Пише: Мирослав Здравковић
Један од главних индикатора краја СФРЈ био је пад броја Југословена са 1,3 милиона у 1981. години на мало изнад 0,7 милиона у 1991. години.
Резултати пописа из 1991. године нису верификовани јер су већ почели етнички сукоби у Хрватској и јер су Албанци на Косову и Метохији бојкотовали попис становништва. Код Албанаца пописна комисија је изнела процену њиховог броја, а на основу високе стопе наталитета током 80-тих година прошлог века. Овде се бавимо Србима, па је за нас релевантан њихов пописан број, док су процене броја Албанаца од мањег значаја. На попису становника на Косову и Метохији у 2024. години регистрован је мањи број укупног становништва (1.586.659)[1] у односу на процењен број Албанаца у 1991. години (1.607.690).
Мирослав Здравковић: Пољопривредна развијеност у СФРЈ по општинама у 1980. години
Приликом пописа из 1991. године појавиле су се по две нове општине у Хрватској и Словенији и девет општина на Косову и Метохији. У Хрватској су Каштела (937 Срба) и Солин (567) одвојени од Сплита, док у Словенији Песница (64) и Руше (100) имају занемарљив број Срба да би утицали на промене у изворним општинама из којих су отцепљене. На КиМ је одвојено девет општина: Малишево (481), Опоље (без Срба), Ново Брдо (2.676), Штрпце (8.249), Зубин Поток (6.251), Звечан (7.596), Косово Поље (8.346), Обилић (5.777) и Штимље (8.249) које су смањиле број Срба у Приштини, Титовој Митровици и Урошевцу.
Ових 11 општина је искључено из статистичке обраде, а како бисмо имали упоредивих 471 општина као и код поређења пописа из 1971. и 1981. године.
Посматрано на нивоу СФРЈ, Срби су смањили удео у укупном становништву за 0,1% (са 36,3% на 36,2%) мада им је повећан број за 386.420 лица, а највише захваљујући промени националног декларисања из Југословена у Србе. Негативан природни прираштај у Србији почео је у 1990. години, а у осталим републикама је природно долазило до миграција ка Србији и индустријским центрима у другим републикама (што ћемо дознати излиставањем општинских података).
Посматрано на нивоу република и покрајина, највећи раст удела Срби су имали у Црној Гори (за 6,0 процентних поена), затим у Војводини (+2,8 пп), Србији ван покрајина (+1,8 пп), а раст удела су остварили и у Хрватској (+0,6 пп) и Словенији (+0,2 пп).
Промене броја Срба унутар СФРЈ у периоду 1971-1981. на нивоу општина
Смањење удела у укупном становништву Срби су имали на Косову и Метохији (-3,2 пп, са 13,2% у 1981. на 10,0% у 1991), у Босни и Херцеговини (-0,7 пп) и у Македонији (-0,2 пп).
Посматрано у апсолутним бројевима, број Срба у Србији изван покрајина повећан је за 216,5 хиљада, у Хрватској за 49,3 хиљада, у БиХ за 48,5 хиљада, у Војводини за 44,0 хиљада, у Црној Гори за 37,8 хиљада и у Словенији за 4,9 хиљада. Смањен је на КиМ за 14,2 хиљаде и у Македонији за 309 лица.
У првој табели приказано је 50 општина са највећим уделом Срба у укупном становништву. Њих 47 налазило се на територији Србије изван покрајина, Доњи Лапац из Хрватске био је на 15. месту, Титов Дрвар на 22. и Босанско Грахово на 43. месту из Босне и Херцеговине. Све ове три општине ван Србије су од Срба етнички очишћене и имају занемарљив број стараца који су се вратили након ратова да умру где су рођени. Уколико има млађих, њихов број је занемарљив.
Као и у поређењу пописа 1971. и 1981. године и овде можемо констатовати да се махом ради о списку општина са мањим бројем становника које су и током 70-тих биле претежно пољопривредне и имале су већ започет процес депопулације.
Међу приказаних 50 општина, њих седам је имало повећање броја Срба (Чачак, Титово Ужице, Лозница, Трстеник, Титов Дрвар, Босанско Грахово и Доњи Лапац), при чему су последње три имале смањење укупног броја становника, једна је имала исти број (Лајковац) док су 42 општине имале пад броја Срба – све у Србији ван покрајина.
Раст укупног броја становника имало је само пет општина: Чачак, Титово Ужице, Лозница, Трстеник и Ариље, док је преосталих 45 смањило број становника између два пописа. Дакле, демографско пражњење мањих општина унутар Србије догађало се већ више од двадесет година пре распада земље, а од тада је прошло додатних тридесет и више година.
Статистички годишњаци, пописне књиге и прорачуни аутора
Приликом пописа 1991. Срби су пописани у свих 471 општина (нису у Опољу међу 11 додатних општина) и најмање их је било у Грудама (данас Томиславград), њих петоро, и Посушју, њих девет, у Западној Херцеговини. Између два пописа, удео Срба у укупном становништву повећан је у 257 општина, остао је исти у четири и смањен је у преосталих 210 општина.
Међу 50 општина са највећим растом удела Срба, чак 14 је из Црне Горе, 12 из Хрватске, 10 из БиХ и по седам из Војводине и Србије изван покрајина.
Код 34 општине у Црној Гори, Хрватској и БиХ промењено је национално изјашњавање из Југословен и Црногорац у Србин. И код општина у Војводини вероватно је сличан ефекат, као и у Београду.
Из Црне Горе вреди споменути и Мојковац на 53. месту и Колашин на 55. месту, према расту удела Срба у укупном становништву. Удео Срба је повећан и у Плаву и Улцињу, али је био статистички занемарив приликом оба пописа. У Рожају је смањен удео Срба у односу на 1981. годину.
Удео Срба није значајно повећан у општинама у Словенији (Литије на 148. и Крањ на 149. месту као прве словеначке општине), што указује на промене мотива миграција између два пописа, од економских, током седамдесетих година прошлог века, у националну хомогенизацију, током осамдесетих година.
Међу 50 општина са највећим смањењем удела Срба, њих 18 су биле у БиХ, 17 у Србији изван покрајина, 12 на Косову и Метохији, две у Хрватској и Цеље у Словенији.
Међу општинама у Србији, при дну листе су Нови Пазар, Сјеница, Бујановац и Прешево, као општине са албанском и муслиманском већином, а која након Другог светског рата није била тако изразита. Приликом пописа из 1948. у Србији ван покрајина је било неопредељених муслимана 6.586, док је Црногораца већ било 16.221, Македонаца 8.301 и других народа у већем броју. Већ приликом пописа 1953. било је 64.303 Југословена-неопредељених, више од свих других народа сем Срба, али су само већину чинили у срезу Штавачком – Тутину. У Сјеничком срезу је било 13.758 муслимана и 23.412 Срба а у Дежевском 13.564 а Срба 25.177. У насељу Нови Пазар чинили су етничку већину, и у: Бајевици, Ћебинцу, Крушеву, Лукару и Пожеги.
Већ у 1961. години било је 83.805 Муслимана, што значи да је од 1953. године највећи дао раста био последица природног прираштаја, а мање преласка из Србе у Муслимане. У општини Нови Пазар било је 23.250 Муслимана и 27.933 Срба, Прибоју 6.799 према 18.380, Пријепољу 9.810 према 25.716, Сјеници 17.352 према 17.474 и у Тутину 20.535 према 4.485. Дакле, тек 1971. године Муслимани су постали већина у Сјеници и Новом Пазару (прецизније, током шездесетих година прошлог века).
Међу општинама у Босни и Херцеговини ради се о општинама где су Срби напуштали оне где су били у мањини (Вареш, Калесија, Градачац, Стопац, Босанска Крупа, Кладањ, Сребреница, Маглај) или су били већина, али су имали пад броја, или мањи раст од Муслимана, у Теслићу, Лопарама, Кључу, Власеници, Котор-Вароши, Зворнику, Братунцу и Модричи.
Између два пописа број Срба повећан је у 227 општина/градова у збиру за 576.971 Број Срба остао је исти у четири општине (Прозору, Рожају, Ресену и Лајковцу), док је смањен у 240 општина, у збиру за 231.276. У нових 11 општина регистровано је 49.293 Срба.
Највећи раст броја Срби су имали у великим градовима Србије, Хрватске и БиХ, и у црногорским општинама са променом националног опредељења. Од укупно 50 општина приказаних у табели, њих 15 је било у Србији изван покрајина, 11 у Хрватској, девет у Војводини, по седам у БиХ и Црној Гори и Скопље у Македонији.
У БиХ највећи раст броја Срба имали су Сарајево, Бања Лука, Мостар, Требиње, Босанска Градишка, Лакташи и Приједор.
У Хрватској су то били: Загреб, Вуковар, Ријека, Осијек, Сисак, Задар, Петриња, Карловац, Книн, Пакрац и Шибеник.
У Црној Гори били су: Титоград, Пљевља, Херцег-Нови, Бијело Поље, Никшић, Иванград и Бар.
У Војводини и Србији изван покрајина раст су имали највећи градови у њима.
Пажљивим посматрањем може се приметити да су у Војводини и Србији ван покрајина градови забележили релативно ниске стопе раста, већином испод 10%, што указује на исцрпљивање потенцијала села да утичу на раст становништва градова ка којима су гравитирала.
Крагујевац на петом и Смедерево на седмом месту упућује на досељавање Срба са Косова и Метохије у централни део Србије током осамдесетих година прошлог века. Ту су још Крушевац на 17. и Краљево на 19. месту.
Међу 50 општина са највећим смањењем броја Срба чак 35 су се налазиле у Србији изван покрајина, шест на Косову и Метохији (на дну три општине из којих су формиране нове, које овде не анализирамо), пет у БиХ, две у Војводини, Цеље у Словенији и Вргинмост у Хрватској.
Ако искључимо последње три општине на дну листе, просечан број становника у осталих 47 био је 32,0 хиљада становника, што значи да се ради о релативно мањим и претежно пољопривредним општинама.
Извор: Макроекономија
