Пише: Милош Лалатовић
Већина нас се као дјеца сјећамо Андерсенове бајке “Дјевојчица са шибицама“, како је сиромашна дјевојчица по улицама града, Копенхагена или другог, није битно, продавала шибице уочи новогодишње ноћи. Док су се други припремали за ,,најлуђу“ ноћ, она је и тада морала да продаје шибице, како би зарадила најосновније за живот. И смрзла се. Сличну поуку има и прича Достојевског “Божићни положајник“.
Чини се да ниједни други дани, не падају теже сиромашнима, посебно сиромашној дјеци, као дани новогодишњих и божићних празника.Тада долази до изражаја највише њихова сиротиња. Слични дани су и дани распуста ,кад ситуиранија дјеца одлазе на море или скијање, а ови други у најбољем случају сједе кући или морају да раде често и у лошим условима. На телевизијском платну сличну тематику је имао стари цртани филм “У земљи снова“, гдје двоје сиромашне дјеце, брат и сестра, иду снијежним, хладним улицама у оскудној одјећи сакупљајући дрва за огријев. При том пролазећи поред посластичарница лижу стакло излога гдје су изложене посластице, стварајући илузију да их стварно конзумирају. У овом случају за разлику од претходних прича, ова има срећан крај захваљујући добрим људима, који су дјеци стварно омогућили да пробају жељене посластице.
Генерације дјеце, које су одрастале током деведесетих се сјећају тешке инфлације, кад већина није могла да приушти слаткише попут Киндер јаја, а о нечем луксузнијем да и не говоримо. Али у то вријеме гледали смо најчешће на италијанским програмима, рекламе гдје су се појављивала добро обучена дјеца, аристократско плаве косе, бијелог тена, баш, како сласно једу неки од Киндер производа.
И дан данас их има, а и биће их до краја свијета, дјеце, која желе неки слаткиш или патике, мајицу, дуксерицу, да оду на море, скијање.
Често се приликом прикупљања помоћи сиромашним породицама, не води толико рачуна о дечијим потребама.Те потребе дјелују одраслима непотребне и безвезне.
Сиромашна дјеца, не само што су оскудна, него им можда још много теже пада дискриминација, коју трпе од вршњака, школских другова, па и самих наставника и учитеља. Умјесто да им се помогне, отежава им се и онако тешка ситуација.Па, кад и до те помоћи дође, она је углавном приказана као чин јавног понижења.
Често се говори последњих година о имигрантима са Блиског Истока. Како је то дио неке тајне агенде и итд. Међу њима има и дјеце. Шта год да је разлог њиховог егзодуса, а то сигурно није неки хир, не треба показивати мржњу и нетрпељивост према овим људима. Да, знају да буду непријатни, праве проблеме, али зар их не праве и домаћи људи. Углавном због неприличног поступка неког од њих страдају они невини.
Зато, пустимо тајне планове, геополитику и остало, мало шта можемо ми промијенити, али можемо сагледати човјека, као људско биће у свој његовој патњи и потреби ма из ког он народа долазио, па макар и ,,непријатељског“.
