Пише: Мирослав Здравковић
Пољопривреда је у 2024. години достигла минималан удео у БДП-у Србије од само 3,73%. Посматрано на нивоу делатности, њих 11 је имало већи а седам мањи удео у БДП-у. У 1995. години, пољопривреда, шумарство и рибарство су биле друге по значају са уделом од 15,14%, након прерађивачке индустрије (26,78%), убедљиво испред свих других економских делатности.
Приложени графикон приказује остварене стопе раста укупне економије и пољопривреде након 1994. године. Укупни БДП је у периоду од 30 година четири пута имао негативне стопе, и то у 1999 (-10,4%), у 2009 (-2,6%), у 2014. (-1,9%) и у 2020 (-0,5%), док је пољопривреда имала чак 16 пута!
У овом дугом периоду посматрања БДП Србије повећан је за 143,5%, по просечној геометријској стопи раста од тачно 3,0%. БДП пољопривреде повећан је за 11,3% по просечној стопи раста од 0,35%. БДП пољопривреде је рекордну реалну вредност постигао још давне 2004. године! Значи, за 20 година није реално повећан ни за један једини проценат!
Код укупног БДП-а може се уочити да је највећи економски раст остварен у периоду од 2001. до 2008. године, када је просечна годишња стопа раста износила 5,4%. Након тога је раст БДП-а био готово заустављен од 2010. до 2013, у петогодишњем периоду (2015-2019) износио је у просеку 3,4%, а пост-ковид раст, од 2021. до 2024. године, износио је по 4,8%, у просеку.
И док се код укупног раста могу анализирати структурне промене, утицај економске политике (нагли скок издвајања за јавне инвестиције…), код пољопривреде нема никакве могућности анализе, сем да се констатује да је њена динамика под утицајем метеоролошких услова као и у време књаза Милоша, пре 200 и више година.
Са пољопривредом умиру и села, те је у периоду посматрања продуктивност рада у пољопривреди драстично повећана, два или три пута, у складу са смањењем броја активних пољопривредника.
Мерено уделом пољопривреде у БДП-у (3,73%) Србија се придружује развијеним земљама. Остаје пустош ван водећих индустријских центара, Београда и Новог Сада, и апсурд да при једном од највећих удела плодне земље по становнику у свету, идемо ка увозу хране и необрађеном земљишту.
Србија у 35 година од распада Југославије још увек није успела да направи правну државу са привидом минимума демократије. Останком без пољопривреде, остаћемо и без слободних људи, независних од свакојаких чуда која се по градовима догађају.
Извор: Макроекономија
