Пише: Драган Барјактаревић
Лун је оличење правде, поштења, хумане науке и модерног морала. Он је чудо од мужевности, сексуални супермен, жене доживљавају узбуђења чим га виде! Његова љубавница је најлепша жена и највећа научница света – Џејн Витингтон. Лудо су заљубљени једно у друго, али ипак, с времена на време, Лун се превари са по неком женицом!
Октобар 1980: Разбијамо вам илузије о великим и масовно читаним југословенским писцима: највећи југословенски бестселериста је писац који се зове Фредерик Ештон, односно Морис Баскил, то јест Милош Ненадић, може и Роџер Дункан, а и Новак Татар, па и Џорџ Браун, а напосе – Митар Милошевић! Седам писаца као један, односно један писац као седам!
****
Верујте ми на реч: да није било Александра Сергејевича Пушкина, ко зна како бих дошао из Београда директно у Нови Сад! Пушкин – то је оно право, све остало је гњаважа, бућкуриш, тандркање и прљавштина!
У Нови Сад путујем да разговарам са најчитанијим писцем свих времена у Југославији, саном снова за све домаће бестселеристе, а боља веза за тог писца од међународног „Пушкин експреса“ не постоји!
Још у купеу, о писцу код кога идем у госте, причам са двоје представника наших народа и народности – госпођом Милом М. Б. и другом Ференцом К. И госпођа и друг помно, с гримасама задовољства, читају исте књиге. Њихов писац, најомиљенији писац, зове се Фредерик Ештон! Прочитали су све његове књиге, не памте колико!
Ференц К. каже да је Ештон највећи писац кога је свет видео! Кад га читам, вели, не падају ми на памет ни женске! Мој оргазам се зове Лун, краљ поноћи!
Госпођа Мила је резервисанија: и њој Ф. Ештон служи, али да убије досаду! Свет је досадан, каже!
Кад сам им рекао да управо идем код њиховог најомиљенијег писца, код џентлмена Фредерика Ештона, погледали су ме са презрењем и гађењем: зар такав бедник, смртник, код славног Ештона! Уосталом, какво непристојно фолирање!
Илустроване тинејџ-авантуре из радионица Дарка Мацана и Уроша Петровића
Славном Ештону није ни на крај памети да се мува по Новоме Саду! Нови Сад је паланка!
Госпођа Мила М. Б., чију ћу посетницу носити целог живота, и друг Ференц К. из Суботице, сигуран сам, већ данима причају стотинама својих пријатеља, љубитеља Ф. Ештона, каквог су бедника и фолиранта срели у „Пушкин експресу“! Друг Ференц К. није чуо за Пушкина, али му то не смета да буде пресрећан са Ештоном! Уосталом, Ештон је у Југославији бог и батина за Александра Сергејевича!
Ф. Е. мистерија
Џентлмена Ештона сам одиста пронашао у Новом Саду, у једном стану у Фрушкогорској улици. Било би крајње неумесно да питам писца кога је прочитало 100 милиона људи, чије су књиге у Југославији штампане у око девет милиона примерака, шта ради у овом граду; то је посао полиције, а не добронамерног и стидљивог новинара! Уосталом, слобода кретања је неприкосновена!
Ф. Ештон је висок, просед човек, правог џентлменског понашања (као да не избива из Ковент Гардена!), стар око 55 година, не пуши, не пије алкохол, једноставно и елегантно обучен. Најзад, његово име и за југословенске прилике феноменална књижевна репутација – све кажу!
Последњи Ештонов роман „Лун у тами Сохоа“, објављен пре десетак дана, већ је распродан у тиражу од 120.000 примерака! Таква помама не влада ни за црном кафом! Кад се читају романи о Луну, кафа ни не пада на памет!
На почетку своје књижевне каријере, Ештон је писао романе на теме из II светског рата, штампане у знатно скромнијим тиражима…
– Веома ценим Гетеа, тог мудрог човека, песника и вајмарског слободног зидара! Пишући ратне романе увидео сам, међутим, да издајем начела овог мудраца. Гете је саветовао: „Ако писац не пише бар за милион људи, не треба да напише ниједну књигу!“ Зато сам почео да пишем серију романа о Луну, краљу поноћи, које читају милиони људи.
Лун, краљ поноћи – каква мистерија! Један београдски феноменолог по имену Богдан Тирнанић покушао је да дешифрује тајну Луновог правог имена. Доналд Сикерт, да то није Доналд Сикрет, Доналд Тајна? – питао се наш феноменолог.
Ештон се смешка: „Поручите том џентлмену да је Сикерт обично енглеско презиме и да ту нема тајни!“
Ештон се, дакле, свесно, а ради мудраца Гетеа, определио да пише авантуристичко-криминалистичке романе. Подсећа и на Волтера, на његов духовити суд:
„Кад би се штампале само корисне књиге – било би их сто пута мање! Сви књижевни родови су добри, сем досадних!“
Писац дели и Гогољево мишљење да постоје разне оптике: једне су за посматрање звезда, а друге за инсекте!
– Не могу се зато истом оптиком судити романи о Луну и рецимо романи Достојевског! Различити су циљеви и потребе да се пишу романи. Литературе не би било без малих писаца као што сам ја, које читају милиони људи! И ми обрађујемо живот. Волео бих, дабоме, да сам врхунски писац. Али!
Ако није највећи, Ештон је најчитанији писац!
Наша читалачка публика имала је ексклузивно задовољство да прочита 54 романа мистера Фредерика Ештона. Као што рекосмо, продато је девет милиона примерака ових романа, а рачуна се да један роман чита – 10 људи!
Место Хермана Ипена у општем образовању: Препознавање света Џеремаје и Курдија Мелоја
Ештон пише брзо, спринтерски. У млађим годинама за један роман му је било потребно седам-осам дана. После два инфаркта, у шестој деценији живота, данас Ештон пише спорије, дугопругашки – један роман месечно!
– Ипак, да није и то пребрзо?
– Пребрзо?! Исто питање ми је поставио пре неки дан један ваш колега из Радио-Новог Сада. Назвао ме је телефоном, директно за једну јутарњу контакт емисију, пита ме шта радим, а онда:
„Да ли сте од јутрос написали неки нови роман!“
Нисам стигао да одговорим, а они су завршили интервју и пустили неке рокенролере! Само сам им рекао, пошто су ми ударили добру цвиклу, из зезања: „Платићете ми негде! Ставићу вас међу негативце у Луна!“
Писац, иначе, каже да његова брзина и није нека брзина!
Стендал га је у томе и те како шио!
„Пармски картузијански манастир“, ту романчину, написао је за 52 дана, „Армансу“ за 18, а „Ламила“ за 40 дана!
Можда се, вели, Стендалу то пребрзо писање осветило!
„Можда се и мени свети! Али, за хонораре које добијам не исплати се радити један роман годину дана!“
Уосталом, читаоци би Ештона линчовали кад не би имали новог Луна сваког месеца!
– Ештона често питају да није он Ештон, заправо Лун, краљ поноћи?!
– Ја нисам Лун! Флобер лепо каже:
„Ти ћеш моћи описати вино, љубав и жене под условом, драги мој, да не будеш ни пијанац, ни мушкарац, ни војник! Ако се уплићеш у живот, онда га слабо видиш или сувише од њега страдаш, или се сувише наслађујеш!“
Писац је ослобођен од обавезе да се поистовећује са јунаком, да проживи оно што пише!
– Ви сте ипак проживели свашта!
– Да, доста. Био сам ђак, војник, ратник, официр, новинар, писац. Кад сам био дете, сањао сам како ћу једном постати велики машински инжењер. Отац ми је био техничар, учио је у Немачкој, кући је довлачио алат за све занате, али никад није отворио ниједну радионицу!
Од свих тих амбиција данас ми је остала једино навика да мајсторишем, да нешто правим, калаишем, зидам. То ми веома паше!
Знате, преживео сам два инфаркта, а лекари су ми саветовали да се пуно шећем. Правити променаде је глупаво, идиотски! Више волим физички да радим.
Новинарством се више не бави.
Држи да је то најсигурнији начин да човек протраћи свој интелектуални капитал!
Да није Лун – Црногорац?!
Лун је најуниверзалнији геније, какав Ајнштајн, какви бакрачи! Родитеље су му слистили опаки гангстери и узели га под своје да од њега учине највећег гангстера свих времена! Добро каже онај феноменолог, Ештонов читалац, као уосталом и потписник ових редова, да су одвратни гангстери Луна школовали у свим могућим дисциплинама за Нобелову награду и Олимпијске игре!
Лун је, међутим, изневерио наде гангстера: постао је међународни борац против кривде, криминала, политичко-индустријске шпијунаже, злоупотребе науке итд. итд.
Лун је оличење правде, поштења, хумане науке и модерног морала. Он је чудо од мужевности, сексуални супермен, жене доживљавају узбуђења чим га виде! Његова љубавница је најлепша жена и највећа научница света – Џејн Витингтон. Лудо су заљубљени једно у друго, али ипак, с времена на време, Лун се превари са по неком женицом!
Како то? Ештон вели:
– Сиромах Лун је на то увек принуђен! Булумента жена наваљује на њега! Шкакљива ситуација! Шта ће него да уради оно! Па, и Фридрих Енгелс му даје за право кад вели:
„Браколомство је као и смрт неизбежна ствар“!
Ештонов критичар Вукота Драгишић, међутим, примећује да Џејн не вара Доналда! Ештон је у неприлици:
– Ко каже да не вара?! Ја сам писац а не Драгишић! Вара, али ја то не описујем. Она се чак удавала у роману „Лун и пљачкаши замкова“! Додуше, за веома финог човека, који има чак и племићке крви! И сам Лун јој је рекао да се уда за тог симпатичног човека!
Зашто ја не описујем да и она, попут Луна, прави излете?
Ја делим моралне ставове кршних Црногораца! Тога нема у тим крајевима! Ђе би се смјело догодит’? Да брука пукне!
Ештон, бриљантан писац трилера, у разговору је велики зезатор, шаљивџија, неконформиста. Можда су сви Енглези, или бар Ештонови, такви!
Ко је Ф. Ештон?
Фредерик Ештон је чудан човек. Не стиче се дојам да му је слава ударила у главу, јер живи веома повучено. О њему се мало и ништа не зна. Милиони читалаца гутају његове трилер-бомбоне, а ако их питате ко је Ештон и они ће се упитати:
„Збиља, ко је Ештон?“
– Ештон је човек који не постоји! – каже Ештон.
Како не постоји кад је ту, преда мном, жив и здрав, с морем књига, са славом најчитанијег писца! Опет нека шала!
Фредерик Ештон се смеје:
– Ја сам Митар Трипков Милошевић, мајка ми је од Вујисића, а рођен сам у Увачу, Монтенегро. Фредерик Ештон сам постао из нужде!
Дакле, Ештон није Ештон, већ Милошевић, а можда ни Милошевић није Милошевић!
Било како било, Ештон-Милошевић је најчитанији југословенски писац свих времена. Читаоце и не занима ко је, важно је да им једном месечно напише Луна, краља поноћи!
Биографија овог човека са два имена и презимена (а можда још неколико!) изгледа овако:
Био је ратник – 13. јула 1941. је ступио у устанак у Црној Гори, у Лијеворијечку чету Комског одреда; партизански комесар бригаде; од рата до 1953. официр ЈНА на значајним политичким дужностима; демобилише се и до 1959. је новинар и уредник „Дневника“; после тога, до 1974, до пензионисања, главни уредник Одељења публикација „Дневника“; члан је Друштва књижевника Војводине…
Пре него што ми објашњава како је постао Фредерик Ештон, Милошевић каже да није био само Ештон (и Милошевић), већ и Новак Татар, Милош Ненадић, Морис Баскил, Роџер Дункан и, такође читаоцима кримића познати, Џорџ Браун! Дакле, сад разговарам са седморицом писаца одједном!
Као главни уредник „Дневниковог“ Одељења публикација (покренуо је 102 публикације), Милошевић је, уређујући и едицију крими-романа „X-100“, остао без преведеног романа. Није му преостало ништа друго него да седне и сам напише роман који је насловио „Лун, краљ поноћи“.
Догодило се невиђено чудо: на брзаке и без претензија написани роман разграбљен је за тили час бацивши у засенак све класике жанра!
Читаоци су тражили нове романе о Луну и – знате причу: Ештон-Милошевић је, држећи се оне Гетеове поуке, баталио све и почео да пише књиге за народне широке масе!
Педесет и четири комада, (машала!) не рачунајући ратне књиге, омладинске и дечије романе, дечије песме итд!
Умало светски писац
Као новинар, Милошевић (само Милошевић!) имао је доста проблема. Њега, старог комунисту, умало нису избацили из Партије због – минирања стамбене политике, политичких ловишта и једне карикатуре! После се показало да је био у праву, али „после“ он више није хтео да се пача у новинарство!
И војску је напустио због свог немирног духа:
– Нисам био за војску! – каже пензионисани мајор Милошевић. – Нисам могао да радим све по наредби. На крају, потукао сам се са једним вишим официром и отишао у књижевност, јер сам ту могао, без опасности, да се свађам до миле воље, макар са фиктивним личностима!
Књижевност је његова врњачка бања! Престао је да буде мајор, комесар, новинар-уредник Милошевић и постао, црногорски претерујући, Ештон-Татар-Баскил-Дункан-Ненадић-Браун-Милошевић! Ни мексички племићи немају дужа презимена.
Волео је жене, лепе жене и радује га што жене више читају Луна него мушкарци!
– Питам да ли му је неко стављао примедбе, јер како то: стари комуниста, ратни комесар, па пише о тамо неким типовима из капитализма!
– Не, колико ја знам. Једном је неко покренуо акцију да се ови криминални романи укину. Тад ми је друг Стева Дороњски, који чита Луна, рекао: „Нећеш ваљда да укинеш те романе?“ Рекао сам да нећу. „Наравно, али им подигни мало квалитет!“, рекао је друг Стева.
И покојни Вељко Влаховић рекао ми је да му се свиђају моји романи и да едицију никако не укидам.
Лун је преведен на француски, али је превод, вели Милошевић, очајан.
Звао га је познати талијански издавач Манданори на преговоре.
„Радо бисмо објавили вашег Луна – рекао му је уредник. – Лун би имао велики комерцијални успех у Италији. Али, нешто мора у романима да се мења. Ви провлачите комунистичке идеје!“
„Ма, какве комунистичке идеје! То су забавни, авантуристички а не политички романи!“ – рекао је | Милошевић-Ештон. Није могао да прави романе по њиховом рецепту, ма колико би то био велики бизнис.
„Ја сам комуниста“, каже.
У Новом Саду га је посетио славни амерички романсијер Ерскин Колдвел, са супругом.
Госпођа Колдвел је била пријатељица и ортак у издаваштву, са славним америчким писцем трилера Е. С. Гарднером. Тражила је да јој Милошевић-Ештон хитно пошаље три романа преведена на енглески.
„Нема никаквих проблема да пласирамо ваше романе на америчко тржиште. Много горе ствари штампамо у милионским тиражима“, рекла је госпођа Колдвел.
Милошевић, међутим, није имао пара да плати преводиоце, а није имао образа да то учини на рачун своје редакције, у којој је био главни уредник.
Та редакција је, док ју је Милошевић водио, донела „Дневнику“ ондашњих 15 милијарди чистог остатка дохотка!
И сада Милошевић има пара, није додуше пребогат, али више нема великог Е. С. Гарднера, умро је.
Да је ризиковао, да се задужио и преко грла, данас би овај новосадски Црногорац био један од најбогатијих светских писаца! Авај!
– Довиђења! – каже ми.
Не знам како да га поздравим: Ештон-Татар-Баскил-Дункан-Ненадић-Браун-Милошевић! Нема везе!
Важно је да је “made in YU!“
Извор: Дуга, октобар 1980.
