Пише: Мирољуб Стојановић
Нови, други филм Мирјане Карановић у својству редитељке Мајка Мара, разочарање је за све оне који су били пријатно изненађени њеним редитељским дебијем из 2016, филмом Добра жена. Много тога не функционише у Мајка Мари и превасходни утисак који овај филм оставља јесте да је реч о у атмосфери веома мучном, а у нарацији филму који има проблема с недоследношћу, мотивацијом, па и нелогичностима.
Мара је успешна пословна жена која је изгубила сина о којем је, испоставља се, толико мало знала. Из пословног сусрета с његовим познаником, иначе тренером у теретани, указује јој се могућност да о сину и његовим последњим данима сазна што више. После свега неколико сусрета са младићем знатно млађим од себе, започиње љубавну и сексуалну везу.
Већ у старту се указује мотивациони проблем. Ако је почетна интенција филма да до сазнања о преминулом сину дође „из прве руке” од неког ко га је познавао и с њим проводио време, нема никаквог уверљивог органског, логичног разлога да Мара мора да с њим и спава. Тим пре што она у једном тренутку филма среће синовљевог друга Стефана. Зашто не покушава да ту слику о сину употпуни и Стефановом перспективом? Сексуална веза у коју ступа обележена је страшћу, али ми од ове страсти мало тога видимо у смислу аутентичности испољавања, а потом, урушава се читав концепт филма који оправдава њене намере. Између сексуалне везе и евоцирања сећања на сина и допунске спознаје о њему, нема, нити може бити, ма какве еквивалентне везе.
Притом, ниједна релација с другим ликовима у филму није развијена и сви они се појављују тек механички, као марионетске лутке које уђу у кадар а да никад о њима не сазнајемо нешто више или да их се учини функционалнијим у односу на потребе фабулирања. Осим почетних назнака да су у питању зет, мајка или пословни партнер, остајемо у потпуности ускраћени за природу њихових односа с Маром. Оно што је притом највећи недостатак филма Мајка Мара јесте одсуство ма које емоције. У филму лишеном емоција на овако драстичан начин, све се редукује на нарцистичко присуство Мирјане Карановић у дословно сваком кадру филма. Ако се одсуство емоционалних реакција на синовљевој сахрани и касније, у њеним пословним контактима, може и правдати достојанственим држањем и храброшћу пред болом, за однос са тренером и емоционалним дефицитима који ту настају, нема оправдања. Чак ни уз претпоставку да је реч о жени која је толико емоционално сломљена да је једноставно празна.
Управо овај однос генерише једну конфузију, јер не знамо како да га третирамо. Уместо да припада домену етичког упитника – осуђујемо ли мајку која свега неколико дана након губитка сина налази утеху у жестоким сексуалним предавањима? – прича филма Мајка Мара губи raison d’etre и постаје прилично ирационална.
Понекад, кадрови филма Мајка Мара бивају потпуно насумични, какав је онај са мачком у Марином луксузном стану, мачком која се први пут појављује ниоткуда у самом финишу филма. Откуд ту још и мачка није чак ни битно за аналитички оквир, али је симптоматично за недостатак компактности у приповедању. Такође одједном, Мара одлази на синовљев гроб где на већ готов споменик полаже цвеће!!! Откуд споменик у тако кратком протоку времена? И елиптичност у поступку ту не може бити алиби јер не стичемо утисак да је Мара способна, између својих тумарања, да се концентрише и приступи вршењу сложенијих радњи. Сетимо се како само растресена напушта пословни састанак.
Почев од првог, ултрастилизованог кадра снимљеног испред капеле, на гробљу, простор филма Мајка Мара припада смрти, и отуд толики осећај мучнине. У Мајка Мари је све мртво, и то је оно што толико одбија. Безмало не постоји кадар, стање или дешавање које је животно и којем апсолутно верујемо. Све је тако безнадежно извештачено, механичко или механицистичко, и управо нас из тих разлога ништа не дотиче и не погађа. У Мајки Мари катарза не само да изостаје него је нема ни у назнакама. Пакетић кокаина који Мара нађе код тренера једина је успела приповедачка конекција која у завршници открива суштинску карику пропуста: Мара ништа није знала о свом сину. Док је чврсто веровала да он не пије кафу и алкохол, његов друштвени миље је био миље у којем је дрога била важно начело циркулације.
Мајка Мара је хладан, отуђен, неуверљив филм који у основи једну трагичну причу преводи у просторе потпуне али непотребне естетизације. Свако дело тражи одговарајућу форму али не на начин да формална решења нарушавају његове садржаје. Мајка Мара промашује у суштинском приступу: бол не подноси стилизацију!
Извор: Радар
