Piše: Miroslav Stojanović
Šta zaista stoji iza bučnog i agresivnog zveckanja oružjem zapadnih lidera minulih dana? Provociranje pustošnog svetskog rata ili možda (samo) pokušaj da se isposluju pregovori s Moskvom i u tim pregovorima (zasad neizglednim) ojača slaba (trenutno gubitnička) pozicija Kijeva?
Ima, naime, onih koji, kad se o tome govori, podsećaju, praveći paralelu, na situaciju iz osamdesetih godina i vremena Hladnog rata. Tada je Zapad reagovao zatečeno i uspaničeno zbog razmeštanja sovjetskih raketa SS 20 srednjeg dometa na tlu istočnoevropskih zemalja. I krenuo je s (uspešnom) kontramerom: dovlačenjem američkog „peršinga“ jedan i dva i njihovim raspoređivanjem (najpre) u Zapadnoj Nemačkoj, isposlovao je pregovore s Moskvom o „raketnom problemu“.
Hazarderski potezi
O tada delotvornoj, takozvanoj duploj opciji (ili „dvostrukom koloseku“) koja je podrazumevala „naoružavanje da bi se došlo do razoružavanja“ (izvornoj, inače ideji tadašnjeg nemačkog kancelara Helmuta Šmita) detaljnije nešto kasnije.
Ono što se u ovom trenutku sasvim izvesno zna: uspaničen zbog ruskog vojnog napredovanja na širokom frontu, posebno oko Harkova, Zapad reaguje uspaničeno.
Grozničavo briše, ulazeći sve dublje u ukrajinsku ratnu lavu, svoje „crvene linije“ i ograničenja, a njegovi lideri, dvolično, sopstvene čvrste reči i zavetna obećanja. Oni, naime, ovih dana povlače opasne hazarderske poteze, s nesagledivim posledicama.
Najavljuju ono što su, koliko do juče, tvrdili da nikad neće: slanje sopstvenih trupa, pod maskom „instruktora“, na ukrajinsko ratište. I, još hazardnije: Kijevu se najednom dozvoljava da ofanzivnim i razarajućim zapadnim oružjem gađaju ciljeve duboko na ruskom tlu.
Famozni jubileji
Šta zaista stoji iza ovih paklenih planova o kojima će, po svemu sudeći, konačna odluka pasti polovinom jula u Vašingtonu, na NATO samitu povodom sedamdeset pete godišnjice osnivanja zapadnog vojnog saveza?
Opet jubilej s lošim, famoznim predznakom. Da podsetim: s pedesetom godišnjicom alijansa je prestala bude ono što je do tada bila, odbrambeni savez: bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije postala je agresorska sila s planetarnim imperijalnim ambicijama.
Viktor Orban očigledno nema dileme o namerama NATO stratega i jastrebova. Znajući „iznutra“ kako stvari stoje, iskusni mađarski premijer ozbiljno, krajnje zabrinuto, upozorava da se svet suočava, gotovo neizbežno, s velikim ratom: NATO planovi, kad je reč o angažovanju u Ukrajini, podsećaju na vatrogasca koji bacačem plamena pokušava da ugasi vatru.
Nebojša Popović: Šta je Vučić poručio Crnoj Gori o EU u Kotoru
Putinovo samopouzdanje
I ruski predsednik Vladimir Putin upozorava Zapad da se „opasno igra vatrom“ i provocira sukob globalnih razmera. Čini to, međutim, s upadljivom, gotovo začuđujućom smirenošću i samopouzdanjem. Videćemo, kaže, kako će se ponašati Sjedinjene Američke Države: u Vašingtonu znaju „naš paritet u strateškom naoružanju“.
Može li iza bučnog i agresivnog zveckanja oružjem minulih dana stajati potajna namera da se u mogućim mirovnim (zasad malo izglednim) pregovorima s Moskvom ojača slaba i trenutno gubitnička pozicija Kijeva?
Malo je, naime, onih koji veruju u brzopleto i bučno najavljenu mirovnu konferenciju u Ženevi. Na podlozi „plana Zelenskog“, s ambicijom da okupi gotovo sve lidere sveta, ona je, sem manifestacionog, lišena unapred bilo kakvog rezultata i osuđena na neuspeh. Iz jednostavnog razloga: „druge strane“, Rusije, nema za stolom. Tako su, naime, organizatori, inicijatori i „režiseri“ čitavog poduhvata hteli. Nastranu činjenica da li bi Moskva uopšte, i da je pozvana, htela da u tome učestvuje.
Ženeva bez „ključnog igrača“
O sasvim izvesnom neuspehu planirane mirovne konferencije, uprkos inscenaciji političkog spektakla, govori podatak da u Ženevi neće biti „ključnog igrača“: iako su zapadni lideri, posebno nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron, uložili mnogo napora i energije da ga privole, kineski lider Si Đinping neće doći. A s tim se računalo, uz objašnjenje da je to jedini lider koji bi „mogao da utiče na Putina“.
Iz Pekinga su javili da „konferencija ne ispunjava neophodne uslove“ za kinesko učešće na njoj, ukazujući upravo na činjenicu da su bilo kakvi mirovni razgovori i pregovori bez učešća Rusa neprihvatljivi i apsurdni.
A pregovori o „raketnom problemu“, koji je izazvao u to vreme, zaista, dramatičnu napetost između politički, ideološki i vojno isključivih i sukobljenih blokova, počeli su tek kad su se, naspram sovjetskih raketa SS 20, pokretnih sistema s dometom do 500 kilometara, koji su „ugrožavali Evropu“, našli američki Peršinzi.
Sukob Rusije i Francuske u UN: Ova drama je počela na Kosovu
„Raketna ideja“ Helmuta Šmita
Njih je „pozvao u goste“ Helmut Šmit. Nemački kancelar je, u jednom govoru, predložio da se, kao „odgovor Moskvi“, razmeste američke rakete, takođe s nuklearnim glavama, na zapadnoevropskom tlu, kako bi se, potom, isposlovali pregovori sa sovjetskom stranom o njihovom obostranom uklanjanju i otklanjanju opasnosti.
Šmitovo insistiranje je, po svedočenju tadašnjeg pomoćnika državnog sekretara Leslija Gelba, „izvršilo pritisak na SAD“. Odluka o ranije spomenutom „dvostrukom koloseku“, naoružavanju radi razoružavanja, i dovlačenju Peršinga u Evropu, doneta je na sastanku (zapadnih) ministara spoljnih poslova i odbrane 12. decembra 1979. godine u Briselu.
Peršinzi su stigli u Zapadnu Nemačku, Belgiju, Holandiju, Italiju i Veliku Britaniju. Moskva je pristala na pregovore. Počeli su Ženevi, oktobra 1980, dok se u Beloj kući još nalazio Džimi Karter. Kasnije su to preuzeli specijalni pregovarači Pol Nice, s američke strane i Jurij Kvicinski, sa sovjetske, pripremajući susret novog američkog predsednika Ronalda Regana i sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva.
Tvrdi pregovarači. Nadgornjavanja i preganjanja. Česti prekidi i ubacivanje uvek novih zahteva u igri, koji su se ticali širih dimenzija bezbednosnih uslova i nuklearnih garancija za oba bloka.
Popustljivi Gorbačov
Pregovori su s mrtve tačke krenuli tek s dolaskom (popustljivog) Mihaila Gorbačova na kormilo Sovjetskog Saveza. Britanska premijerka Margaret Tačer preuzela je posredničku ulogu u oživljavanju zamrlog dijaloga. Ovoga puta između Gorbačova i Regana.
Sovjetsko-američki samit u Rejkjaviku (11. i 12. oktobar 1986) označen je kao „istorijski“. Ono što su tada dogovorili Gorbačov i Regan, pretočeno je u „raketni sporazum“ koji su dvojica lidera ubrzo (8. novembra) svečano potpisala u Njujorku.
Američke rakete srednjeg dometa, kao odgovor na slične sovjetske s druge strane, dočekane su u Zapadnoj Nemačkoj s gnevom i dotad neviđenim protestima. Američka vojna baza u Mutlangenu bila je opasana „živim zidom“, gnevnim ljudima koji su se u neprekinutom lancu držali za ruke.
U tadašnjem glavnom gradu Savezne Republike Nemačke, varošici Bon (s manje od trista hiljada žitelja), dok su s druge strane Rajne, na brdu Petersberg, u državnoj rezidenciji, zasedali šefova vlada i država šesnaest NATO članica, protiv razmeštanja Peršinga protestvovalo je pola miliona ljudi. Među njima nobelovac Hajnrih Bel. I Hari Belafonte. Pevao je protestne pesme na protestnom skupu…
Izvor: RT.rs
