Према народним предањима, негде у јужним Карпатима постоји универзитет по имену Шоломанц (Scholomance), којим управља ђаво. Студенти тамо уче како да бацају чини, управљају временом и јашу змајеве. Али, шта би могло бити у ђавољем курикулуму? Којом обавезном литературом би се могао покварити свет? Наравно, постоје књиге које је црква већ једном проклела. Ватиканов Index Librorum Prohibitorum садржао је нека од кључних дела модерне мисли – Декарта, Паскала, Хобса, Милтона, Лока, Волтера, Хјума, Канта и тако даље, све до Симон де Бовоар и њене књиге Други пол (1949). У Ирској је чак постојао Комитет за злу књижевност, који је довео до формирања Одбора за цензуру публикација и који је забранио дела неких од најбољих ирских писаца попут Едне О’Брајен и Брендана Бехана, као и стране књиге.
Било је књига толико гнусних да су њихови аутори сматрани ђавољим агентима. Кардинал Пол је о Владаоцу Николоа Макијавелија, првом аутору који се нашао на овој ватиканској листи 1559. године, написао: „Иако носи име и перо човека, тек што сам почео да га читам, већ сам препознао да је написан ђавољим прстом.“ Ирски филозоф Џон Толанд, који се сматра првим човеком названим „слободним мислиоцем“, био је оптужен да је продао душу ђаволу на брду у Донигалу. Слично томе, Спинозина пионирска књига Tractatus Theologico-Politicus била је оклеветана као дело „сковано у паклу од стране Јеврејина отпадника који сарађује са ђаволом“.
Оно што су све ове књиге имале заједничко јесте то што су разоткривале човечанство онаквим какво јесте – уместо онаквим какво тврди или жели да буде. Разоткривајући лицемерје свог времена, оне су угрожавале постојећи поредак. Где бисмо данас могли пронаћи такве ликове и текстове? Упркос свим самохвалисавим тврдњама прогресивизма, ово су изразито конзервативна времена у издаваштву. Ипак, ако постоји савремени писац који би могао бити проучаван у Шоломанцу, то је Мишел Уелбек.
Провокатор, професионални контроверзиста, књижевни enfant terrible, светац заштитник тролова – то је слика коју аутор пажљиво негује, исто онолико колико му се она и намеће. Много боље би било размишљати о њему као о диму свеће књижевности која догорева. Наизменце хваљен и осуђиван, Уелбек увек одише дашком сумпора. Разлози за то су вредни истраживања; они не резултирају нужно портретом самог писца, који је истовремено и огољен и енигматичан, већ портретом нас самих, његових читалаца, инквизитора и мета. Тешко је замислити да англосфера створи или допусти домаћег Уелбека. За почетак, праг за „смелу“ књижевност овде је смешно низак, где се бескрајни текстови о распаду бракова или везама на универзитетима проглашавају радикалним или провокативним. Праг за јерес је такође изузетно низак. Иако многи глуме да преиспитују наша ортодоксна убеђења – као што би сви велики писци требало да чине – казне за неслагање су озбиљне; пуританска хајка налик на хајку на вештице из Салема против Марка Фишера само је доказала исправност његових упозорења.
Примамљиво је упоредити Француску и похвалити њену историју трансгресивне књижевности: Раблеа, Бодлера, Рембоа, Мирбоа, Колет… Неке паралеле постоје у енглеској књижевности, али су релативно оскудне. Гроф од Рочестера није био Маркиз де Сад. А када је британски естаблишмент уништио Оскара Вајлда – а делимично и самог себе — где је он отишао, до у Париз? У Француској, онај део револуционарног наслеђа под одредницом “либерте” остао је снажан. Француска традиција показује да често само на крајњим границама пристојности — само када смо брутално искрени поводом својих најдубљих жеља и најгорих порива – можемо заиста упознати себе. У таквим циљевима има племенитости, чак и ако средства делују нечасно или чак демонски. А то је Уелбеково подручје.
А Уелбек каже: „Уништити!“ – Најбољи роман двадесет и првог вијека
Демонска снага Уелбековог писања долази првенствено не из онога што он ствара већ из онога чиме се храни: лицемерјем западног неолибералног друштва. Међутим, он није моралиста. Уелбек се ретко труди да се уздигне изнад хаоса. Ако постоји брод лудака – како су средњовековни уметници приказивали корумпираност људске цивилизације – аутор је на њему испод палубе с цигаретом у руци. Уелбекове референце на самог себе у прози и интервјуима прилично су непоуздане. Чињеница да себе сврстава међу беднике и проклетнике много тога говори.
Штета што контроверзе замагљују начин на који га посматрамо. Оне прикривају његов делокруг – од студија секса до политичких трилера преко размишљања о жељи, родитељству и претњи тероризма. Превиђа се чињеница да је он духовит писац налик Бекету; понекад су околности толико суморне и мелодраматичне да његово писање прелази у забаву. „Погледајте мала створења која се крећу у даљини; погледајте их. То су људи. У бледом светлу посматрам без жаљења нестанак врсте.“ Ово не значи да унутар карикатуре демонског враголана вреба оптимиста меког срца који жели да изађе напоље. Попут Бекета, испод слојева песимизма налази се драгоцена жила хумора – али испод хумора лежи бескрајан пад у ништавило. „Иронија те неће спасити ничега“, тврди један од његових ликова; „хумор не ради апсолутно ништа.“
Уелбек види и пише о свету без амове које носе “цивилизованији” аутори. Он опсесивно проучава људе у свим својим романима, попут мајмуна који је постао антрополог. Примећује ствари – ситне, одвратне, криминалне, увредљиве, експлоатисане, декадентне – које ми можемо приуштити да игноришемо, а које би друштвени притисак забранио да их икада опазимо. Његов таленат за прорицање – инцели, успон нативизма, антимигрантске реакције, повратак деснице, психоанализа као алат за нарцисе, комодификација секса – чини да га је глупо игнорисати и да је тешко одбацити га као десничарског трола. Он је много проблематичнији од тога.
У елитним западним културним круговима дошло је до успешне комодификације сопства, тако да је све што доноси статус и кредибилитет, све што може дати предност над конкуренцијом, ферплеј. У идеалним околностима, ово подразумева експлоатацију реалних и дубоких ствари, али оних које се згодно не могу проверити (queerness, неуродивергенција, такве ствари). Марксизам је један такав инструмент. Под марксизмом не мислим на економску теорију и покрет за друштвену трансформацију, већ на преваранта који носи његово име и носи његово лице у западним културним круговима.
Мислим на идентитетску политику коју спроводе култур-елитисти на интернету, а коју подржавају дискретни велепоседници, непотистички наследници труст фондова, професори деконструктивизма Ајви лиги и мултимилионери „креативци“. Мислим на идентитетску политику која даје предност и алиби онима који уживају у благодатима луксузног капитализма, оној која одузима храброст сиромашнима и профитира од спречавања значајних промена. И поред панике деснице да левица одавно предузима „дуги марш кроз институције“, веома мало пажње се посвећује томе како је левица ефективно „отета“ од стране богатих псеудо-либералних уљеза у последњих неколико деценија.
Извор: Глиф
