Разговор водила: Ивана Матијевић
Цитат из „Путујућег позоришта Шопаловић“ Љубомира Симовића између осталих носили су прваци Југословенског драмског позоришта Драган Мићановић, Анита Манчић, Марко Јанкетић, Бранка Петрић, Анђелика Симић…
Тако је један од наших највећих савремених песника и драмских писаца био присутан на овом скупу, баш као што је протестима студентским и иним сведочио уживо и ’68. и почетком и средином деведесетих и 2000-те, када је настала његова чувена песма „Чизме“ потакнута бруталношћу полиције…
Све то био је повод за сада већ традиционални интервју за Данас на Дан државности са српским академиком.
Имате ли идеју – како су нам се догодили ови студенти? Чиме смо заслужили овако паметну, васпитану, правдољубиву и човекољубиву децу, ако их томе нисмо ми научили? А по ономе како наше данашње друштво и свет изгледају чини се да тако нешто нисмо могли, они заиста изгледају као самоникли.
– Нису они самоникли, и нису од јуче. Сетите се побуне младих шездесет осме, сетите се студентских протеста деведесет седме, који су трајали преко сто дана. Млади су ту, прате шта се догађа, и када су схватили куда амбиције и конфузије председника републике воде ову земљу, а да несложна и непредузимљива опозиција нема снаге да га спречи и заустави, изашли су на улице. Обраћајући се народу, своје судове и захтеве формулишу и образлажу убедљиво и паметно, и успели су да за кратко време пробуде и подигну малтене целу Србију.
Током деведесетих, из ноћи у ноћ, био сам са демонстрантима на свим скуповима, на Теразијској чесми, на Платоу, у Коларчевој и Васиној улици, на факултетима. Сада, блокиран невољама које доносе године, могу само на овај начин да их поздравим и подржим.
Да ли управо пред племенитошћу и знањем, мудрошћу, пословично несвојственој младости, застају бахати, осиони, примитивни, они који и дипломе купују, а продају и што није њихово – ову земљу?
– Био сам запрепашћен док сам читао шта о њима говори Милош Вучевић, премијер у оставци. „Доста тих њихових глупости, ко им је дао право да одређују ко је какав и ко је шта урадио, ко су они да о томе причају? Немају емпатију ни према чему, осим што желе да задњице сместе у фотеље, то им је једини циљ!“ Вучевић оваквом изјавом, и оваквим речником, није рекао ништа о студентима, али јесте рекао о себи.
За то време, онај који није надлежан али о свему одлучује народ на Косову позива да изађе на изборе једнако као што их је ономад позивао да то не чине. Када овај разговор буде објављен, на дан српске државности, већ ћемо знати резултате тих избора. А да ли ћемо или већ увелико знамо шта је са српским народом и државом Србијом на Косову?
– Прича о Косову је дуга и трагична. Ова данашња ситуација је резиме и збир свих политика српских и југословенских влада. Срби на Косову су жртве тих политика. Имали су и ту срећу да њихову судбину докусури и запечати наш актуелни председник. Сетите се: поручио је Србима да напусте косовску полицију. они су је напустили, и у градове са српским становништвом дошли су албански полицајци. Рекао је Србима да не излазе на косовске изборе, и у српске градове су дошли албански градоначелници и председници општина.
Шта год да је рекао, као да је рекао: Скочите у Ибар!
Штавише, ових дана, председник ове државе као да још здушније ради на њеном разједињавању, говорећи да Војводина никад неће бити ван Србије као да је неко у Војводини тако нешто рекао. Тобожњим патриотизмом прикрива се права издаја – погибија, убијање сопственог народа због немара, корупције, похлепе, јавашлука, користољубља као врховног принципа управљања државом.
– Институција председника државе је потпуно девалвирана. Зар у фотељи председника није седео и Тома Николић, који је у народу, због куповине дипломе, упамћен као Тома Диплома? И који је своје државничке капацитете обелоданио изјавом да не би имао ништа против да Србије буде руска губернија!
Докопавши се положаја председника, сам Вучић је, уверен да му високо мишљење које има о себи даје право да игнорише Устав и законе, узео у своје руке надлежност свих институција у земљи. Овај шампион препотенције и ароганције, овај манекен и краљ шмирантске глуме, као да је на свим границама објавио распродају Србије. Докле је у тој распродаји ишао показује његова подршка Рио Тинту да у Јадру отвори рудник литијума. Кад се се грађани Јадра и Рађевине побунили против отварања тог рудника, Вучић је изјавио да ће Србија, захваљујући том руднику, доживети толики просперитет, и да ће ови крајеви толико напредовати, да ће Лозница постати као Чикаго, као Пекинг и Москва!
Који је мозак могао да обећа такво чудо? И који је мозак могао помислити да ће том обећању ико нормалан поверовати? Лозница као Чикаго! Као Пекинг и Москва!
И то није све. Вучић на сцену излази са новом представом.
На програму је одбрана од војвођанског сепаратизма!
Међутим, да би се добила права слика, треба осветлити неке раније сценарије из те представе.
Када је Орбан, пре неколико година, објавио мапу велике Мађарске, протестовале су све земље чије су се територије нашле на тој мапи. Само је Вучић ћутао. Ни А.
Када су демонстранти оштетили прозор Градске куће у Новом Саду, Вучић је загрмео: Хортијеве фашистичке јединице нису оштетиле прозор Градске куће. Заборавио је да су Хортијевци извршили чувену Новосадску рацију, током које су стрељали и бацили у Дунав стотине Новосађана! А масовно су убијали и по градовима и насељима Бачке.
И то није све.
Уочи неких избора, следећи политику дефинисану оним цртањем границе на линији Карлобаг – Огулин – Карловац – Вировитица, Шешељ је изјавио да ће, ако победи, прво укинути аутономију Војводине. Вучић ни на то није рекао ни А. Није тешко закључити да би укидање војвођанске аутономије имало исте последице као и цртање поменуте границе.
И сад Вучић, који је грмео: „Никад Глина, никад Банија неће бити Хрватска!“, организује одбрану од војвођанског сепаратизма! А припрема и доношење неке декларације о Војводини!
Тај Вучић, који и пред камерама, кроз олују, спасава неко дете носећи га у наручју до хеликоптера, и који, у другој врсти олује, огрнут тробојком, брани Србију у Уједињеним нацијама, тај Вучић нам се представља и као шахиста. Тај шахиста игра шах са људским фигурама. И за сараднике бира људе који пристају да буду фигуре на његовој табли. Међутим, у шаху постоји и израз „жртвовање фигуре“.
И тако даље, и тако даље.
Кад све ово саберемо и сагледамо, схватићемо праве разлоге, и праве размере и значај ове студентске побуне.
Ипак, све више људи стаје на страну студената, просветних радника, пољопривредника, јављају се и лекари, адвокати… Како међу њима видите улогу Српске академије наука и уметности? Да ли се огласила довољно снажно и недвосмислено и је ли тај глас довољно јак да допринесе решавању кризе у српском друштву?
– То нас враћа проблему литијума, због кога је јавност с разлогом била узнемирена и забринута. САНУ је организовала велики научни скуп о том проблему. Са тог скупа је објављен зборник, у коме су се нашла излагања, анализе, докази и закључци људи најкомпетентнијих за те проблеме. Закључци су указивали на тоталну девастацију великог и најплоднијег дела наше земље. Вучић ништа од тога није узео у обзир.
Да вас подсетим: пре много година, САНУ је и Мокру гору, и друге наше крајеве, одбранила од отварања никла. Али тада се глас науке слушао.
Као неко ко је у свом веку сведочио двема студентским побунама, видите ли начин да се и идеализам ове треће не протраћи већ да се, макар у оном свом делу остваривом у оваквом свету, прелије у реалност ове земље?
– То је питање свих питања. Ова побуна мора да доведе до политичког резултата који ће обезбедити да се све надлежности врате у легалне институције, да се успостави и обезбеди демократски карактер ове земље, да се успоставе добри односи пре свега са суседима, и да Србија, као европска земља, озбиљније приступи проблему свог уласка у Европску унију.
Извор: Данас
