Piše: Miša Đurković
Od 2022. do 2024. konačno je odrađena serija popisa u balkanskim zemljama, koja je odlagana zbog korone ili političkih nesuglasica. Podaci koji su stigli su porazni, a još poraznije je što svi znaju da su netačni i nerealni. Pa ipak, šta nam oni kazuju?
Upravo sam završio rad na velikoj studiji o demografskoj bezbednosti na Balkanu. U pitanju je akademski rad koji će izaći u italijanskom časopisu Revija za političke nauke. Rad na tekstu je bio odlična prilika da konačno sistematizujem pregled podataka i nedoumica povezanih sa našom zajedničkom nesrećom na ovim prostorima, čija je suština sažeta u naslovu. A on je preuzet iz odlične prošlogodišnje studije Poljakinje Poline Vankijevič Klocko
Naime, od 2022. do 2024. konačno je odrađena serija popisa u balkanskim zemljama, koja je odlagana zbog korone ili političkih nesuglasica. Podaci koji su stigli su porazni, a još poraznije je što svi znaju da su netačni i nerealni. Da počnemo od toga. Od desetak istraživača iz različitih zemalja čije sam radove konsultovao, bukvalno svi upozoravaju na sumnjivost i nerelevantnost podataka koji su prikazani.
U međuvremenu je, kao što znamo, uvedena i nova metodologija pa se osim standardnog metoda kretanja popisivača od kuće do kuće i zbrajanja podataka, naknadno uvode i mogućnosti da se dijaspora sama prijavi kao u Severnoj Makedoniji ili se ubacuju dodatne procene na osnovu policijskih kartoteka, broja ljudi koji plaćaju infostan itd.
Tako se u našem južnom susedu stiglo do nekih 1,38 miliona stvarno popisanih, a onda se krenulo sa procenama koje su dodale još pola miliona, plus se samostalno prijavilo još par stotina hiljada. Tamošnji demografi realne procene stavljaju na oko 1,6 miliona. I to je manje-više obrazac koji svi primenjuju. Iz istorije je poznato da je Kina stalno povećavala broj stvarno popisanih, da bi takvim pokazivanjem snage odvraćala potencijalne agresore.
Sumnjivi popisi
Drugi razlog je što stvarni rezultati pokazuju kako naracije o zlatnom dobu, najboljim vladama ikada, bliskoj evropskoj budućnosti i nezaustavljivom progresu ne stoje. Ljudi nastavljaju da odlaze iz „raja“ i deca se ne rađaju. Tačka. Vodeći hrvatski demograf Tado Jurić nedavno je objavio niz studija i vrednu knjigu u kojima pokazuje kako je zapravo masovna korupcija, osećanje nemoći prema nepromenjivim elitama, osećaj zatvorenosti sistema i frustracija mladih ljudi što znanjem i sposobnošću ne mogu da postignu uspeh ovde, osnovni razlog što biraju da odu ili sami ili sa već oformljenim porodicama sa malom decom.
Razlozi su naravno mnogi i na njih ćemo se vratiti, ali hajde najpre da pogledamo stanje i tendencije. Svakako najbolji indikator je to što je najveći deo ljudi koji su pobegli iz protestantskih zemalja usled koronarnog fašizma i zatvaranja vrlo brzo nakon završetka svega opet otišao u te zemlje.
Treći razlog za nepoverenje u brojeve je činjenica da su popisi iz ranga statističke kategorije kod nas prevedeni u prvorazredna politička pitanja. Posebno u multinacionalnim i složenim sredinama. Podsetiću vas da smo na rezultate poslednjeg popisa održanog u Crnoj Gori čekali oko godinu dana.
Kina i Amerika svoje završe za mesec dana, što znači da su ovde na sceni bila druga pitanja, a ne tehnički problem popisivanja populacije od 650.000 ljudi. Po svemu što se čulo, vođeni su pregovori između predstavnika političkih stranaka, stranaca i još nekih regionalnih subjekata oko toga kako stvarne rezultate popisa prikazati. Bilo je natezanje da se Crnogorcima da preko 40 odsto, a takođe i da se prizna da srpski jezik govori preko 50 odsto stanovništva.
U Makedoniji je 2011. održan popis čiji rezultati na kraju nikada nisu bili objavljeni. Tada, deset godina posle građanskog rata, to je bilo previše složeno i opasno po opstanak mira, i vladajuće većine. Na kraju je odlučeno da se ništa ne objavljuje i da institucije nastave da funkcionišu na osnovu ranijeg popisa.
Posle Ohridskog sporazuma i posebno posle vladavine Zaeva, status jezika u službenoj upotrebi u nekoj opštini bukvalno zavisi od brojeva i proporcije stanovništva. To nam je poznato iz slučaja Vukovar. Kad je ustanovljeno da Srba posle popisa 2011. ima dovoljno da bi mogli da dobiju svoj jezik u službenoj upotrebi i kada su postavljene ćirilične table, svedočili smo čuvenom domoljubnom čekićanju jezika, na šta policija, kao što se sećamo, nije reagovala. Kada je na sledećem popisu broj Srba sveden na niži nivo i kad su izgubili broj dovoljan za reprezentativnost jezika, to pitanje je skinuto sa dnevnog reda.
Najzanimljiviji je primer BiH kao neverovatne institucionalne i pravne konstrukcije gde se izbori ponegde ne održavaju decenijama, gde ne može da se dogovori o izmenama izbornog zakona, gde jedan narod bira predstavnika drugog naroda itd. Tamo se pitanje popisa više ni ne postavlja.
Poslednji popis je održan 2013. godine, kada su sarajevski statistički zavodi, koristeći „novu metodologiju“, izbacili podatak prema kome su Bošnjaci prešli polovinu stanovništva i navodno postali apsolutna većina u BiH. Nova metodologija je bila posebno problematična u Brčkom, gde su nemilice popisivani ljudi iz dijaspore. Srbi i Hrvati su na to odreagovali jednostavno odbijajući da priznaju rezultate popisa i sve se nastavilo na osnovu ranije dogovorenih proporcija. Inače, postoje procene da danas u inostranstvu živi polovina nekadašnje populacije ove zemlje.
Nove manjine
Popisi na Kosovu su posebno čudo. Statistička agencija Kosova kao novorođenu decu popisuje decu Albanaca sa Kosova koja su rođena u Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, Britaniji itd. To nema veze sa životom, jer ta deca nemaju veze sa domovinom. Tako se čuva mit o nekakvoj brojnosti, pa je na poslednjem popisu nategnuta brojka od 1,5 miliona stanovnika. Možda toliko bude leti, kad nagrne dijaspora, ali operativno tamo živi manje od milion ljudi sveukupno.
Albanci su inače trenutno najugroženije stanovništvo jer najbrže nestaju. Stope fertiliteta su u svim entitetima gde žive pale ispod evropskih brojki, a najbrže se odseljavaju i imaju komparativno najbrži pad stanovništva. Procene su da u samoj Albaniji nema više od 1,8 miliona stanovnika.
I sa ovim lažnim brojevima vidi se pad stanovništva u kratkom roku i za po 20 procenata. Toliko smo mi npr. izgubili između 2001. i 2011. u istočnom pojasu zemlje koji demografi zovu beli pojas. Ne znam koliko je utešno što je i sa bugarske strane identično, pa su sada krajevi oko kojih smo se tukli i krvili prazni i sa jedne i sa druge strane. Inače ceo tzv. Zapadni Balkan danas ima manje stanovništva od jedne Rumunije.
Albanci su trenutno najugroženije stanovništvo jer najbrže nestaju
Crna Gora je u poslednjih desetak godina izgubila jednu šestinu stanovništva, oko 100.000 ljudi, što je ogroman procenat. No to stanovništvo u međuvremenu je zamenjeno strancima, pa se već sada procenjuje da je između 11 i 14 odsto populacije stranog porekla, što se smatra brojem dovoljnim da otpočnu međuetničke tenzije.
Tamo je preko 100.000 Rusa, Ukrajinaca i Turaka, što izaziva ozbiljna pitanja obrazovanja, zdravstva, javnog prostora, koncentracije kapitala i ljudi, kao i generalno budućnosti i organizacije života u toj zemlji. Turaka nema 100.000, ali kada bi ih došlo toliko, to bi zaista bila populacija koja bi mogla da da traži razna prava, kao i učešće u podeli vlasti i upravljanju. Zanimljivo je da je došlo oko 6.000 Nemaca koji su pokupovali stanove, uglavnom u Baru, i da ih sada ima više nego Hrvata koji su autentična manjina.
Srbija je popisala oko 6,3 a onda novom metodologijom dodala još pola miliona ljudi. Koliko stvarno ima stanovnika, Bog sveti zna. Mnogo ljudi, ne samo iz naše zemlje, nalazi se u režimu tri meseca tamo, tri meseca ovde i pravo je pitanje da li ti ljudi uopšte zadržavaju odliku rezidentnosti. Nemačka, večno gladna radne snage, od 2015. godine je liberalizovala svoje tržište rada i godišnje daje 50.000 radnih viza za stanovništvo Balkana. Već Slovenci daju besplatno studiranje, odvodeći našu decu, a Austrija i Nemačka nude šta god hoćeš ako naučiš jezik.
No, BiH i do skora Srbija rade još luđe stvari. U okviru nacionalnih agencija tržišta rada postoje posebni delovi koji rade na regrutaciji radne snage za potrebe nemačkog tržišta rada. Dakle zemlje koje već imaju ozbiljan manjak radne snage u nizu oblasti i koje i same masovno dovode Turke, Indijce, i ostale iz trećeg sveta, u isto vreme za potrebe Nemačke regrutuju svoju decu i šalju ih tamo. Sećamo se da je tek nedavno uvaženi ministar Đurić potpisao sporazum sa Ganom o dovođenju oko 100.000 radnika odatle. Srbija je toliko htela da liberalizuje svoje zakone o imigraciji i stranim radnicima da je čak EU morala da interveniše da suzbije to.
U BiH je npr. masovno rasprostranjen slučaj da deca već sa 15 godina namenski upisuju medicinsku školu i uče nemački, spremajući se da idu tamo i da rade kao pomoć na nezi starijih ljudi.
Stanovništvo koje kopni
Među brojne probleme spada i strahovita centralizacija. Konglomerat od Novog Sada do Beograda, što je oko stotinak kilometara, proizvodi oko 70 procenata državnog budžeta. Otud se nažalost prirodno narod i dalje sliva ka tom prostoru, čime se dešava depopulacija svih ostalih delova. Ima opština u kojima godinama nije rođeno nijedno dete.
Srbija je popisala oko 6,3 a onda novom metodologijom dodala još pola miliona ljudi
Slično je i u ostalim državama, a posebno je zanimljiv slučaj nekada prebogate i bogato naseljene Slavonije. Turizam Jadrana je odvukao sve i niko više neće da proizvodi bilo šta, a posebno hranu koja se uvozi sa svih strana. Stanovništvo odlazi na Zapad ili ka Zagrebu. Ima ga u Dalmaciji i Istri. Naseljavanje Hrvata iz Posavine i Hercegovine u nekadašnje delove Srpske krajine nije ništa donelo jer su ti ljudi uglavnom otišli, tako da su srpski krajevi sasvim prazni, čineći zjapeću prazninu koja priziva da dođe neko sa strane.
Otuda sam se bavio pre svega problemima demografske bezbednosti, jer tamo gde vam je teritorija prazna, a stanovništvo nedovoljno brojno i kvalitetno da je zadrži, postaje vam ugrožena elementarna bezbednost. Državu i prostor nema ko da brani. A kao što vidite ulazimo u vreme kada se teritorija otima, kupuje, na najbrutalnije načine. Međunarodno pravo i institucije više ne postoje, svet se vraća goloj sili. A živa sila je osnovna i nezamenljiva.
Srednja godina starosti i preko 20 odsto stare populacije čine nas ostarelim narodima. Kod nas je oko 45 godina, a u Grčkoj oko 48. Kod Albanaca je to još uvek dosta niže, jer su oni poslednji završili demografsku tranziciju, ali je kod njih iseljavanje još intenzivnije.
Sve u svemu, kako je koleginica primetila, balkanska populacija nestaje. To znači da će se nastaviti proces starenja, odlazaka i smanjenja stanovništva generalno. Niko ni ne pokušava da ozbiljno radi na obnovi stanovništva i sve se svodi na protokolarne predizborne slogane i jednokratna davanja za svako rođeno dete. A ključ je, naravno, sistem vrednosti i religija.
No, još je luđe ponašanje zapadnjaka koji, odvodeći mlade ljude, narušavaju ne samo našu budućnost, opstanak i demografsku bezbednost, već i svoju. Balkan je uvek bio brana, prostor koji je čuvao i branio Evropu od neželjenih gostiju. Za to više nemamo snage, a oni nam je i dalje oduzimaju. No logika kapitala nadvladava zdrav razum i otud nam uz sve to uvaljuju i ideologiju koja je protiv rađanja i protiv porodice.
Izvor: Novi Standard
