Пише: Мирослав Здравковић
Претходних дана појавили су се подаци о укупном износу помоћи САД-а Украјини од око 170 милијарди долара. Претпоставимо да је помоћ „Колективног Запада“ у Европи још око 150 до 200 милијарди долара, а додајмо овим цифрама и помоћ Израелу, савезницима у Африци и Азији, помоћ Јапана, Тајвана кинеског, Аустралије и Новог Зеланда, и коришћење новца од заплењених девизних резерви Русије, и можемо доћи до фантастичне своте од 500 до 700 милијарди долара искоришћених за „одбрану демократије“, „људских права“, „система заснованог на правилима“ итд…
Из анализа података о расподели дохотка и о неједнакостима (линк) можемо видети да су неједнакости најекстремније у Латинској Америци и да су се односи расподеле погоршали у готово свим регионима осим у Азији и Африци, где ови повољни процеси могу бити последица утицаја развоја у Кини и у већим земљама Африке.
Ови подаци се односе на период од 1995. до 2021. године а Ернесто Сабато је још 1998. године написао да му није јасно о каквом се то неолиберализму говори ако је слобода наступила само за вукове, да могу слободно да поједу овце (линк). Он је писао о новој категорији изопштених, као и о милионима људи који свакога дана ризикују животе и здравље како би прехранили породице. Уколико је такво стање материјалне беде у већини земаља Латинске Америке, није ли то окидач за масовну миграцију у САД?
Мирослав Здравковић: Кратка економска историја СССР-а и ко је како након распада прошао?
Руска агресија на Украјину довела је до 4,3 милиона избеглих лица у ЕУ (број избеглих у Русију није важан, јер расизам влада у медијима). Али, пре њих, ратови у Авганистану, Ираку, Либији и Сирији покренули су масовне миграције ка ЕУ, где хиљаде удављених остаје у Медитерану: толико је велико безнађе које покреће мигранте, јер људски живот не вреди готово ништа у њиховим земљама.
Финансијска, безусловна, помоћ миграторским матицама у Латинској Америци, Африци и Азији значајно би утицала да се ове очајничке миграције смање. Финансијска помоћ би требало да иде у правцу пореских реформи које би омогућиле праведнију, равноправнију расподелу у сиромашним земљама. Осим пореских реформи развијене земље би требало да уложе новац у њихов економски развој, не у ископавање литијума, никла и других руда од којих оне немају готово ништа, већ у развој предузетништва и пољопривреде, у стварање наде да ће материјални положај већини идуће године и у идућим годинама бити бољи, па ће се и основни мотиватори за миграције смањити, а жеља за радом и успехом у својој земљи повећати.
Ово је скуп набацаних мисли док ишчитавам преведене књиге Ернеста Ге Варе на српски језик и пар дана пред изборе у САД, а који заједно у мојој глави указују на болне супротности које би било релативно лако решити, уколико би њихово решавање био и циљ, а не даље распламсавање сукоба и нестабилности.
Извор: Макроекономија
