Tog 11. marta 2006. godine zatekao sam se u Salcburgu, gde se održavao sastanak ministara spoljnih poslova Evropske unije na kome se govorilo o proširenju i prijemu zemalja jugoistočne Evrope. Sastanku je prisustvovala i delegacija tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore, na čelu sa Vukom Draškovićem. „Tek kada se status Kosova konačno razjasni, Evropska unija može da počne da preduzima konkretne korake ka približavanju Srbije i Crne Gore“, ponavljao je tadašnji evropski komesar za proširenje Oli Ren. Na dnevnom redu je bila reč o sledećoj rundi pregovora između EU i SCG o Sporazumu o pridruživanju, kada je stigla vest da je u Hagu preminuo Slobodan Milošević.
(Foto: Danas)
Mitologija Salcburga je snažna. U njemu je umro prvi evropski farmaceut i alhemičar, Filip Teofrast Aureol Paracelzus Bombastus fon Hoenhajm, poznatiji samo kao Paracelzus. Dugo vremena je legenda govorila da je reč „bombast“ dobila svoje značenje po njemu, ali značenje zapravo potiče od vrste kore drveta koja može da se naduva na sličan način. Njegov nadimak je, međutim, značio „bolji od Celzusa.“ Paracelzus je iznenadno je umro u salcburškom restoranu „Beli konj“, u kasnim četrdesetim, na vrhuncu slave.
U periodu 1772–1803, pod nadbiskupom Hijeronimom Graf fon Koloredom, Salcburg je bio centar poznog iluminizma. Koloredo je poznat po tome što je jedan od glavnih poslodavaca Volfganga Amadeusa Mocarta. Često se svađao sa Mocartom i na kraju ga je odbacio rekavši: „Soll er doch gehen, ich brauche ihn nicht!“ („Neka ode; ne treba mi!). Mocart je 1781. otišao iz Salcburga u Beč sa svojom porodicom, iako je njegov otac Leopold ostao pošto je imao bliske odnose sa Koloredom.
Otuda se prave „mocartkugle“ proizvode u Salcburgu. Pionir svog vremena, salcburški poslastičar Paul Furst stvorio je „Original Salzburger Mozartkugel“. Original je umotan u srebrnu foliju sa plavim Mocartovim portretom – i pravi se u „Confiserie Fürst“ u Starom gradu Salcburga. „Postoji mnogo mocartkugla – ali samo jedan original!“, kaže Martin Furst, vlasnik pete generacije porodične kompanije. Posle Bečkog kongresa Minhenskim ugovorom (1816), Salcburg je definitivno vraćen Austriji, ali bez Rupertigaua i Berhtesgadena, koji su ostali Bavarskoj. Berhtesgaden će mnogo godina kasnije da postane najvažnija Hitlerova rezidencija iz koje je vodio dobar deo ratnih operacija, ali i rado primao svoje goste.
Sastanak u Salcburgu
Austrija je svoje predsedavanje Evropskom unijom započeto 2006. godine, kako je i najavljivala, posvetila Zapadnom Balkanu. Sećanja na Solunski samit još su bila sveža, optimizam, ali dugoročni, bio je na visini. Tadašnji potpredsednik EU Ginter Ferhojgen prognozirao je da će za 20 godina sve evropske zemlje će biti u EU, uključujući i jugoistočnu Evropu. Kandidati su napredovali u različitim fazama.
Ministri spoljnih poslova EU su na svom neformalnom sastanku u petak i subotu, 10. i 11. marta 2006. u Salcburgu želeli da razgovaraju o daljim rokovima za proširenje. Austrijsko predsedavanje Savetom EU se zalagalo za što konkretnije izjave, dok su Francuska i Holandija želele kao i danas da ovakve poteze uspore što je mogućno više.
Zajedno sa jednim kolegom koji je često posećivao Salcburg i voleo da se odmara u njemu, krenuo sam na ovaj skup, nadajući se da će Austrija uspeti nešto da uradi u korist balkanskih zemalja, kako je to najavljivala. Ali, nije bilo mnogo razloga za optimizam.
Evropski parlament je u rezoluciji već jasno stavio do znanja da nakon prijema Rumunije i Bugarske – verovatno 2007, kako se tada pretpostavljalo – neće biti nove runde proširenja ukoliko pre toga ne stupi na snagu ustav EU koji stvara odgovarajuće političke i institucionalne osnove.
Od tadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore očekivalo se hapšenje Ratka Mladića. Nedeljama i mesecima ponavljali su se najave i izveštaji iz da je hapšenje Ratka Mladića neizbežno ili da se već pregovara o nekoj vrsti transfera od pet miliona evra, kolika je tada bila zvanična nagrada za onoga ko činjenično pomogne u hapšenju generala. Tadašnji evropski komesar za proširenje Oli Ren sumnjičavo je odmahivao glavom: Srbija nepotrebno otežava svoj put u Evropsku uniju.
Ren je ponovo odredio rok do 5. aprila za izručenje Mladića Haškom tribunalu. Ovog dana na dnevnom redu je bila sledeća runda pregovora između EU i Srbije i Crne Gore o Sporazumu o pridruživanju.
Prema internoj listi Komisije EU, kako su u poverenju pričali visoki funkcioneri Evropske komisije, Srbija i Crna Gora bila je na dnu Balkana kada je u pitanju približavanje Uniji. Pregovaralo se, navodno, i o budućnosti Kosova, a u suštini Evropska unija je vršila pritisak na proglašenje njegove nezavisnosti.
Za Olija Rena, finskog diplomatu i tadašnjeg komesara za proširenje, ali i ostale evropske funkcionere, Kosovo je bila teritorija samo „nominalno“ deo Srbije i Crne Gore, ali pod upravom UN. „Tek kada se status konačno razjasni, Evropska unija može da počne da preduzima konkretne korake ka približavanju. Regionu treba masovno pomoći kada za to dođe vreme“, uveravao je Oli Ren svoje sagovornike.
U subotu 11. marta 2006. u Salcburgu celokupna dogmatika evropskog proširenja bila je u punom pogonu, kada je stigla sasvim neočekivana vest o smrti glavnog haškog zatvorenika, Slobodana Miloševića.
Vest o smrti
Milošević je već pet godina bio u Haškom tribunalu, a njegovo suđenje, na kojem se branio sam, koje je praćeno u Srbiji i regionu u direktnom TV prenosu, postalo je deo svakodnevne rutine, zajedno sa opštom floskulom da je sada potrebno još samo hapšenje Mladića i Karadžića, pa da zatvorski čuvari u Ševeningenu konačno mogu mirno da spavaju.
Miloševićeva smrt u potpunosti je preokrenula atmosferu u austrijskom gradu Salcburgu gde su se ministri spoljnih poslova EU okupili da ponovo razgovaraju o budućnosti Balkana i sasvim nepredviđeno i naglo skrenula pažnju na osobu koja je bila optužena za sve balkanske nevolje. Da li je njegova smrt doprinos stabilnijem Balkanu, više nego što se njegov život smatra glavnim faktorom nestabilnosti i ugroženog razvoja? Odjednom, u pravom demagoškom obrtu, Milošević je od najvažnije smetnje, postao šansa Srbije. Šansa za „raskid s prošlošću“, za „ubrzanje evropskog puta“, za „normalizaciju odnosa s Kosovom“…
Vest o Miloševićevoj smrti stigla je brzo. Odmah su iz sale izašli svi članovi delegacije Srbije i Crne Gore, na čelu sa ministrom spoljnih poslova Vukom Draškovićem. Bili su tu još ambasadori u Beču i Briselu, Dragan Velikić i Pavle Jevremović. Novinari su odmah pojurili ka Draškoviću. Drašković je izgledao pomalo zatečen i iznenađen, ali se brzo snašao. On je rekao da „kao hrišćanin“ ne može da se raduje ničijoj smrti, a onda nastavio da mu je žao što se Miloševiću nije sudilo u Beogradu, „za sve ono što je počinio našem narodu“. Milošević je naredio „tolika ubistva“ članova njegove partije i njegove porodice, rekao je Drašković: „Nekoliko puta je pokušano i moje ubistvo po njegovom naređenju.“
Prve reakcije
Za to vreme, sastanak u sali je trajao. Gledajući meškoljenje, reakcije i došaptavanje, bilo je jasno da su svi doznali šta se dogodilo u Hagu, ali predsedavajući Havijer Solana se pravio kao da se nada da će moći da se preko te vesti pređe i nije prekidao zasedanje. Tek kada je žamor postao veoma upadljiv i više niko nije obraćao pažnju na ono što je predsedavajući saopštavao, Solana je objavio da je stigla vest da je Slobodan Milošević preminuo u Hagu, da je to vest koja je potvrđena i objavio pauzu.
Odmah sam krenuo ka Solani. Kada je silazio sa podijuma pitao sam ga šta misli o daljem radu Tribunala, ima li Međunarodni krivični sud za Jugoslaviju kredibilitet da nastavi da radi jer Miloševiću nije pružio odgovarajući medicinski tretman, uprkos ponovljenim zahtevima da bude lečen i optužbama da ga truju. Solana se nije složio: „Imao je mnogo bolji medicinski tretman nego ja kod kuće“, rekao je bivši generalni sekretar NATO u vreme bombardovanja Srbije 1999. Onda je rekao nešto što je bilo neočekivano, što sam razumeo kao neku vrstu žaljenja: „Uvek je teško kada se neko izgubi. Imao sam veoma teške i intenzivne lične odnose sa Miloševićem”, rekao je Solana.
U tom trenutku prišao mu je sadašnji predsednik Nemačke, a tadašnji ministar spoljnih poslova, Frank Valter Štajnmajer koji mi je kratko rekao da je Milošević „čovek prošlosti“ i da je sada pravi trenutak i velika šansa koja treba da se iskoristi – da se Srbija okrene budućnosti. Solana nije odgovorio na moje ponovljeno pitanje o Miloševićevim pritužbama na lečenje i njih dvojica su se povukla u pozadinu sale, do samog zida gde su nastavili razgovor u izdvojenosti i diskreciji. Nisam primetio da im je kasnije bilo ko prišao.
Možda Solana nije ni znao za veoma opširno pismo koje je Milošević pred smrt napisao i poslao ruskom ministru spoljnih poslova Sergeju Lavrovu, u kom je veoma detaljno opisao da se u njegovoj krvi nalaze supstance koje mu uopšte nisu prepisane, a da ga holandski lekari optužuju da samovoljno uzima lekove za koje se ispostavilo da su ih oni prepisali. Slobodan Milošević se u sudnici žalio na glavobolje i pritisak, imao je prigovore na tretman lekara pritvorske jedinice u Ševeningenu Paulusa Falkea, koji je, prema njegovim rečima, dva meseca ignorisao njegove srčane tegobe i dijagnostikovao iscrpljenost.
„Mene, poštovani gospodine ministre, u haškom zatvoru i tribunalu ubijaju. Ja u to nemam nikakve sumnje. Nemam sumnje ni u to da to rade svesno i namerno“, optužio je Milošević Haški tribunal i njegove lekare. Prijatelj suda, advokat Branislav Tapušković pričao je da posle 293 dana, koliko je proveo u sudu, nije iznenađen smrću Slobodana Miloševića, tvrdeći da se o zdravstvenim izveštajima nije vodilo dovoljno računa. Kasnije popodne tog dana, poslednji sovjetski predsednik Mihail Gorbačov govorio je upravo o ovome. On je izjavio da je Haški tribunal „dozvolio sebi veliku grešku“ time što nije omogućio preminulom bivšem jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću da dođe na lečenje u Moskvu. Gorbačov je rekao da bi nakon ovog slučaja, sud „trebalo da razmisli“ o svom funkcionisanju.
Suočavanje s prošlošću
U plenarnoj sali trajala je i dalje haotična atmosfera, gde su novinari skakali od jednog do drugog ministra i uzimali izjave. Tako sam i ja krenuo zajedno s njima, od gomile do gomile.
„Smrću Miloševića, napustio je scenu jedan od glavnih aktera, ako ne i glavni akter balkanskih ratova s kraja 20. veka“, izjavio je francuski ministar spoljnih poslova Filip Dust Blazi, izražavajući saosećanje sa svima žrtve balkanskih ratova. U beleškama koje sam pravio o događajima tog dana ostala je primedba da je francuski ministar bio obuven u lagane mokasinke cipele i da je delovao prilično ležerno za razliku od kolega koji su svi bili u klasičnim diplomatskim kombinacijama.
Najveća gužva bila je oko domaćice skupa, austrijske ministarke Ursule Plasnik. Ona je rekla da u političkom smislu to neće izazvati promene u regionu, dodajući tome još izvesnu emotivnu notu. „Odlazak svakog čoveka je sam po sebi tužan. U političkom smislu, to, međutim, nije promena, jer region i Beograd treba da se suoče sa nasleđem prošlosti čiji je i Milošević bio deo“, rekla je Ursula Plasnik.
O tome da Srbija treba da se suoči s prošlošću, govorili su gotovo svi ministri, kao da im je neko izdiktirao šta treba da kažu. Isto je rekao i britanski ministar Džek Strou, ali on je jedini izjavio saučešće porodici. „Kao čovek saosećam sa njegovom porodicom, ali se nadam da će njegova smrt pomoći Srbiji da reši probleme sa svojom prošlošću“, rekao je Strou.
Svi su, ipak, imali utisak da je jedno istorijsko poglavlje zatvoreno. U intervjuu koji smo vodili pred njegovo hapšenje u martu 2001, Milošević mi je pričao kako je od svog života očekivao sasvim nešto drugo. Pričao je da je, kada je sa 47 godina izabran za predsednika CK SK Srbije, verovao da na tom mestu svoje znanje treba da iskoristi za „koncipiranje ekonomskog razvoja Srbije na savremen i uspešan način“, kao i za „novi talas modernizacije“ koji se tada pojavljivao u svetu.
„Uvek sam smatrao da sam običan čovek, kojeg su istorijske okolnosti u jednom trenutku dovele u situaciju da sav svoj život posveti narodu kojem je sve ugroženo“, rekao mi je tada Milošević.
Evropa, koja je u Salcburgu 2006. sa olakšanjem dočekala odlazak ovog „običnog čoveka“, danas još uvek s nesmanjenim žarom govori o šansama Srbije za ulazak u Evropsku uniju. Ovoga puta se očekuje, kako je to Finac Oli Ren rekao u Salcburgu pre 17 godina, „da se status Kosova konačno razjasni“.
Dragan Bisenić
Izvor: RTS OKO
