Пише: Миро Вуксановић
И увек, кад има своју нову књигу или нова издања едиција које уређује или кад говори на неком од програма што се смењују и преклапају, и док је био само читалац и откад верује да има своје читаоце, сваке сајамске јесени писац има неколико жеља и неколико утисака који постају један утисак. Пожели да се види са писцима који су му драги, са издавачима који су му потребни, са познаницима које није одавно срео и да буде јединка у колонама људи који су дошли одсвакуд и који траже лековиту реч у књигама.
Њему драги писци с којима је момковао постали су праве реткости. Њему омиљени издавачи су променили имена или су крајем прошлог века нестали, а код изузетака гужве нема. Познаници се углавном жале на здравље и друге невољице. Само је она колона непознатих људи која тражи лековиту реч у књигама увек иста, непромењена, увек једнако радознала, весела од младости која је готово сва ђачка иако се говори све чешће да ђаци читају све ређе. Таква непрекидна колона се за сваки београдски Сајам књига обнавља и дотерује као што се ради у одласцима на свечаност. Таква колона младих очију постаје сајамско сазвежђе и на крају се претвара у свечитајуће око. Ко није био раније или није сада у колони која тражи добру књигу неће моћи да осети шта је духовна отменост и где је сигурно место за сусрет који се памти.
Сајамска колона људи улива се у океан од стихова и реченица, у огромни збор наслова смишљаних за такве прилике, у равноправан разговор различитих језика, у живистијан украшених слова, у бесконачни живот књиге. Доста учесника таквог похода, ако су пажљиви у бирању детаља, могу помислити и да нису на београдском сабору нових издања, јер годинама могу да виде ћирилицу како се склонила, као да се постидела што има миленијумску старост, као да је залутала у непознати крај, као да ћирилица није у српским јеванђељским рукописима од дванаестог века и даље, као да се српске књиге ћирилицом не штампају од краја петнаестог века па редом, све тако јер нема другог народа осим српског који своје писмо од себе брани преко добровољних представника, а само понеко говори: јесте добро знати више писама и више језика, о томе су се намножиле поуке, ту нема спора, али јесте најбоље чувати и свој језик и своје писмо.
Писац се од оваквих запажања одавно уплашио, говори их све тише, у страху да му не кажу да је национално острашћен, да постаје сметња на путу у Е и у У, мада он зна да они који су тамо стигли добро пазе да не изгубе себе и оно што је само њихово. На београдски Сајам књига давно је стигао стих да је сан о срећи више него срећа, али су сада у моди стихови који се певају а испадају из моде стихови који се рецитују.
Све то писац на Сајму књига сабира и тумачи, о свему води рачуна, саставља пусте жеље и све покрива утиском који се није променио откад је прву књигу објавио, у утисак који се претворио у помисао: ко је онај човек из колоне од стотине хиљада људи који ће у океану књига узети и прочитати баш његову књигу. Сваке године тако помишља и сваке године иде на Сајам књига у Београду.
Извор: Новости
