Пише: Горан Комар
Успони ка високим гребенима који затварају долину Тет у Албанији захтјевају, најприје, стрпљење. Гдје год да се крене, све је далеко и неприступачно. И како смо давно казали, у Проклетијама, за разлику од свих осталих динарских планина, као да је све предимензионисано. Проклетијски небројени кречњачки торњеви чине ову планину, чини ми се једину на Балкану, упоредивом са знаменитим Доломитима.
Када се изађе на Пећки превој (1710 м), знаменито чвориште које води у дубину долине Ропојана, а вјековима је проносило трговачке караване, може се кренути ка катуну Букура смјештеном подно моћних висова Језерског и Поп Лукиног врха. Катун је лежао у дну великог цирка. По његовим странама последњих година смо виђали стада. Наша истраживачка настојања водила су нас до громаде М. Alies која се надноси на долином, таман као што се на другој страни литичасто подиже Харапит. Планинско лице Поп Лукиног врха окренуто југу, отвара три широка кулоара запуњавана огромним сипариштима у којима прољетне бујице копају дубоке ровове. У врху последњег, уз саму стијену М. Alies, положен је превој Поплукс, а над њим, везан оштрим и крушљивим гребеном, хрбат Поплукса.
Крајем октобра, у периоду када су проклетијски сточари већ напустили планине и вратили се кућама, посјетили смо долину Тет. Стијешњена између превеликих громадних сувих и у својим врховима знатно растрешених стијенских формација, савила се та глечерска удолина која је данас испуњена туристичким зградицама. Угрожавана јаким планинским водама. Превојем Торес везана за долину Боге и скадарску регију.
Када се низом серпентина сиђе у дно увале, срећу се ресторани и кампови. Опажа се свуда у овој планини напуштање традицијских занимања овдашњих горштака који настоје да зараде од туризма. Као и другдје у Динаридима, све мање се срећу стада оваца. Када сам прилазио Проклетијама (најранији посвједочени назив за ове планине је Алтин) своје напоре сам најприје усмјеравао ка највишим врховима. Тако сам отворио групу Бјелича са Језерским врхом који надвисује све друге у Динаридима. Касније, моју пажњу је приковао Радохимес који доминира у истоименој групи. Први пут сам га угледао приликом успона на Харапит, управо из долине Тет. Мој доживљај ове правилно заобљене високопланинске кресте може се изрећи једном ријечи: спектакл крша. Његова гола источна фасада, како сам је могао сагледати из дубине, оправдала је и превазишла сва очекивања у непосредном сусрету који смо остварили излазећи са превоја Торес. Нешто касније, походили смо и Суви врх у његовом полеђу. Сада, на прагу зиме, када се надамо прекривању високих динарских планина снијегом и ледом, настојали смо на приближавању и евентуално изласку на тјеме Поп Лукиног врха (Поплукса) у групи Бјелич који је готово сусјед Језерском.
Горан Комар: „Вјероватно постоји начин да се дурмиторском глечеру помогне да преживи“
Посматрали смо њихову конфигурацију са врха Харапита недавно. И тада смо неминовно прошли преко Пећког превоја – врата глечерске долине Ропојане која у широком луку савија око знаменитог масива Каранфила (Брада) и проходи све до Вусања. Мало је потребно да се са ове чворишне, значајне ћафе прође у карстификовани издужени цирк из којег се подижу и Језерски и Поп Лукин врх. Сиви, без вегетације, понегдје по боковима смеђи, али по основном рељефу налик један на други. На линији највишег домашаја кржљавог планинског растиња, подижу се снажни гребенасти избојци и ступови који подупиру голе капе проклетијских врхова у групи Бјелича.
Током прошле године учествовао сам на једном традиционалном успону у масиву Богићевице. Био је почетак маја, а планина је била покривена огромним снијегом. На превоју под врхом Тромеђа, мјерили смо 3,5 м. Поред мене је ходао старији Албанац који је предусретљиво објашњавао рељеф тога дијела Проклетија. Казивао је имена гребена, квалитет пашњака, историју планине – издига у којем је и сам учествовао. У једном тренутку, пожелио је да ме упути у просторне релације и за орјентир је узео манастир краља Стефана Уроша III Дечанског који је именовао као Високе Дечане. Вјерујем да многи Срби не би на тај начин поменули задужбину светог краља. Исказао је поштовање за велику светињу тачно онако како је то устаљено код овдашњег албанског становништва. Био је то тренутак који је изазвао сјећање на оца Јустина (Тасића) који је много времена провео у том манастиру и о њему врло често говорио. Велики дио громадне личности оца Јустина остао је у Дечанима.
Свети краљ који је подигао Дечане само десетак километара удаљен од моје прошлогодишње трасе, био је син највећег ктитора међу Немањићима: св. Краља Милутина. Манастир је подигао 1330. године. Како је то било уобичајено, владар је издао повељу којом је утврдио правни статус задужбине, регулисао положај становништва. Све од Бијелог Дрима до масива Комова и од Пећи до ријеке Валбоне припадало је манастиру Дечани. Пажња светог краља била је природно усмјерена на планинске просторе Алтина (Проклетија) који су омогућавали живот манастира и свих насеља у низијама, таман као што је цјелокупни Динарски систем хранио градове на обали Јадрана. Управо је ова хрисовуља главни извор за упознавање становништва Проклетија у XIV вијеку. Значај планине за живот средњовјековног града и села се не може ријечима исказати.
Може се донекле сликати. Вјерујем да су моја скромна опажања у покушају литерарног уобличавања у низу чланака које сам објавио након сусрета са голом, крајње оскудном планинском пустињом израженом преоштрим гребенима у горском оквиру Гребаја у којима сам тај велелепни лук назвао великим златним луком понекоме изазвала чуђење. Шта је у том кршу златно? Боје планине? Свакако не. Овдје преовладава високопланинско сивило проминентних сипаришно-гребенских пречага Алтина. Али, погледајте. Када су Турци освојили ове предјеле, они су задржали стари назив Алтин. Прилагодили су га свом језику, па је настао термин Алтун-или, а то значи Златна земља. Ова је сред свеопштег сивила ипак златна човјеку јер омогућава принос руна – златног, јер се вуна са динарских планина претвара у злато. Она храни и одржава обалски град и град у низији.
Алтин се први пут помиње у житију српског пустињожитеља св. Петра Коришког. Тај текст написао је, нико други, него биограф св. Саве, Теодосије Хиландарац. Када сам посматрао ове чињенице, нисам могао да се не сјетим недавног сусрета са манастиром св. Дионисија Олимпског који је тај пустиножитељ почео подизати 1542. године на падинама обалске горе – уз море. И овдје, на Проклетијама, основне релације су сличне. И овдје су подизане црквице над низијама које су чувале, у социјалном и економском смислу, другачије становништво. Ратарско и трговачко. Житије Петрово је написано око 1310. године. Његов аутор, дошавши са Св. Горе по иницијативи старца Григорија, посјетио је скромни гроб св. Петра у пећини више села Корише. Путеви ка Проклетијама водили су преко Морина, или Паштрика ка долини Бистрице и Валбоне. Јастребов је у своје вријеме видио рушевину цркве Св. Апостола код села Гријај, на десној обали ријеке Валбоне. Претпоставио је да се ту подвизивао св. Петар Коришки. Житије његово јасно говори да је Алтин подручје у коме се постојала православна црква св. Апостола Петра и Павла. Пустињак је доживио дубоку старост и вјерује се да је овдје боравио средином XIII вијека.
У доба када је свети краљ формирао дечанско властелинство, Проклетије су припадале хвостанској епископији. Сви свештеници дечанске цркве ослобођени су обавеза према хвостанском епископу. Све обавезе, откупио је свети краљ код хвостанског епископа Николе за 400 оваца са јагањцима и новчани износ од 500 перпера. Можемо ли се сјетити који је износ био довољан да Дубровник код краља Душана откупи Стон? На обали Јадрана. Одредбама Дечанске повеље житељи планине су задобили посебан положај. У седам поменутих проклетијских села дјеловало је 15 попова. Свима су побиљежена имена.
Становници проклетијских села тешко су страдали током и послије турских продора. Када се већ гасио XIV вијек, кнегиња Милица додијелила је нека села манастиру. Његови су посједи тешко опустјели. Када је пао Скадар, током 1479. године створен је скадарски санџак.
Како наш планински врх назван по попу Луки казује, овдје се задуго касније одржало православно свештенство. Оно се дакако нашло у положају врло сличном положају у којем је обитавало мирско и монашко свештенство у Босни. Гдје се могло одржати, него у скровитим кањонима и врлетима? Општежитељни тип монашких заједница, обраћан је у скитски. Многе цркве су мијењале свој положај и отуда легенде о прелијетању са мјеста на мјесто. Нема им броја. У читавом динарском хрбату. Свештенство у Алтину носило је имена проста, народна. Црква није наступала централистички, снажним наметањем. Ипак, у читавом замашном корпусу, јављају се многа новозавјетна, календарска имена. Међу њима и Лука. Голема је заслуга пионирских изучавања наслијеђа св. манастира, његовог планинског простора и његових низија М. Грковић, М. Пешикана, Г. Томовић. Баш у породицама свештеника записаним у Дечанским хрисовуљама, највише је чисто словенских имена.
Дакле, горе на сјеверу, у низији, Високи Дечани. С друге стране: планета Скадар. На обали великог језера. Гледао сам га и са друге ниже планинске ограде, Румије св. краља Владимира. Али, Гојковица! Пјесма о Гојковици објављена је први пут 1815. године, забиљежена од Вука Караџића. Пјевао ју је херцеговачки приповједач старац Рашко из Колашина. Пјесму је видио Јакоб Грим који је био опчињен „Зидањем Скадра“. Превод на њемачки, брзо је стигао. Скадар, а тиме велепно наслијеђе православља, разарао је комунизам. Прејака анархистичка оштрица. Нисам склон да вежем ни за једну личност ма како високог политичког ауторитета и снаге.
Све до времена деспота Стефана Лазаревића и град и подграђе лежало је у саставу српске средњовјековне државе. Млетачки сенат обраћао се деспоту као господару Скадра поводом узнемиравања млетачке трговине на Бојани од стране Балшића. Њиме су једно вријеме управљали Млечани, а онда је потпао под Турке. Али, планета Скадар је ипак планета. Она не зависи од воље људи, снажних политичких предводника. Она подлијеже законима небеске механике. Она стоји у божјим рукама. Том руком био је вођен и султан Селим III на прелому вјекова XVIII и XIX, када је издавао ферман о заштити православних.
И овај скромни прилог кога не би било без прохођења кроз високе крашке горе које гравитирају Скадру, посвећен је проклетијским горштацима без разлике вјере и нације који су задржали способност да разумију различитост и природу свијета. У њима има монашког мира и сношљивости.
Извор: Стање Ствари
