Пише: Мирко Даутовић
Дугорочно гледано, легитимитет Израела ће у очима ове будуће елите бити једнак ономе који је уживао јужноафрички Апартхејд, а млади ће памтити због кога су их вукли и тукли, и сећати се према коме су осећали емпатију – према Палестинцима.
Распеће Газе траје већ седам месеци. По званичним и потврђеним подацима Министарства здравља у Гази, 34.622 погинулих. Та бројка је минимум смрти, број побројаних погинулих, а на које ће неко једног дана додати процену броја истребљених и несталих. Као што то бива у чиновима геноцида, број убијених у Аушвицу, на пољима смрти у Камбоџи, у Јасеновцу, у Сребреници, у Руанди, ће се увек заснивати на потврђеној бројци убијених и додатној процени. Кроз крваву измаглицу геноцида, лов на људе се тек донекле може уочити.
ПОБУНА МЛАДОСТИ: Али сцене нам долазе из Газе, и са Западне обале, другог дела окупиране Палестине, ужасне сцене које предуго трају, и пале срџбу према Израелу и свему израелском не само у муслиманском, него и у Западном свету. Нарочито је младост подложна праведничком гневу. Она се бунила и када се Запад иживљавао над народом Конга 1961, и над Вијетнамом 1960-их, и над афричком популацијом коју је тлачио Апартхејд током четири деценије расистичког режима у Преторији. У сва три случаја су тлачитељи имали подршку Велике Британије, Француске, и САД-а. У сва три случаја, букнуле су студентске побуне и блокаде универзитета. Младост боли неправда.
И наравно да су њена стецишта, универзитети, постали место устанка у име потлачених и презрених на овом свету још једанпут. Овај пут, у име Палестине, чије заставе и симболи се вију на моћним кулама науке и образовања, попут универзитета „Колумбија“ у Њујорку или Универзитета Калифорније (УЦЛА) у Лос Анђелесу. На Харварду у Бостону, на Јејлу у Конектикату, универзитету „Џорџ Вашингтон“ у Вашингтону, и бројним другим универзитетима широм западног света, студенти демонстрирају а полиција их хапси и туче, на позив универзитетских администратора и уз хајку десничара из Републиканске партије. Студентима су се на неким универзитетима прикључили и њихови професори, које ни њихова доб ни часно место које би требало да заузимају у свом друштву, нису спасили полицијске одмазде. Шездесетпетогодишња професорка историје, Анализа Орлек, која је била и шеф катедре за јеврејске студије изузетно престижног колеџа Дартмут се прикључила својим студентима. У ноћи 3. маја је ветеранка борбе за људска права пришла полицијском кордону да каже нешто полицији у пуној опреми за разбијање демонстрација, када су је ови шчепали, одвукли, бацили на тло и ставили јој лисице. Сопствени универзитет, за који ради већ 34 године је професорки Орлек забранио приступ кампусу.
На универзитету „Ејмори“ је полиција лисице ставила шефици одељења за филозофију, Ноел Мекафи. Широм „земље слободних“ је ухапшено неколико хиљада студената за мирно демонстрирање. Нигде пропалестински студенти, односно студенти који су за мир и престанак масакра над Палестинцима, нису деловали насилно. Извесни студенти и професори, махом јеврејског порекла, махом израелског држављанства, су изјавили да осећају нелагоду због употребе анти-ционистичких парола које, по њима, позивају на геноцид над Јеврејима. Неки су се чак појавили, усред кампа који су демонстранти подигли на универзитетским кампусима, одевени у израелске заставе, или са натписима на мајицама „Крив зато што сам Јеврејин“, или „подршка Израелу“. Нико није обраћао пажњу, судећи по снимцима које су сами провокатори поставили на друштвене мреже. Али насиље јесу претрпели демонстранти, и то не само полицијско.
Првог маја је на мирне демонстранте на Универзитету Калифорније насрнула група мушкараца у цивилу који су студенте тукли песницама, моткама, бацали на њих камење, димне бомбе, и сузавац. Полиције нигде није било, а универзитетско обезбеђење је стајало по страни, посматрајући напад организоване групе у цивилу. На Универзитету Северне Каролине су студенти спустили заставу САД и подигли заставу Палестине, што је поготово такло нерв америчких националиста.
Припадници једног студентског братства су подигли америчку заставу и раширили неколико израелских, окружени демонстрантима који их нису нападали. Подршку члановима овог храброг братства је између осталих пружио и милијардер Бил Акман, који је донирао 10.000 долара донаторској кампањи за њих. Акман, ватрени циониста и спонзор свега произраелског је био један од кључних људи који су допринели паду и оставци Клодине Геј, председнице универзитета Харвард, почетком године.
„САУЧЕСНИШТВО“ У ЗЛОЧИНУ: То је судбина од које стрепе сви универзитетски председници, попут Минуш Шафик, Египћанке рођењем, британском баронесом заслугом, председница универзитета Колумбија. Читаоци ће можда бити збуњени титулом „председник универзитета“ јер врховна титула на универзитетима у не-америчким системима је ректор, а на факултетима декан.
Тако није у САД. Јер амерички универзитети нису образовне институције, већ приватна предузећа која нуде услугу образовања, а председници су заправо ЦЕО, односно директори тих предузећа чији је капитал уложен. Она имају инвестициони портфолио у који се слива профит из студентских школарина, али и задужбине које су им завештали богати донатори. Сав тај капитал је не само на берзи, него и у нетранспарентним финансијским инструментима – фондовима – од којих су многи уложени у Израел и његове војне технологије, које су без премца и са пуно купаца широм света.
Посао председника универзитета је да не љути инвестиционе менаџере попут Акмана који би могли да их униште као што је то урадио Клодини Геј. Али тај портфолио је управо разлог протеста студената. Њихове школарине, сумануто високе, које плаћају задуживањем и чије ће отплаћивање трајати деценијама, универзитет улаже у нешто што студенте чини саучесницима у злочинима над палестинским становништвом. Притом, универзитети попут Колумбије и УЦЛА су се управо рекламирали тим младим људима представљајући себе као места побуне, слободе говора и делања, позивајући се на наслеђе демонстраната 1960-их, који су протествовали против силе и неправде баш као и студенти данас.
Ови студенти ће памтити да су их тукли и вукли како би заштитили геноцид који Израел спроводи над Палестинцима и несхватљива је логика израелског руководства да подржи овакве нападе. Израел животно зависи од финансијске, војне, и политичке помоћи са Запада, првенствено из САД.
Дугорочно гледано, легитимитет Израела ће у очима ове будуће елите бити једнак ономе који је уживао јужноафрички Апартхејд. Млади ће памтити због кога су их вукли и тукли, али ће се сећати и према коме су осећали емпатију – према Палестинцима, чије су патње далеко веће.
Ове промене расположења према Израелу ће се осећати пре свега у Демократској партији у будућности, али нова питања се постављају и у супротном табору, Републиканске партије. Код Републиканаца су произраелска осећања далеко јача него код Демократа. Између осталог и зато што Евангелисти, фундаменталистички протестантски покрет чија вера у библијска пророчанства предвиђа важну улогу за Израел у Апокалипси која само што није почела, су готово у потпуности гласачи Републиканаца. Међутим, националистички покрет МАГА који је лично објединио Доналд Трамп још 2015, је почео да преиспитује беспоговорну подршку Израелу из потпуно других разлога.
Познати ТВ водитељ Такер Карлсон који је недавно интервјуисао и председника Русије, и чак посетио Србију пре три месеца, се запитао зашто Америка шаље милијарде и милијарде Израелу? Почетком априла је интервјуисао палестинског хришћанина, пастора Мунтера Исака из лутеранске цркве у Бетлехему, на Западној обали. Исац је описао под каквим условима живе Палестинци, и хришћани и муслимани, под окупацијом Израела. Карлсон се запитао како хришћани могу да оправдају опресију других хришћана, јасно се обраћајући верницима у Америци, произраелским евангелистима.
И ТРАМП МЕЊА ЋУРАК?: Не нарочито утешно по Израел, у интервјуу магазину „Тајм“ се бивши, и врло могуће будући, председник Америке Доналд Трамп, изјаснио о свом односу према Израелу. Иако је Трамп рекао неколико пријатељских речи о Израелу, оне су биле млаке. За израелског премијера Бенјамина Нетањахуа, пак, је имао само лоше ствари да каже. Лоше искуство сарадње, издаја, одговорност за 7.октобар. Трамп Нетањахуу неће опростити то што је овај био међу првима који су Џозефу Бајдену честитали победу над Трампом новембра 2019. Што се тиче решења овог конфликта, Трампове речи „можда две државе“, „тешка ситуација“, „видећемо“, не звуче као безрезервна подршка Израелу. Ово крило конзервативне Америке се пита и зашто би САД слале новац било којој страној држави, било Тајвану, било Украјини, било Израелу.
Све то говори у прилог томе да се подршка Израелу, иако институционално још увек јака, круни. То што је амерички конгрес изгласао пакет подршке од 95 милијарди долара за Тајван, Украјину, и Израел. Израел добија 26 милијарди. То га неће омилити америчким гласачима који гледају масакр финансиран њиховим новцем.
Из незваничних извора, новинска интернет страница „Аксиос“ је објавила да су САД без објашњења обуставиле испоруку муниције Израелу. Нема ни потврде ни демантија ове вести, која се тумачи као притисак америчког председника да, јавно подржавајући Израел, заправо саботира Нетањахуа и спречи његов напад на Рафу, град на југу Појаса Газе у којем су уточиште потражиле палестинске избеглице, њих милион и по. Прошле недеље су такође почеле да колају гласине да би тужилац Међународног кривичног суда, Британац Карим Кан, могао да подигне оптужнице за ратне злочине против врхушке израелских цивилних и војних власти. Првооптужени би могао да буде управо Бенјамин Нетањаху. Нема ни потврде ни демантија, само саопштења тужиоца Кана да притисци спречавају званичнике суда да обављају свој посао. Да ли је ово још један начин да се притисне Нетањаху да обустави рат и не улази у Рафу?
Ако јесте, Нетањаху делује да је прихватио изазов. Овог јутра, у понедељак, израелске снаге су саопштиле људима у Рафи да се покрену и преместе у Кан Јунис. Напад следи. Да ли је у питању блеф или збиља, читаоци ће знати до тренутка када се овај број НМ појави у штампи.
Убијања у Гази су се наставила, али их је побуна на америчким универзитетима бацила у засенак. Споменимо само да је израелска „прецизна бомба“ убила десеторо деце 16. априла, као и да је Аднан ел Бурш, хирург који је у Гази трчао од болнице до болнице спашавајући пацијенте, умро под неименованим околностима у израелском затвору, у којем је био без оптужнице, без истраге. До предаје његовог тела породици неће доћи, што имплицира да на њему могу да се очитају трагови третмана према Палестинцима у израелским затворима. Преговори у Каиру између Израела и Хамаса трају и главна тачка спорења јесте што Хамас захтева трајну обуставу израелске операције у Гази, а Израел привремену од месец дана. Како би доказали своју непобеђеност и чак осокољеност, Хамас је лансирао јуче пројектил на израелски војни камп и убио четири војника. „Победа је надомак руке“, рекао је Нетањаху у фебруару. Можда његова, и над Израелом и над Палестином.
Извор: Нови Магазин
