Grupisanje vojnih snaga i zapaljiva retorika ostavljaju na raspolaganju uzan prostor da se postigne dogovor koji bi obema stranama omogućio da časno izađu iz ove situacije
Pišu: Endrju Ingland iz Londona, Abigejl Hausloner iz Vašingtona i Najmeh Bozorgmer iz Teherana
Prevod: Miloš M. Milojević
U vreme dok cene nafte skaču i dok se sprovode naređenja Donalda Trapa o jednom od najvećih grupisanja američkih vojnih snaga na Bliskom istoku od rata u Iraku, pregovori između Sjedinjenih Američkih Država i Irana sve više podsećaju na trku sa vremenom da se izbegne izbijanje regionalnog sukoba.
Obe strane susrele su se na drugoj rundi pregovora o nuklearnom programu ovog vikenda. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči saopštio je da su ostvareni „dobri pomaci“ a američki zvaničnici izjavili su da će se Teheran vratiti za dve nedelje sa „detaljnim predlozima“. Ali trebalo bi biti oprezan sa optimističnim procenama pošto je američki potpredsednik DŽ. D. Vens optužio Iran da je nevoljan da prihvati Trampove crvene linije.
Portparolka Bele kuće Karolin Levit odgovorila je u sredu da iako je „diplomatija uvek prva među opcijama“ ima „mnogo razloga i argumenata koji se mogu dati u prilog napada na Iran“. Govorila je o drugom američkom nosaču aviona i desetinama vojnih aviona koji se kreću ka ovoj oblasti.
Suprotstavljeni narativi pokazuju da je putanja kojom se strane kreću trošna i nesigurna, sa ogromnim, složenim preprekama pred diplomatskim razrešenjem kojim bi se izbegao novi rat između ovih arhineprijatelja .
Vali Nasr, predavač na Univerzitetu Džon Hopkins, kaže da bi bio potreban „svojevrsni diplomatski džijudžicu“ kako bi se isposlovao sporazum prihvatljiv obema stranama.
Ključni rased jeste dugotrajno sporenje oko pitanja iranskog programa obogaćivanja fisionog materijala. Tramp je u više navrata ponovio kako insistira da Teheran u potpunosti ukloni svoje kapacitete za obogaćivanje nuklearnog materijala, što je crvena linija preko koje nije voljan da pređe iranski vrhovni vođa ajaholah Ali Hamnej.
Prevazilaženja ove pat pozicije tako da i nepredvidljivi američki predsednik i kočoperni iranski lider mogu da iz nje izađu neosramoćeni predstavlja veliki izazov.
Jedna mogućnost jeste dogovor koji ne bi eksplicitno prinudio Iran da odustane od svog prava da obogađuje uranijum – što je proces koji može da proizvede gorivo za nuklearne reaktore i materijal pogodan za izradu nuklearnog oružja – ali u kojem bi se saglasio da neodređeno dugo suspenduje sve aktivnosti obogaćivanja uranijuma.
Smatra se da Iran nije obogaćivao uranijum od kada su se Sjedinjene Države priključile izraelskom Dvanaestodnevnom ratu prošlog juna bombardovanjem tri ključna nuklearna postrojenja Islamske republike, te bi ovakav sporazum predstavljao formalizaciju produženja statusa kvo.
Araš Rejsinežad/Aršam Rejsinežad: Kako bi izgledao američki rat protiv Irana?
Ali inspektorima takođe nije dopušten neometani pristup onome što je preteklo od nuklearnog programa. Ričard Nefju, stručnjak za nuklearno naoružanje i nekadašnji američki zvaničnik, kaže da je „izazov verifikovanja najveća, sa tehničkog stanovišta najnepremostivija prepreka za postizanje nuklearnog dogovora u ovom trenutku“.
Analitičari očekuje da Teheran otpremi svoje zalihe fizionog materijala, uključujući više od četiristo kilograma uranijuma koji je obogaćen blizu nivoa neophodnog za izradu nuklearnog oružja, i da prihvati stroži međunarodni nadzor svojih postrojenja.
Iranci su se saglasili sa sličnim merama u dogovoru iz 2015. godine, koji je poznat po skraćenici na engleskom jeziku JCPOA (Joint Comprehensive Plan of Action, na srpskom jeziku uobičajeno Nuklearni dogovor), potpisanim sa Obaminom vladom i drugim svetskim silama. Ovaj sporazum ograničava ih da obogaćuju uranijum do nivoa koji je daleko niži od onog potrebnog za izradu nuklearnog oružja i propisuje gornju količinu obogaćenog uranijuma kojom mogu da raspolažu na trista kilograma.
Ali sporazum je razvrgnut nakon što se Tramp povukao tokom svog prvog predsedničkog mandata, te je nakon toga Iran instalirao napredne centrifuge i prikupio je zalihe od skoro deset hiljada kilograma obogaćenog uranijuma. Njegova odluka da se povuče iz sporazuma 2018. godine i potom da se priključi izraelskom ratu prošlog juna u vreme dok su se odvijali razgovori između Vašingtona i Teherana, produbili su višedecenijsko nepoverenje.
Naokolo kruži još jedna prethodno nejasna zamisao o uspostavljanju regionalnog „konzorcijuma“ koji ne bi bio na iranskoj teritoriji ali u kojem bi bilo dopušteno Iranu i drugima da obogaćuju uranijum do niskog nivoa čistoće, potrebnog za civilnu upotrebu. Teheran, međutim, insistira, da ovo ne bi mogla biti zamena za njegov sopstveni program.
Države u regionu – koje su radile na pospešivanju razgovora i očajnički pokušavaju da spreče američki napad u strahu da bi rat mogao preći i preko njihovih granica – kažu da Trampova administracija ukazuje da bi mogla biti voljna da pokaže izvesnu prilagodljivost u vezi sa nuklearnim pitanje. Bela kuća je odbila da komentariše ove navode.
Ipak, analitičari i diplomate očekuju da je Trampu za uspešno okončanje krize potrebno nešto više od dogovora koji je 2015. godine potpisao bivši predsednik Barak Obama.
Trampova vlada je rekla da bi razgovori takođe trebalo da obuhvate umanjenje iranskog arsenala balističkih raketa i okončanje podrške regionalnim militantima. Iran, međutim, insistira da o ovim temama ne želi ni da razgovara, ističući da bi se trebalo usredsrediti na nuklearni program.
Regionalne diplomate govore da bi trebalo razgovarati o jednom po jednom pitanju, uz nadu da bi prodor učinjen u pregovorima o nuklearnom programu mogao da osnaži poverenje između uključenih strana. Turski ministar spoljnih poslova Hakan Fidan izjavio je prošle nedelje Fajnenšel tajmsu da regionalni činioci mogu da igraju ulogu u umanjenju iranske pretnje balističkim raketama, dodajući: „Pokušavamo da dođemo do domišljatih ideja“:
Nefju veruje da Tramp ima više sklonosti od Iranaca da prihvati dogovor, sve dok može da tvrdi da je njegov vojni pritisak prinudio islamski režim da načini znatnije ustukne nego od onih koje su načinili prihvatanjem Nuklearnog dogovora.
„Ukoliko predsednik istupi sutra i kaže: ‘Dobra vest!… Iranci su se saglasili da neće uopšte obogaćivati uranijum narednih deset godina i da ćemo nastaviti razgovore o raketama, regionalnim milicijama i drugim pitanjima o kojima nikada nisu želeli ni da razgovaraju sa Obamom’, teško mi je poverujem da američki politički sistem na to neće odgovoriti rečima, ‘znate kako, to je prilično dobro“, kaže Nefju.
Ako se ne načini prodor u vezi sa obogaćivanjem uranijuma neće biti šanse da se ostvari napredak o drugim pitanjima koje dve uključene strane smatraju suštinski važnim, uključujući i olakšanje sankcija Iranu.
Vašington post: Kako je protekla vojna operacija zarobljavanja Nikolasa Madura
„Iranci su dovoljno promućurni da govore kako su razgovori samo o nuklearnom dogovoru i o sankcijama, ne i o drugim temama“, kaže jedna zapadni diplomata. „Ali [usredsređivanje] samo na obogaćivanje neće zadovoljiti Amerikance. SAD ne veruju da bi nešto slično Nuklearnom dogovoru bilo dovoljno“.
Ali Vaez, stručnjak za Iran u Kriznoj grupi (Crisis Group), kaže da iako bi Tramp bio voljan da dopusti obogaćivanje uranijuma do jednog niskog nivoa, slično ranijem nuklearnom sporazumu, to možda ne bi bilo dovoljno Hamneju da iz cele stvari izađe uzdignute glave.
„Ono što Iranci žele nije samo uklanjanje vojne pretnje koja se nadvija nad njima, već im je potrebno i olakšanje ekonomskog pritiska“, kaže.
Hamid Ganbari, zamenik ministara spoljnih poslova, rekao je iranskim poslovnim ljudima ovog meseca da bi bilo koji sporazum koji bi oni bili voljni da prihvate morao da uključuje odredbu da se odmrznu iranska sredstva od prodaje nafte zamrznuta u inostranstvu, u iznosu od više desetina milijardi dolara. On je takođe nastojao da apeluje na Trampovu sklonost prema sklapanju finansijskih dogovora, govoreći da se razgovaralo i o američkim investicijama u crpljenje gasa, nafte i u rudarske poslove.
Bela kuća odbila je da odgovori na pitanje da li će Tramp razmotriti olakšanje sankcija.
Neki analitičari veruju da je opasnost od sukoba pojačana nakon brutalnog iranskog obračunavanja sa antirežimskim protestima prošlog meseca – tokom kojeg je stradalo više hiljada ljudi – i da je američko grupisanje vojnih snaga dovelo do jednog usmerenja ka sukobu od kojeg je teško odstupiti.
„Došli ste sa velikom armadom u ovu oblast“, rekla je Suzan Ziadeh, nekadašnji američki ambasador u Kataru za vreme Obaminog predsedničkog mandata. „Činjenica da raspolažete sa toliko vatrene moći… stvara samo po sebi jedan zamajac. I ponekad je prilično teško da se takav zamajac zakoči“.
Očekuje se takođe da Iran želi jasne detalje i uveravanja kao deo bilo kog dogovora s obzirom na nepoverljivost prema SAD – ne neki neodređeni dogovor sličan Trampoj mirovnoj inicijativi za Gazu koji je ostavio mnoge detalje nedorečenim.
Ipak, za postizanje opsežnog dogovora potrebno je vreme koje Iranu možda ne stoji na raspolaganju kao i tehnička stručnost i širok manevarski prostor koji nedostaju Trampovom pregovaračkom timu.
Za sada održano je samo nekoliko sati posrednih razgovora između uključenih strana. Nasuprot tome, o Nuklearnom dogovoru iz 2015. godine pregovaralo se gotovo dve godine kako bi se došlo do konačnog sporazuma.
Vaez kaže da je „brzina vojne mobilizacije veća od brzine pregovara“.
Nak0n što prošlogodišnji pregovori nisu uspeli da izbegnu junski napad Izraela i SAD, iranski tvrdolinijaši veruju da je najbolji način da se izbegne novi rat uveravanje da će Amerika ovoga puta pretrpeti štetu, izjavio je Nasr na jednom ovonedeljnom okruglom stolu.
Oni znaju da Tramp „voli da se stvar izvede zgodno i uredno“ (nice and neat) slično munjevitom zarobljavanju Nikolasa Madura u Venecueli, dodaje Nasr. „I oni pokušaju da ga uvere kako će ovo biti jedna aljkava stvar“.
Neki u Trampovoj vladi su u međuvremenu predvideli da će nova vojna operacija – ukoliko je SAD budu izvele – proteći otprilike kao junski rat, uz mininalnu štetu nanetu u uzvratnim napadima zato što je Iran znatno oslabio.
Obe pretpostavke predstavljaju potencijalne pogrešne računice, kaže Nasr. „U toku je scenario u kojem bi se sve ovo lako moglo otrgnuti kontroli“.
Izvor: Financial Times
