Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dabčević Kučar? Ili svi zajedno? Da li je Oskar Davičo ubica tri srpska pisca?
Branko Miljković, princ poezije, najveći srpski pesnik u 20 veku, autor antologijskih knjiga: Uzalud je budim, Smrću protiv smrti, Poreklo nade, Vatra i ništa, Krv koja svetli; čovek o kome je doktorsku disertaciju napisao Ljubisav Stanojević; čovek o kome se govori u igrano-dokumentarno filmu „Vatra i ništa“ u režiji Marislava Radisavljevića; čovek po čijem se imenu u Nišu od 1971. godine dodeljuje prestižna knjižena nagrada „Branko Miljković“; čovek koji u niškom Narodnom muzeju ima Spomen sobu; pesnik koga su pošteni voleli, a nepošteni u potaji kleli, okončao je ovozemaljski život u noći između 12. i 13. februara 1961. godine na misteriozan način koji ni do danas nije razjašnjen, što ni malo ne služi na čast ni političkoj ni kulturnoj eliti od 1961. godine do danas!
Zvanična državna informacija je da je Branko Miljković izvršio „samoubistvo“, a prava istina je da je nađen obešen u zagrebačkom parku, u blizini krčme koja je bila stecište sumnjivih, i to obešen tako da su mu kolena bila savijena, stopala na zemlji, a na glavi natučen šešir, dakle u klečećem položaju što se vidi i na fotografijama Brankovog prijatelja, zagrebačkog pesnika Zlatka Tomičića, a tanka grana o kojoj je navodno visio nije mogla da izdrži ni težinu desetogdišnjeg deteta, a kamoli težinu korpulentnog Branka Miljkovića!
Takođe je istina da su na telu dvadesetsedmogodišnjeg princa poezije, naročito po leđima, nađeni tragovi udaraca gumenim tvrdim predmetima.
Šta je u pozadini likvidacije princa pesnika Branka Miljkovića?
Da li činjenica da je Branko nameravao da objavi svoje istraživanje porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu, jer, poznato je, Broz je uvek slabo govorio srpski i nikada ga nije naučio, a u Zagorju ga se niko nije sećao?
Da li činjenica da je u Branka Miljkovića bila zaljubljena lepuškasta Nada, mlađa kćerka Savke Dabčević-Kučar, a njena starija sestra bila je udata za osvedočenog hrvatskog šovinistu Vicu Vukova koji je kasnije emigrirao u Australiju i direktno se stavio u službu terorističkog ustaštva u emigraciji?
Da li činjenica da su Branko Miljković i Oskar Davičo (koji je otkrio raskošni pesnikov talenat i koji mu je objavio prv knjigu!) bili zaljubljeni u istu ženu? Zašto se po Beogradu posle Brankove smrti pričalo „Davičo ga je otkrio, Davičo ga je i ubio“?
Odgovorno tvrdim da postoji tesna sprega u sve ove tri upitne rečenice koje upućuju na jedinstven odgovor: Branka Miljkovića je ubila komunistička Udba u saradnji sa ustaškom emigracijom!
Naime, posle Brankovog razočarenja u Beogradu i sukoba sa moćnim Davičom, otišao je u Zagreb u nameri da nađe sebi mir, ali stvaralački nemir da je nagonio da otkrije tajnu o eseju u kojem analizira Brozovo poreklo na osnovu njegovog dijalekta i, na kraju, kobno zaljubljivanje lepe Nade, kćerke moćne Savke Dapčević-Kučar koja je bila u tesnoj vezi sa ustaškom emigracijom po političkoj i porodičnoj liniji, samo je ubrzalo komunističko-ustaško stezanje omče oko vrata Branka Miljkovića u noći između 12. i 13. februara 1961. godine.
Zašto je zgrebački policijski dosije o Branku Miljkoviću broj 13238-86 i KPI 110/61 i dan danas nedostupan javnosti u zemlji i inostranstvu? Ko su ljudi u kožnim kaputima koje pominje Brankova prijateljica Dobrila Nikolić?
Možda se odgovori na sva ova pitanja nalaze u knjizi Koste Dimitrijevića “Branko Miljković ubijeni pesnik“, iz koje doslovno prenosim jedan odlomak:
“Kako Branko nije izlazio iz kafane već duže vremena, dok Žuća nije hteo tamo da uđe da bi ga pozvao jer je nekome bio dužan, ništa mi drugo nije preostalo nego da iz javne govornice pozovem svog stanodavca čika Stevu, koji je za kratko vreme stigao kolima. Ušli smo tada zajedno u kafanu, ona je bila puna gostiju, ali Branka tamo nije bilo.
Neke pijane protuve su nam se kezile i meni podsmevale, tako da sam sa čika- Stevom odmah izašla napolje.
Sedeći u kolima čekali smo Branka još pola sata, pomislila sam da se možda nismo mimoišli kada sam, praćena Žućom, telefonirala iz pošte. Prekorevajući me što sam se uopšte usudila po noći da dolazim u ovaj kraj na zlom glasu po kriminalcima i prostitutkama, čika Steva me je potom odvezao u stan. Tek onda sam se dosetila šta su verovatno o meni mislili ona dva pripita tipa sa bezobraznim predlogom jednog od njih. Pa da, tu su kraj drveća dežurale prostitutke… Ali, te večeri nisam primetila nijednu, možda nije bilo još vreme za njihovo dežurstvo?
„Ubiše gospona“
Nisam mogla ni da trenem te noći misleći na Branka, pitajući se da mu se nije dogodila kakva neprijatnost, a u zoru je zazvonio telefon i čula sam uzbuđeni Žućin glas: – Dođite odmah, nešto se strašno dogodilo. Ubili su gospon’ Banka!
Nisam mogla da poverujem u to što sam čula, brzo sam se obukla i tamo stigla ispred istražnih organa. Bio je to tužan, nezaboravan prizor. Ugledala sam Branka vezanog za tanku granu vrbe u položaju kao da spava. Imao je natučen svoj crni šešir na glavi. Ubice su mu ga tamo stavile šegačeći se sa žrtvom. Tu je bio i Žuća, uzbuđen kao i ja dok mi je govorio: „Otuda su ga prenijeli, otuda. Evo, njihovih tragova u snijegu“ – i pokazivao je na prostor prema kafani. Tu se našao i prvi sused iz Jandrićeve ulice koji je poput nas bio potresen, iskreno govoreći kako se te noći čula vika i jauci oko te kafane.
To je, kaže, potrajalo, ali on nije smeo izaći iz kuće. Bilo je dosta tragova u snegu oko obešenog Branka. Videla sam i prugu od njegovih nogu koje su vučene od te proklete kafane, odnosno sa mesta gde je ubijen. Onesvestila sam se. Posle sam istrazi ponudila Brankove stvari i htela da dam izjavu. Rekli su mi da je istraga završena i da se radi o nesrećnom slučaju…
Suznih očiju koje je brisala krajičkom maramice, očigledno potresena svojim prisećanjima na tu kobnu noć, Dobrila je još dodala: – Zamislite, bilo je očigledno da su Branka prethodno ubili iza kafane i dovukli do tog drveta na koje je obešen tankim kaišem dok je klečao kraj đubrišta. Zamislite samo, tako divan čovek, izvanredno produhovljen, čist i uvek doteran kao pravi gospodin, naš princ pesnika u najboljem životnom dobu na kom ogavnom mestu je osvanuo mrtav. Upravo, pored ksaverskog, uličnog đubrišta. To je strašno ponižavajuće i nečovečno šta su ti monstruozni zločinci uradili da bi potom vešto prikrili sve tragove.
Svedoci ćute
Niko posle nije pred istražnim organima smeo da ponovi noćnu priču o stravičnim kricima i vapajima žrtve. To se nije usudio čak ni Brankov prijatelj Žuća. Prilikom prve izjave, on je tvrdio da su pristigla kola te noći bila beogradske registracije, a potom je izbegao dalje svedočenje jer su mu nadležni obećali da će za ćutanje o zlodelu dobiti dotle uskraćeni pasoš da otputuje majci u SAD.
To mi je i on iskreno priznao izvinjavajući se što nije u mogućnosti dalje da svedoči. Ni komšija, kome je očigledno zaprećeno, nije više smeo da ponovi ranije svedočenje pred Brankovim roditeljima, bratom i Tasom Mladenovićem, o tamošnjoj noćnoj gužvi i stravičnoj vici kraj te proklete kafane kad su, očigledno, delovali egzekutori. Kao da se sve zaverilo protiv istine i pravde u slučaju vešto režiranog Brankovog smaknuća. I ja sam duže vreme bila prinuđena na ćutanje, ali smatrajući da dolazi pogodnije vreme za razotkrivanje surovosti totalitarnog režima, rešila sam da progovorim….
Vreme leti, napisao sam na početku ove knjige prekorevajući i sebe što sam toliko odlagao da konačno napišem istinu o Brankovom burnom životu i tragičnom kraju. Sve je to, doduše, pre četiri decenije prohujalo sa vihorom, nestali su s ovog sveta Brankovi najbliži, osim snaje Anđe i njene dece i unuka, ali nastavlja život pesnikova volšebna reč.
Radi skrivanja dokaza odavno je posečeno i ono tankovito stablo na rubu Ksaverske šume, nestali su svedoci tog očigledno političkog ubistva u vremenu kada se na to nije smelo ni pomisliti, a kamoli napisati istina. Ali, Branko nije bio zaboravljen jer susedi u Ksaveru pričaju da je na mestu pesnikove tragedije pokraj đubrišta, dok stablo nije bilo posečeno, povremeno osvitao pokoji buket cveća.
Verovatno, stavljen tamo od poštovaoca Bankove poezije. Ali, likvidatori nisu želeli da se na mestu njihovog zločina stvara nikakav kult i zato su tamo umesto posečene vrbe stavili veću drvenu tablu s krupno napisanim rečima upozorenja: „Zabranjeno za pse, Srbe i Cigane.“
Razidajte zazidane vilice!
Ko je poslao egzekutore da likvidiraju Branka Miljkovića? Josip Broz, Oskar Davičo, ili Savka Dabčević Kučar? Ili svi zajedno?
Sme li danas srpska kulturna elita u Udruženju književnika Srbije, Udruženju književika Crne Gore, Udruženju književnika Republike Srpske, Matici srpskoj, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) da se usudi da ispuni moralnu obavezu prema ubijenom pesniku Branku Miljkoviću i da doprinese rasvetljavanju misteriozne smrti princa srpske poezije?
Sme li srpska kulturna elita da ćutološki posmatra kako na misteriju smrti Branka Miljkovića pada mahovina zaborava i da ćutanjem doprinosi zatrpavanju Miljkovićevog „heraklitovsnog principa sažimanja suprotnosti u biću“, kako je davno primetio Alek Vukadinović?
Sme li neko da zagrebe po beogradskoj misteriji kad je Branko Miljković hteo zajedno sa Milovanom Đilasom da pokrene list koji je u startu zabranjen?
Možda bi odgovor na ovo pitanje mogao da pruži uvaženi akademik Matija Bećković koji je bio Đilasov prijatelj do smrti i koji je na Đilasovom grobu održao govor koji će se dugo pamtiti?
Ako niko iz dosadašnje elite nije mogao biti Branko Miljković, zar svakoga od njih sutra ne može zadesiti Brankova sudbina?
Pitanja je mnogo, a odgovor samo jedan: Razidajte zazidane vilice!
Da li je Osakar Davičo ubica tri srpska pisca?
Samo pet godina posle likvidacije Branka Miljkovića, tačnije rečeno 26. avgusta 1966. godine misteriozno su stradala još dva velika srpska pesnika: Lazar Vučković i Blažo Šćepanović!
Bili su u čamcu sa Oskarom Davičom i od njih trojice jedino je Oskar Davičo znao da pliva. Čamac se, po mirnom vremenu bez daška vetra, na Ohridskom jezeru volšebno prevrnuo, spasio se plivač Oskar Davičo, a na dnu jezera su nađeni zagrljeni neplivači Lazar Vučković i Blažo Šćepanović!
Simptomatično je da se ime Oskara Daviča povezuje u slučaju smrti tri srpska pesnika: Branka Miljkovića, Lazara Vučkovića i Blaža Šćepanovića i to u razmaku od svega pet godina.
Trebalo bi pročešljati detaljno policijske arhive iz tog vremena u Skoplju, Beogradu i Zagrebu kako bi bile otklonjene sve sumnje, ili bilo potvrđeno da je Oskar Davičo umešan ulikvidacije tri pesnika!
Petar Milatović
Izvor: Slovoslovlje
