Пише: Мирољуб Стојановић
Одржан од 9. до 16. марта као Блокадни Фест, филмски програм студената у блокади показао се као релевантан културни догађај првог реда. Иако га, најпре, треба схватити као део шире студентске акције, у иманентно филмском смислу овај одговор на неодржани Фест ’25 пленио је изванредно осмишљеним филмским програмом. На другој страни, овај избор филмова уприличен је ширим друштвеним и идеолошким контекстом. Блокадни Фест је део студентског отпора и борбе против „приватизације државних институција“, односно борбе за очување континуитета институција културе које се „све више стављају у службу приватних интереса“.
Поставка блокадног ФЕСТ-а
Фестивал је реализован у неколико простора: Студентском културном центру, Дому културе Студентски град, Културном центру Београда, Југословенској кинотеци и на Филозофском факултету. Што се селектора програма Блокадног Феста тиче, у питању је колективно тело, које је програмску стратегију засновало на неколико програмских целина од којих су три темељни програмски носачи: студентски филмови, савремени међународни филмови, филмски класици. Апропо класика, управо су они били подстицај да, по речима организатора, „покушају да преломе данашњицу“. Такође, наводећи исте изворе, „овај фестивал је делом и слављење аутора који су допринели нашој и светској кинематографији, а који су неопевани“. Шта год то значило (да су „аутори неопевани“), и колико год то било спорно, с обзиром на то да је велики проценат филмова као и њихових аутора не само канонизован него се и с правом убраја у фундаменте модерног филма, избор је фасцинантан. А то је не само пуким компилирањем значајних филмских остварења него управо контекстуализацијом поменутих целина.
У духу потпуне некомерцијализације, улаз на пројекције био је за „слободно грађанство“ бесплатан. У саопштењу организационог тима стоји такође да се нису сви аутори којима су се обратили с молбом да подрже фестивал уступањем својих филмова одазвали позиву, па се програм морао кориговати и прилагођавати реалним могућностима. Уприличено је неколико разговора с ауторима, попут оног с Мајом Новаковић уз приказивање њеног изврсног филма А сад се спушта вече или с Зулфикаром Филандром, младим сарајевским редитељем који је приказао свој филм Виктори. Било је и неколико запажених предавања.
Програм фестивала, као и његов концепт, био је пребогат и да не бисмо завршили у пуком набрајању свих његових програмских садржаја, мора се нагласити како је ово, уједно, био и својеврсни поправни гледалачки испит за оне којима је понешто или више тога промакло, али и као ретка прилика да своје филмске дефиците употпуне зналачком навигацијом.
У таквој констелацији, не чуди и посве је логично оживљавање грандиозних филмских митова попут Жан-Лика Годара (Мали војник), Пјера Паола Пазолинија (Краљ Едип) или Жан-Марија Штрауба (Антигона). Они, али и још неколицина других аутора заступљених на Блокадном Фесту (Душан Макавејев, Ањес Варда, Желимир Жилник, Мића Поповић, Ђорђе Кадијевић…) нису само ствар личних преференција, но аутори који су управо својом идеолошком борбом, својим бескомпромисним естетикама и сами неговали онај дух отпора који један фестивал оваквог профила израђа и негује и којем ови аутори у потпуности конотирају. Увек у првим борбеним редовима за очување духа иновативности, увек у авангарди, с упадљиво левим предзнаком својих идеолошких полазишта, ови су аутори редовно бивали у неспоразуму са својим друштвом, с наметнутим вредносним системом, с политичким устројством али и с духом опортуности својих колега. Опстати, за њих је значило бити свој по сваку цену, без уступака, с изгледним конфронтацијама, с негирањем и у вечитом спору са својим временом. Ту, можда, за ову генерацију лежи могуће поље идентификације. Не само са рубним естетикама, него с обновљеним жаром и потребом да се ексцес доживи као подстицај, као пркос стагнацији, као отпор урушавању. Али, док год се оперише европским филмским каноном, ту не би смело бити изненађења.
Култни филмови из Трећег света
За потписника је величанствено што је Блокадни Фест уврстио у свој програм неколико култних, незаобилазних остварења Трећег света. То се, у првом реду односи на филмове данас легендарног статуса, какви су Самбизанга (1972), француске редитељке Саре Малдорор пореклом с Гвадалупе, или De cierta manera – One Way or Another (1975) кубанске редитељке Саре Гомес. Ове визионарске филмове је овдашња филмска средина потпуно прескочила и игнорисала, као што је још пуно тога игнорисано што долази са обала Трећег света. Филму Саре Гомес, његовој свежини и иновативности, време ни данас није наудило, и ништа му није одузело на плану аутохтоности ауторства и филмског стила. Овај драгоцени пример револуционарног филма, хибридна творевина у којој коегзистирају документарац и наративни филм, с низом својих проблемских равни које се преламају у кубанском друштву након револуције 1959. године – од расних, родних и класних па до религиозних, Мајкл Хнан је сматрао естетички супериорним и радикалним филмом.
Сара Гомес је кубанска црнкиња и дан-данас се цитира њена чувена реченица: „Не желим да будем још једна црна жена кубанске средње класе која свира клавир!“ Самбизанга је антиколонијални класик, такође са статусом радикалног филма. Бавећи се животом и смрћу једног анголског револуционара током година колонијалне португалске владавине у Анголи, који умире од последица тортуре у затвору у Самбизанги, радничком предграђу Луанде, Сара Малдорор поручује да борба нема алтернативу. Издржати у тој борби значи сагорети, али сагорети и онда када се указују и неке друге опције. На пример: издати! Најзад, ту је и незаобилазни класик Михаила Калатозова Ја, Куба из 1964, који се на незабораван начин бави кубанском револуцијом. Нико други до Мартин Скорцезе помогао је да се рестаурира копија овог филма и ово ремек-дело сложене наративне структуре спаси од заборава.
Инсистирајући на критичком друштвеном ангажману, како у својој политичкој борби тако и у типу филмске естетике коју бира као репрезентативну, Блокадни Фест ’25 објединио је оне филмске просторе који су привидно неспојиви и учинио их коегзистентним. Жија Жан Ке, из филма у филм, ништа мање не узурпира смернице развоја модерне Кине и доводи их у питање, него што то чини Ањес Варда узурпатор у Црним пантерима где владајућу, доминантну оптику (белачку) замењује црним визијама…
Овакви фестивали уосталом томе и служе: да покажу да ништавило није друштвени чин, да воља за акцијом још постоји, пулсира и још увек је у стању да обликује наше животе. Вернер Шретер, један од највећих филмских визионара, говорио је: „Радикална филмска естетика више није могућа. Све је коначно потонуло у диму новца и малограђанштине, и сви као да се спремају за један нови рат!“
Извор: Радар
