Piše: Miro Vuksanović
I uvek, kad ima svoju novu knjigu ili nova izdanja edicija koje uređuje ili kad govori na nekom od programa što se smenjuju i preklapaju, i dok je bio samo čitalac i otkad veruje da ima svoje čitaoce, svake sajamske jeseni pisac ima nekoliko želja i nekoliko utisaka koji postaju jedan utisak. Poželi da se vidi sa piscima koji su mu dragi, sa izdavačima koji su mu potrebni, sa poznanicima koje nije odavno sreo i da bude jedinka u kolonama ljudi koji su došli odsvakud i koji traže lekovitu reč u knjigama.
Njemu dragi pisci s kojima je momkovao postali su prave retkosti. Njemu omiljeni izdavači su promenili imena ili su krajem prošlog veka nestali, a kod izuzetaka gužve nema. Poznanici se uglavnom žale na zdravlje i druge nevoljice. Samo je ona kolona nepoznatih ljudi koja traži lekovitu reč u knjigama uvek ista, nepromenjena, uvek jednako radoznala, vesela od mladosti koja je gotovo sva đačka iako se govori sve češće da đaci čitaju sve ređe. Takva neprekidna kolona se za svaki beogradski Sajam knjiga obnavlja i doteruje kao što se radi u odlascima na svečanost. Takva kolona mladih očiju postaje sajamsko sazvežđe i na kraju se pretvara u svečitajuće oko. Ko nije bio ranije ili nije sada u koloni koja traži dobru knjigu neće moći da oseti šta je duhovna otmenost i gde je sigurno mesto za susret koji se pamti.
Sajamska kolona ljudi uliva se u okean od stihova i rečenica, u ogromni zbor naslova smišljanih za takve prilike, u ravnopravan razgovor različitih jezika, u živistijan ukrašenih slova, u beskonačni život knjige. Dosta učesnika takvog pohoda, ako su pažljivi u biranju detalja, mogu pomisliti i da nisu na beogradskom saboru novih izdanja, jer godinama mogu da vide ćirilicu kako se sklonila, kao da se postidela što ima milenijumsku starost, kao da je zalutala u nepoznati kraj, kao da ćirilica nije u srpskim jevanđeljskim rukopisima od dvanaestog veka i dalje, kao da se srpske knjige ćirilicom ne štampaju od kraja petnaestog veka pa redom, sve tako jer nema drugog naroda osim srpskog koji svoje pismo od sebe brani preko dobrovoljnih predstavnika, a samo poneko govori: jeste dobro znati više pisama i više jezika, o tome su se namnožile pouke, tu nema spora, ali jeste najbolje čuvati i svoj jezik i svoje pismo.
Pisac se od ovakvih zapažanja odavno uplašio, govori ih sve tiše, u strahu da mu ne kažu da je nacionalno ostrašćen, da postaje smetnja na putu u E i u U, mada on zna da oni koji su tamo stigli dobro paze da ne izgube sebe i ono što je samo njihovo. Na beogradski Sajam knjiga davno je stigao stih da je san o sreći više nego sreća, ali su sada u modi stihovi koji se pevaju a ispadaju iz mode stihovi koji se recituju.
Sve to pisac na Sajmu knjiga sabira i tumači, o svemu vodi računa, sastavlja puste želje i sve pokriva utiskom koji se nije promenio otkad je prvu knjigu objavio, u utisak koji se pretvorio u pomisao: ko je onaj čovek iz kolone od stotine hiljada ljudi koji će u okeanu knjiga uzeti i pročitati baš njegovu knjigu. Svake godine tako pomišlja i svake godine ide na Sajam knjiga u Beogradu.
Izvor: Novosti
