Razgovarala: Marina Koblenc
Pozivamo narod Izraela da nam bude partner u miru, a ne u ciklusu beskrajnog nasilja. Hajde da se zajedno odupremo zlu, zlu okupacije i paklenom ciklusu nasilja.
Ovaj poziv je još 2009. godine uputila Globalna koalicija Kairos za pravdu (Kairos Palestina 2009), čiji je generalni koordinator Rifat Kasis, mirovni i politički aktivista, koji je i porodičnim poreklom i nasleđem prosto predodređen da se u ratom uzavreloj zemlji bori za mir.
„Moja porodica je iz Bejt Sahura. Veruje se da su pastiri u tom mestu bili da bi objavili rođenje Isusa Hrista u Vitlejemu, koji je udaljen odatle jedan kilometar. Moja porodica je luteranska, grčko-pravoslavnog porekla, kao i većina hrišćana u Bejt Sahuru, uključujući i mene. Još uvek nosim prezime Kasis, što na arapskom znači sveštenik, jer je jedan od mojih predaka bio prvi palestinski grčko-pravoslavni sveštenik, to je bilo oko 1715“, kaže Rifat Kasis, koji je veći deo života proveo u rodnom Bejt Sahuru.
Da li vas motiviše hrišćanstvo, tj. hrišćanske vrednosti, ili je to vaš palestinski nacionalni, tj. politički identitet?
Ja sam i hrišćanin i Palestinac. Oba utiču na moj identitet, moj posao i sve što radim. Hrišćanstvo je put koji sam izabrao u svom životu, moja vera i poruka Isusa Hrista su ukorenjene u moj identitet. To mi, u kombinaciji sa mojim palestinskim nacionalnim identitetom, omogućava da na situaciju ovde gledam sa nadom. Članovi moje zajednice se predstavljaju kao palestinski hrišćani.
Mnogo ste uradili profesionalno. Čime ste sada preokupirani?
Ja sam generalni koordinator Kairos Palestine i Globalne koalicije Kairos za pravdu. To je moja strast. Takođe vodim kompaniju za institucionalni razvoj, čiji su klijenti uglavnom, ali ne isključivo, organizacije za ljudska prava i prava deteta.
Neki od mojih prethodnih profesionalnih delovanja uključuju: osnivanje palestinske sekcije organizacije Defense Children International, kasnije postavši predsednik njenog međunarodnog pokreta; zaštitu dece u Jordanu i Čečeniji; visoke pozicije u Udruženju hrišćanske omladine Palestina i Svetskom savetu crkava i angažovanje sa holandskim verskim organizacijama.
Šta je Kairos Palestina? Koji je njegov cilj? Koja su mu dosadašnja dostignuća?
Kairos je grčka reč koja znači „Sada je vreme“. Kairos Palestina je ekumenski pokret hrišćanskih Palestinaca, osnovan 2009. na osnovu dokumenta Kairos Palestina, koji je hrišćanski dokument zasnovan na veri, ukorenjen u teologiji oslobođenja. Južnoafrikanci su napisali svoj Kairos dokument 1985. i u njemu su kritikovali državu i crkvu, pozivali na kraj aparthejda, apelovali na crkve da bojkotuju i da prekinu saradnju sa režim aparthejda. Izrada sopstvenog Kairos dokumenta u koju su bili uključeni palestinski hrišćani različitih denominacija je trajala godinu i po dana. Svrha je bila da se izloži istina i saopšti naš stav u vezi sa izraelskom okupacijom naše zemlje, pravdom i mirom.
Tvrdimo da je okupacija greh protiv Boga i čovečanstva; pozivamo crkve širom sveta da se suprotstave ugnjetavanju; zalažemo se za nenasilni otpor i pravedan mir. Ovaj dokument je manifest palestinskih hrišćana, ali neki muslimanski i sekularni Palestinci smatraju da ih predstavlja po duhu i čežnji za pravdom.
Naše aktivnosti uključuju podizanje svesti, kampanje širenja uticaja. Svakog Božića objavljujemo apel usmeren na probleme sa kojima se suočavaju Vitlejemljani i Vitlejem; za Uskrs se fokusiramo na Jerusalim i njegove žitelje, trudimo se da utičemo na način na koji se organizuju hodočašća u Svetu zemlju, Palestinu i Izrael. Nastojimo da podstaknemo bolju komunikaciju između hodočasnika i naše hrišćanske zajednice, da stvorimo prostor i vreme za zajedničku molitvu, razgovor, da podelimo svoju priču.
Sarađujemo sa članovima Globalne koalicije Kairos za pravdu u 40 zemalja, uključujući globalni jug i sever, kao i sa crkvama ovih zemalja. Više crkava u Sjedinjenim Američkim Državama i drugde donelo je odluku da se odrekne ili bojkotuje entitete koji imaju koristi od izraelske okupacije. Ovo su neka od naših dostignuća. U novembru 2025. održaćemo međunarodnu konferenciju na kojoj će se razmatrati novi dokument Kairos i strategija za budućnost zbog drastično promenjene situacije.
Možete li nam reći na čemu se zasniva podrška evangelističkih hrišćana jevrejskim doseljenicima i ekspanzionističkoj državi Izrael, koje su se obe pokazale izuzetno nasilnim. Kako palestinski hrišćani gledaju na njih?
Američki evangelisti imaju vodeću ulogu, drugde je pristup sličan. Mešaju politiku sa biblijskim narativima. Hrišćanski cionizam je posebno zlonameran zbog svog lobiranja za trgovinu oružjem, finansijsku pomoć, slepu lojalnost Izraelu i za naselja u Palestini. Sve to omogućava nasilje nad Palestincima, uključujući hrišćanske Palestince, i oduzimanje njihove zemlje. Oni daju legitimitet kriminalu. Govorimo im da smo braća i sestre u Hristu, ali oni se samo vraćaju svom razumevanju biblijskih priča.
Dokument Kairos Palestina je naišao na kritike, među kojima su one da su njegovi autori aktivni antisemitski i antiizraelski radikalni aktivisti, ne pravi razliku između legalnog otpora prema međunarodnom pravu i terorističkog nasilja i ne uzima u obzir bezbednosne probleme Izraela.
Optužba za antisemitizam deo je šire, sistematske kampanje koju vodi država Izrael i njene pristalice kako bi ućutkale svaku legitimnu kritiku izraelske i cionističke politike. Oni to čine namernim brisanjem linije između kritike Izraela kao države i antisemitizma kao mržnje prema Jevrejima. U stvari, ne postoji kontradikcija između stava protiv izraelske vojne okupacije, aparthejda i kolonijalizma naseljenika i stava protiv antisemitizma. Mi, kao palestinski hrišćani, u potpunosti odbacujemo antisemitizam u svim njegovim oblicima. Oni koji bacaju okolo takvo etiketiranje, ne baveći se suštinom dokumenta, često to čine da bi ga delegitimisali, a ne da bi ga razumeli ili razgovarali.
Nazivati nas „radikalima“ ili „nasilnima“ nije samo netačno, već je i apsurdno. Među potpisnicima Kairos dokumenta su u svetu poštovani teolozi, pastori, biskupi i dugogodišnji zagovornici ljudskih prava. Mi smo ljudi koji su dosledno promovisali nenasilje, dijalog i jednaka prava za sve, Izraelce i Palestince. Naša borba se zasniva na našoj posvećenosti pravdi, na međunarodnom pravu, ljudskom dostojanstvu i našoj hrišćanskoj veri.
Što se tiče tvrdnje da Kairos dokument „ne pravi razliku između legalnog otpora i terorizma“: dokument eksplicitno odbacuje nasilje i podržava nenasilni otpor. Verujemo u pravo ljudi pod okupacijom da se odupru ugnjetavanju, što je priznato međunarodnim konvencijama. Takođe verujemo da je nasilje nad civilima, sa obe strane, moralno i pravno neprihvatljivo.
Ali, kritičari kažu da je religioznošću tog dokumenta prikrivaju propalestinskih političkih ciljeva. Napokon reč terorista je stavljena pod navodnike. Kakav je vaš odgovor na ove kritike?
Što se tiče naše religioznosti kao „pokrića“ za politički aktivizam, mi smo hrišćani koji žive pod okupacijom. Kairos dokument nije politički manifest prerušen u verski jezik, već je istinski vapaj vere, nade i ljubavi naroda koji žudi za oslobođenjem, napisan od strane posvećenih vernika u duhu proročkog hrišćanstva. Činjenica da nas naša vera primorava da govorimo protiv nepravde nije ni nova ni neuobičajena, to je samo nasleđe biblijskih proroka i samog Isusa Hrista.
Konačno, postoje razlike u načinu na koji neki zapadnjaci i neki drugi, i mi gledamo na stvari. Veći deo otpora od početka 20. veka bio je nenasilan. Neki entiteti i mediji više vole da se fokusiraju na krvoproliće nego na mirne demonstracije. Prva intifada 1987. bila je inicijativa nenasilnog otpora, Bejt Sahur je bio među vodećim gradovima koji su se bavili mirnom građanskom neposlušnošću. Postoji mnogo frakcija i stranki, od kojih se neke bave terorističkim aktima koje mi u potpunosti osuđujemo, iako su deo oslobodilačkog pokreta.
Reč terorizam se često koristi na opšti način da bi se diskreditovao palestinski pokret otpora. Stavljanje reči u zagrade znači da ne prihvatamo ovu opštu upotrebu reči koja se često primenjuje na ceo palestinski otpor.
Što se mene tiče, nikada nisam bio osuđen ni za jedan „zločin“, niti optužen ni na jednom izraelskom sudu. Međutim, tri puta sam bio pritvoren po ozloglašenom izraelskom zakonu o vanrednom stanju nasleđenom iz Velike Britanije, koji dozvoljava administrativni pritvor bez suđenja, bez optužbi i bez iznošenja dokaza. Da je postojala bilo kakva stvarna veza između mene i bilo koje političke ili militantne grupe, Izrael bi je iskoristio. Tvrdnja koja me povezuje sa bilo kojom političkom strankom je namerni pokušaj da se ocrni i delegitimiše moj nacionalni i međunarodni rad na ljudskim pravima.
Intervju Sliman Mansur: Puna i jednaka prava svih, jedino rešenje za Palestinu
Šta bi Srpska pravoslavna crkva mogla da doprinese kao članica Saveta?
Poznavao sam patrijarha Irineja Gavrilovića.
Srbija je važna zemlja, ima važnu crkvu. Želeli bismo da uputimo poziv rukovodstvu SPC da dođe u posetu, pokaže svoju solidarnost, saosećanje sa našim patnjama. Spremni smo da putujemo u Srbiju kako bismo razmenili iskustva sa njenim hrišćanskim stanovništvom. SPC bi mogla da iskoristi svoj moralni autoritet oponašajući nedavni stav Saveta u vezi sa Palestinom i Izraelom. Mogla bi da mobiliše svoju pravoslavnu regionalnu i globalnu mrežu u podršci hrišćanskim Palestincima.
Da li je svetska hrišćanska zajednica pružila podršku hrišćanskim Palestincima, od izraelskog odgovora na napad Hamasa u oktobru 2023.?
Ne na nivou koji nam je potreban. Danas su izraelske snage bombardovale katoličku crkvu Svete porodice u Gazi. Dva civila su poginula, poznajemo njih, njihove porodice, neki od njihovih rođaka žive ovde u Bejt Sahuru. Ova crkva je takođe bila meta na početku rata, što je dovelo do ubijanja 20 hrišćana, dok su neke ubili snajperisti neposredno ispred crkve. U julu, nakon inicijalnog napada naseljenika na hrišćansko selo Atajbeh, 13 poglavara crkvi u Jerusalimu je posetilo hrišćansku zajednicu u tom selu u znak solidarnosti. Dva dana kasnije, naseljenici, zaštićeni vojskom, napali su njihovu imovinu i crkvu.
Naša situacija je ozbiljna i hitna. Vitlejem je, na primer, mesto gde živi većina hrišćana, i gde Izraelci svakodnevno konfiskuju njihovu zemlju, postavljaju gvozdene kapije i blokiraju puteve betonskim blokovima kako bi odvojili sela od gradova, ograničavajući slobodu kretanja. Od oktobra 2023. u punom jeku je izraelski plan da natera Palestince u ćošak, da ih etnički očisti; svakodnevno se dešavaju brojni incidenti protiv nas, ovo više nije pitanje koje treba proučavati ili oko koga treba izdavati saopštenja. Ako je naš ton mučan, to je zato što je za nas pitanje života i smrti. Crkve za nas predstavljaju moralni i etički glas ugnjetavanih, ovo je vreme da one progovore i intervenišu, ne mogu se samo povući uz izgovor da se crkva ne bavi politikom, ovo nije politika – kada se civili ubijaju svakodnevno, to je stvar crkve.
Postoji visok nivo opreza u vezi sa Izraelom i Palestinom. Postoji zabrinutost zbog antisemitskog etiketiranja, što sprečava mnoge crkve da zauzmu stav.
Međutim, bilo je veoma dobrodošlo kada je na svom sastanku u junu 2025. Svetski savet crkava osudio izraelsku okupaciju, kršenja ljudskih prava, posebno u pogledu okupacije, aparthejda, etničkog čišćenja i prava na povratak. Zahtevao je kraj rata, podržao odluke Međunarodnog krivičnog suda i Međunarodnog suda pravde i pozvao države da ih poštuju.
Savet mora biti jednako čvrst i sistematičan u svojim stavovima i delovanju kao što je bio kada se borio protiv aparthejda u Južnoj Africi. Svetski savet reformističkih crkava takođe nas podržava. Pokojni papa Franja je svake večeri pozivao hrišćansko palestinsko sveštenstvo u Gazi. Crkva Engleske, posebno prethodni nadbiskup Kenterberijski, kritikovala je izraelsko ponašanje. Ali nam je potrebna mnogo veća podrška.
Da li je situacija u Gazi i na Zapadnoj obali zbližila palestinske hrišćane i muslimane?
Mi smo jedna nacija, bez etničke razlike, sa dve različite vere. Postoje čak i porodice sa muslimanskim i hrišćanskim članovima. U mešovitim gradovima poput Bejt Sahura, delimo traumu, što je ojačalo našu međuversku solidarnost. Kao hrišćani, učestvujemo ništa manje od muslimana u političkim protestima, zajedničkim molitvama i otporu.
Bliski istok je nekada bio sigurno utočište za sve, primali smo izbeglice iz svih krajeva, Jermene, Asirce, Čerkeze, Čečene i progonjene Jevreje krajem 19. i početkom 20. veka. Sada postoje etnički i verski sukobi u Libanu, Siriji, Iraku, uglavnom izazvani zapadnom i uglavnom američkom intervencijom. Pre invazije na Irak, nismo zaista čuli za sunite i šiite, Arape i kurde, muslimane i hrišćane.
Jesu li različite palestinske hrišćanske denominacije ujedinjene ili postoje podele među njima?
Podeljeni smo u jedinstvu, priznajemo naše razlike. Molimo se u crkvama jedni drugih, imamo mešovite brakove, delimo zajedničku misiju. Naš identitet palestinskih hrišćana premošćuje institucionalne podele.
Junska anketa Kord centra Hebrejskog univerziteta pokazuje da 64 odsto Izraelaca, uglavnom Jevreja, veruje da „u Gazi nema nevinih“, a 82 odsto podržava proterivanje stanovnika Gaze. Kako objašnjavate tako ekstremna i oštra uverenja u zemlji koja je dugo kategorisana kao demokratska i razvijena?
Predsednik Izraela Isak Hercog je prvi rekao da u Gazi nema civila, bivši ministar odbrane Joav Galant, opisao je Palestince kao ljudske životinje. Tako je i Nemačka između dva rata demonizovala Jevreje. Vođe utiču na javno mnjenje.
Neverovatno je kako se Izrael, predajući svoju sudbinu ultradesnici, pretvorio iz manje-više socijalističkog, progresivnog društva sa izuzetkom okupacije u fašističko. Iz tog razloga, neki Izraelci napuštaju Izrael. Jurij Avneri, izraelski aktivista, objasnio je pre mnogo godina da decenije dehumanizujuće okupacije kvare njihovo društvo. To je ono što ovo istraživanje pokazuje, Izraelci bi trebalo da budu uznemireni zbog toga.
Sa ovakvim mentalitetom, može li doći do pomirenja između Palestinaca i izraelskih Jevreja?
Pomirenje je izazovno, ali ne i nemoguće, kao što nam pokazuju primeri Nemačke posle Drugog svetskog rata i Južne Afrike posle aparthejda. Trauma se može transformisati. Ali to zahteva uslove koji uključuju okončanje okupacije, aparthejda i cionizma kao rasističke ideologije, kao i odgovornost za žrtve. Možemo ispraviti istorijske nepravde koje su počinile obe strane. Zatim dolazi društvena transformacija. Potrebno je snažno vođstvo.
U ovoj fazi, da li podržavate rešenje sa dve države ili rešenje sa jednom državom koju dele svi narodi koji žive u Izraelu i na palestinskim teritorijama? Koje, ako postoji, smatrate realnijim? Da li postoji neko treće rešenje?
Rešenje sa dve države i dalje ima međunarodnu podršku, ali Izrael je nepokolebljiv u tome da neće biti palestinske države, dok je stalna ekspanzija naselja ostavila malo prostora za palestinsku državu. Jedna dvonacionalna demokratska država u kojoj svi njeni građani uživaju jednakost pred zakonom koristila bi obema stranama, naše sudbine su povezane. Ali u ovom trenutku, to ne deluje realno. Ono što nam je sada potrebno jeste hitan prekid vatre u Gazi, pristup humanitarne pomoći Gazi, zaustavljanje etničkog čišćenja i u Gazi i na Zapadnoj obali, uključujući Jerusalim. Potrebne su nam međunarodne garancije za okončanje okupacije. Važniji od vrste rešenja su uslovi rešenja za postizanje zajedništva čovečnosti.
Teško je odvojiti se od svojih korena, svog rodnog mesta, svoje porodice, prijatelja i sećanja. Mogao bih da odem jer imam pasoš EU, ali izabrao sam da neću, ne želim da zvučim sentimentalno – ali ovo je moj dom.
Izvor: Novi Magazin
