безакоње прекорачило све размере, када су покољи – попут „сече кнезова” – означили да је наступило време у ком је убијених, закланих и оних на коцу више него живих. Као војсковођа, имао је глас непораженог. Тај глас су проносили најпоузданији гласници – његови непријатељи: Турци су веровали да тамо где се он појави, ниједна битка није изгубљена за његову војску, већ победа може припасти само српској страни. У његовим поступцима видљиви су трагови српске интегралистичке свести: и када иде да се сретне са Петром I Петровићем Његошем; и када народни певач у њему проналази речи: „Дрино водо, племенита међо/ измеђ̕ Босне и измеђ̕ Србије/ наскоро ће и то време доћи/ када ћу ја и тебека прећи/ и честиту Босну полазити!” Ту се назиру обриси његове митизације.
Њен врх, који је постао културни закон, доноси „Посвета праху оца Србије” која се налази на почетку Горског вијенца: књиге која је обележила другу половину XIX и прву половину XX века код нас. Дело посвећено утемељујућем догађају црногорске историје носи посвету „праху оца Србије”. И Његош, као Црногорац и као загранични Србин, види Србију попут народног певача и Доситеја који се уписује у универзитетске матрикуле у Халеу. Тамо где Доситеј каже разум, тамо где Вук каже народ, класични песник српске културе употребљава реч највеће обавезности – Бог. Он, дакле, помера димензију и националне и индивидуалне егзистенције у висину. А кога среће у тој висини? Карађорђе се подиже на пиједестал косовске формуле: да такав остане до дана данашњег. Човек бива смештен у мит, да би се претворио у лик-симбол.
Као витез коме је суђено да дâ главу за венац, Карађорђе је добио херојски знак, који може бити и сакрални. То је први моменат косовског опредељења: Лазарев избор. Јер, Лазар је кнез који је витешки уградио своју главу у формулу коју српски народ говори више од шест стотина година. Његош поставља Карађорђа у улогу кефалофороса – онога који даје своју главу. А кроз то стање свести неумитно просијава лик Јована Крститеља. Одвија се, дакле, сакрализација. У алузији на убиство Карађорђа, Његош реализује и други моменат косовске формуле: издају. Јер, он Карађорђеву смрт везује за издајничка имена Бориса Годунова, који умире под оптужбом да је убио царевића Димитрија, и Вукашина Мрњавчевића, као онога који је оптужен за убиство Уроша V. То ће се показати као неистинито, али се тада тврдило да је истинито.
У историјском образовању косовске формуле мотив издаје долази последњи, али Његош га премешта и ставља на друго место, јер на крају „Посвете праху оца Србије” Карађорђе бива препознат унутар трећег момента косовске формуле – херојског идеала Обилића. Опевајући трагичну Карађорђеву судбину, Његош завршава есхатолошким виђењем: „завјет Срби испунише”. За разлику од данашњих понављања ове речи у конвенционалном смислу, која је ослобађају обавезујућег смисла за човеков живот, јер је профанишу, код Његоша реч завет има сакрални смисао. Тиме Карађорђе бива постављен у сакралну димензију. И када је његов лик био митски уобличен, када је добио свој духовни и историјски оквир, све што би га могло оспорити, као и код свих митских личности, нестало је нетрагом. Потребна је модерна свест о њиховим манама, али ако човек наоружан том свешћу жели да се постави изнад њих, да их ниподаштава, испада смешан, јер изгледа да говори са висине о нечему до чега у животу није ни добацио. То су личности од којих се свако ниподаштавање одбија.
У записима о Карађорђу је забележено да је лако могао заплакати, да је имао периоде дугог и натмуреног ћутања, данима грицкајући нокте, да му до украса и сјаја није било стало, да је и у доба највеће моћи носио старе плаве чакшире и стари изношени ћурак, да је радо ишао у цркву и молио се Богу, да је волео даривати јунаке, и да је било у њему импулсивне јарости. У њој се може пронаћи осећање дивље правичности, јер је „његова правда била силовита и ужасна”.[2] Отуд се догодило да је – у граничним ситуацијама – убио оца и убио брата: „Кад је његов брат најзад силовао неку девојку и њени рођаци се гласно жалили да је због таквих ствари почео и устанак против Турака, Карађорђе се толико наљутио да је овог јединог брата, којега је волео, обесио о кућна врата. Мајци је забранио да плаче за њим.”[3] У таквом чину има нечег од хомеровског света: нешто дивље и неукротиво спаја се са једном осудом која је свакако исправна. Нису то били изузеци у Карађорђевом понашању.[4]
Модерна времена, у којима влада поверење у процедуру као плод разума, немају слуха за такву позорницу. Но, устаничка атмосфера није била модерна него хероичка, па је почивала на мрачним закуцима свести који су испливавали у крајњем очајању: „А когод од Серба с нама у слогу не ктене, онакове силом терати, а противнике у таком случају као и Турке бити.”[5] Не подлежу убијању само Турци него и Срби, сви и свуда: „А који не би одма пошао, онога би наши четници и силом погнали, с тим угроженијама и претњом да који не би пошао за Карађорђем да ће бити погубљен и онога кућа и мал бити попаљено.”[6] Јер, човек мора ићи у корак са оним што га носи, чак и ако му се као човек опире.
У такву средину, убилачку, устаничку, хаотичну, ратничку, премрежену како сопственим ограничењима тако и ограничењима ситуације, дошао је, из сасвим другог амбијента, Доситеј. Није дошао да из ње оде нити да кроз њу прође него да са њом остане. Устрашени приликама, 1809. године, „Родофиник и Леонтије пребегну у Панчево… Они су звали и неумрлог Доситеја Обрадовића, кој̕’ ми је ово казивао, но он им одговори: Ја сам дошао у Београд, у премило отечество наше. Када страда отечество, и турски коњи нека и мене погазу.”[7] Кључна реч је отечество: човек који није рођен у Србији именује је као отечество. То је у потпуној подударности са оним што је уписано у универзитетским матрикулама у Халеу. Оно што је уписао двадесет и седам година раније – оно што није одговарало чињеницама, премда је било дубоко истинито: „Доситеј Обрадовић из Србије” – дошло је по њега. И увек речи дођу по човека, само што човек често није свестан када то заиста почне да кола у његовој крви и постоји у његовом телу: када постаје видљиво зато што је пре тога било проживљено.
Као да је Доситеј дотакао границу свог разума: као да ју је прекорачио својом егзистенцијалном ситуацијом. Као да је схватио да је нешто измицало његовом пређашњем прихватању налога просвећености. То је остао пример запретаног преиспитивања. Он осећа да просвећеност мора ићи ка некој конкретности, ка некој реализацији, ка живим људима: и отуд долази лично. Зато је писао митрополиту Стефану Стратимировићу у Сремске Карловце да је неопходно у Србију послати што више свештеника, јер је народ неписмен, а потребно је да буде образован. У открићу границе која одређује наше мишљење препознајемо како смо се успели на виши ниво свести о себи самима. То је расветљавајући тренутак за човекову егзистенцију.
Да је постојао и код Карађорђа, открива једна његова особина: „Волео је утврђен ред и, мада неписмен, ценио канцеларије.”[8] Има, дакле, у њему нечег што постоји упркос неписмености: неки знак који иде изнад ње. Отуд: „пазио је и почитовао људе учене и мајсторе.”[9] Као неписмен, поштовао је учене људе. Откуда то? Шта то значи? Поред сопственог херојства и личног јунаштва, као да је Карађорђе осећао како постоји граница за њега, као граница коју он не може да пређе, а коју прелазе други и друкчији од њега, који – упркос свему – остају везани за исто прегнуће као и он. Доситеј је дошао у Београд код тих хајдука и устаника, јер је проницљиво видео да просвећеност ту мора да клија, да је борба за слободу део просвећене борбе за слободу ума. Није оправдано позивати се на Доситеја и бежати од народа који је ту и који треба да буде просвећен.
Доситеј је кренуо из Трста, у поодмаклим годинама, и срео се са Карађорђем: као човек који отелотворује нешто што је вођа устаника сматрао вредним. Њихов сусрет може симболизовати епохални дотицај две димензије наше културе. Била је то култура епска, јуначка, хајдучка, надахнута „духом православља”, у крви претопљена и с много муке искована. И била је култура модерна, просвећена, западна, цизелирана: као барокни иконостас у фрушкогорском манастиру и као вињета у штампаним књигама. Њихов сусрет је био највиши тренутак нововековне српске културе. У односу између нечега што је херојско и јуначко, што иде изнад човекових моћи, као агон, и нечега што је промишљено и разумно, окренуто остварењу човекових способности, образовала се егзистенцијална равнотежа осећања и интелекта.
Редак и, нажалост, нерепрезентативан сусрет у српској култури, веза између Доситеја и Карађорђа представља идеалну равнотежу којом човек и народ треба да се руководе, иако је никада не могу у потпуности постићи. То је равнотежа између духавремена и традиције. Доситеј – то је дух времена: то је препознавање онога што одређује ритам живота, што ће ући у срца људи, хтели ми то или не. И зато је боље да то разумемо и прихватимо. Али, то никада не значи – и на Доситејевом примеру се показује да никада није ни значило – да заборавимо наслеђе на којем почивамо, културу којој припадамо и народ којем припадамо. Карађорђе – то је сан о немањићком наслеђу које је, као жижак средњовековне светлости, народим памћењем, устанцима и хајдуцима, претрајало у тами турских векова. Равнотежа између духа времена и традиције никада није била идеална: није то била ни у животима Доситеја и Карађорђа. Није била лишена контроверзности ни у највишемтренутку када се синтеза Доситеја и Карађорђа појавила у нашој историји: у Балканским ратовима и Великом рату. Упркос значајним недоумицама и страховитим жртвама, читав један нараштај беше тежио тој синтези у стварности.
У политичком смислу, та синтеза представља – просвећени национализам. У српској култури, он је био најмање присутан. Јер, онемогућавао га је популистички национализам или два вида интернационализма: популистички и елитистички. Није остварен трајан сусрет просвећене националне свести, свесне историјских ограничења, и одлучне борбе за слободу, управљене ка самонадмашивању. Опредељујућа граница оба кретања требало би да буде истоветна – приврженост истини. У тој привржености би требало да се језгри однос између индивидуалнихправа – која можемо наћи код Доситеја, у виду слободе човекове мисли и његовог права на избор – и колективнесвести, која почива у Карађорђевој верности традицији и народу.
Јер, из духа заједнице – у ком се језгри свест о другом − проистиче човекова позиција у свету. Човек непостојиодвојен од заједнице, јер она одређује његов однос према другом. Егзистенцијални мост настаје у додиру са другим. Управо је други оно што је личности потребно да би могла да се препозна. А други носи обележја заједнице која нас одређује. Отуд однос између Доситеја и Карађорђа није само историјска ствар, нити је само културна ствар, већ је ствар живота. Сам двоструки однос подразумева да схватимо да Карађорђе, који има свест да му нешто недостаје, показује храброст. Она се дефинише у суочењу са својим недостатком. Јер, храброст без етичности није ништа друго до дивљаштво. У исто време, том својом свешћу о недостатку, вожд националног ослобођења препознаје место на којем стоји Доситеј. Са тог видика, отац српске просвећености животом показује да етичност без храбрости није ништа друго до лицемерје.
Тако сазнајемо да смо у историји и култури били или само храбри или само етични; или само дивљачни или само лицемерни; или само етични и дивљачни; или само храбри и лицемерни; каткад и ретко: храбри и етични.
[1] Каталин Хегедиш-Ковачевић, „Доситеј Обрадовић у матрикулама Халског универзитета“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 19/2, МСЦ, Београд, 1990, 367, 369.
[2] Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашега времена, Нолит, Београд, 1972, 133.
[3] Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашега времена, 133.
[4] Казивања о српском устанку 1804, приредила Драгана Самарџић, СКЗ, Београд, 1980, 187.
[5] Казивања о српском устанку 1804, 34.
[6] Казивања о српском устанку 1804, 39.
[7] Казивања о српском устанку 1804, 297.
[8] Вук Стефановић Караџић, Српска историја нашега времена, 133.
[9] Казивања о српском устанку 1804, 112.
Извор: Milolompar.com
