Пишу: Никола Белић/ Јелена Филиповић
Заташкавање и лажна тумачења масовних злочина у Јасеновцу и НДХ данас су достигла такав ниво да ће на крају изгледати као да су Срби сами вршили геноцид над Србима, прво је на шта указује југословенски и српски историчар Антун Милетић говорећи за „Политику” о покушајима да се релативизује истина о усташком покушају истребљења српског и других народа од 1941. до 1945. године. Тек што је 1988. сачинио веродостојну поставку за јасеновачки музеј, она је врло брзо, на почетку рата деведесетих, уклоњена, а Милетић још од пре почетка тих сукоба није могао на територију данашње Хрватске. У његовој богатој документацији, прикупљеној док је радио као помоћник начелника Архива ЈНА и сарађивао с Војноисторијским институтом, нашли су се докази против великог броја злочинаца из редова усташа, али и других нацистичких режима. Због тога се у појединим процесима нашао у улози својеврсног југословенског ловца на нацисте и један је од најбољих познавалаца злочиначке историје НДХ који је истраживао ову тематику пре ратова деведесетих.
Деведесеттрогодишњи Милетић написао је око 6.000 страница о Јасеновцу, а од формирања одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима Југославије био је један од најактивнијих чланова, до укидања одбора 1994. године. Ипак, као најснажнији утисак када је реч о истраживању геноцида у НДХ издваја, овај пуковник ЈНА, рад управо на музејској поставци 1988. године, у којој је јасно назначено ко је злочинац, а ком народу су припадале жртве.
Додаје да претходна поставка није одговарала стварности, као што не одговара ни данашња, за коју је задужена хрватска држава. „Садашња концепција заснива се на томе да су у Јасеновцу страдале жртве појединци, то им је смисао. Не помиње се порекло убијених, само слике и имена поређана по абецедном реду, и то је све”, поручује Милетић, иначе члан историјске комисије Раселовог суда за Југославију и некада дугогодишњи сарадник и пријатељ академика Владимира Дедијера, који му је посветио своју књигу „Ватикан и Јасеновац” због његовог рада на историји овог концентрационог логора 1941–1945. године. Један од оснивача и председник Удружења за истраживање геноцида и ратних злочина, Милетић је своју библиотеку од 400 књига и све радове поклонио Српској православној цркви, односно једном од највећих српских манастира у Републици Српској, манастиру Моштаница на Козари.
Сведок сте времена НДХ и послератних година када се није много говорило о Јасеновцу и другим стратиштима. Како памтите ту епоху?
Све сам упамтио и проживео, 37 бомбардовања Славонског Брода. Сећам се једног догађаја који ми је донео потешкоће. Градоначелник је био усташа, његов син је дошао у школу с ножем и задиркивао је девојчице, чупао им је кикице и ја сам га због тога истукао. После сам имао проблема, али се већ завршавао рат и ближио крај њиховом режиму. Одлучио сам да, када сам видео оглас за Војну академију, одем из Славонског Брода, да се осамосталим. Уписао сам Војну академију за трећу класу 1946. у Београду. Био сам најмлађи са 15 и по година, а завршио је са 17 и по. Био сам официр геодетске школе, завршио сам и Вишу геодетску школу, определио сам се за картографију. Онда сам тајно уписао историју, јер официри нису смели да студирају.
Како сте почели са истраживањем логора Јасеновац?
На предлог кустоса Музеја у Сарајеву Бранка Обућине 1977. године. Пре тога сам с њим сарађивао на свему што је било потребно око тога што се дешавало на Козари и Сутјесци. Кренуо сам, најпре, да пишем шта се збивало на Градини, знао сам да је било стратиште, али у то време никакве друге детаље. Онда сам кренуо у истраживање и написао рад на 83 стране. До данас нисам то изучавање испуштао из руку.
Радили сте у Архиву ЈНА, до којих сазнања сте ту дошли и какву сте документацију прикупили?
Стотине писама захвалности сам добио од најближих рођака жртава, где сам пронашао нечијег оца, брата… Генерал пуковник Јевто Шашић, начелник КОС-а, захваљивао ми је јер сам пронашао да је његов отац Јово убијен у Јасеновцу. Био сам 11 година помоћник начелника Архива ЈНА. Начелници су били генерали. Ја сам био помоћник ратног дела, за Први и Други светски рат. Ту сам се, највише, срео с много документације, јер сви који су изучавали Други светски рат морали су да дођу код мене, у читаоницу. Приметио сам тада да нема много немачких докумената.
Американци су сву документацију покупили и однели, да би је потом микрофилмовали у Вашингтону. Правили су преглед, ја сам све то онда прегледао, наручивао и откупљивао. Набавио сам око 1.150 тих докумената из САД, тражећи Јасеновац, јер у усташким документима којих је у Архиву било 383.000 обрађених, ниједан картон нисам нашао с командом Јасеновац. Немогуће! Потом сам тражио где сам могао, у штампи, у полицији и другим установама, где је то било доступно. И све што сам нашао пребацио сам у Архив, само нисам успео да добијем ништа из Ватикана.
Данас у Хрватској славе и амнестирају Алојзија Степинца?
Постоје документи о присном односу с Павелићем, на сваком његовом рођендану Степинац је био, честитао. Сваки сусрет је забележен, десетак докумената постоји, а и саме фотографије су документи.
Били сте и у Раселовој комисији?
Био сам на суђењу Андрији Артуковићу, али инкогнито. Тада сам отишао са оригинал документима, која нису смела да се износе, али сам добио одобрење савезног секретара да идем у Централни комитет Хрватске, да Анто Нобило види да ли је реч о оригиналима или фалсификатима. Он је наравно одмах знао да су оригинали. Исто сам поднео елаборат и за Наду Шакић. Била су и суђења и њој и Динку Шакићу, за злочине у логорима Јасеновац и Градишка. Упркос бројним доказима о злочинима у Градишки, Нада Шакић је ослобођена, а Динко је осуђен, али на тај начин да је имао своју канцеларију, писао је дневник и тако док није преминуо.
Насупрот покушајима да се злочини заташкају и релативизују, ви сте се бавили именима и пореклом жртава?
Имам списак, од 1977. године где год сам у документу видео име и презиме, ја запишем, убацим у кутију, радио сам, радио, радио и написао књигу. Из списка злочина јасно се види да су жртве Срби, Јевреји, Роми и Хрвати, све сам спискове убијених поделио по републикама. Тешко је прецизно навести број свих жртава на територији НДХ-а. По имену и презимену и пореклу успео сам да дођем до 80.500 жртава у Јасеновцу, што није никако коначан број. У Јасеновцу је уклесано, али без навођења националности, 83.000 жртава. При томе, логор је почео да ради у августу 1941. године, а претходно је већ много људи ван овог простора убијено, постоји списак.
Како сте све радили на утврђивању броја?
Успео сам да дођем до податка да је евидентирано 27 транспорта, и то сам с бројем вагона у композицији од неких 24-25 срачунао и дошао до броја од најмање 146.000 жртава, и то само у Јасеновцу. А где су друга стратишта и најтежи злочини, рецимо Глина, у којој је убијено 700 људи у цркви, па убијени у Травнику, Лепоглави… Највећи логор, пре Јасеновца, био је у Госпићу. А само Јадовно било је једна дубока рупа, преко 30 метара и ни до данас није до краја истражено ко је све страдао. Уз све то, протерано је око 250.000 људи. Тешко је и сабрати све те размере ужаса на територији тадашње НДХ-а.
Открили сте и да су усташе спаљивале тела убијених да прикрију трагове?
Усташе су на Градини спаљивале тела. По хиљаду и више људи стављали су на ломачу или су, када су сахрањивали по 100, 200 људи, засипали кречом и водом и то је све изгорело. А ни власт касније није баш то истражила. Испитано је свега 20 одсто површине од 210 километара квадратних тог стратишта.
Оптужила су вас пред комисијом Савезног извршног већа и због Курта Валдахајма. Тврдили су да је фалсификовани документ потекао из Архива, а требало је да се „опере образ” будућем генералном секретару УН?
То никад нећу да заборавим, сви су седели у кругу око мене, ја на столици у средини. Хтели су да ме оптуже, али су се преварили. Показали су ми документ објављен у „Шпиглу” наводно из Архива и ја им из џепа извадим документ да је Валдхајм ратни злочинац и кажем да је то што је „Шпигл” објавио био фалсификат. Ми смо, сва срећа, микрофилмовали грађу. Замолио сам да ми се достави оригинал у боји, са сигнатуром. Рекао сам им да то што пише ту, то питајте те који су написали, а тај документ је узео пуковник Душан Пленча. Мене су оптужили да сам нанео велику штету, да сам оклеветао Јосипа Броза Тита, а он је Валдхајма одликовао. Валдхајма су највише теретили за две акције, Дрина 1942. године и за Козару. Он је у немачки логор на Сајмишту у Београду предао 5.700 људи. Испаштао сам после због телеграма и саслушаван, али сам зато после свега написао књигу „Брзојавка за Валдхајма”.
Како гледате на покушаје да злочин у Сребреници из 1995. прогласе за геноцид?
То није истина. Ево рецимо, ја сам документовао да су у Сребреници, у склопу НДХ, током Другог светског рата убили 554 особе, од тога 250 Срба и 221 Рома и још осталих националности. У Сребреници је вршен попис колико је живело људи 1945. или 1946. или 1970. године, треба упоредити податке. Срби у прошлости нису ни подизали никакве споменике својим страдалима. Муслимани су овом рату забележили свако име. А и из тога следи да нису убијане жене, да српска војска није убила ниједно дете. И при томе деведесетих је на том подручју вођен грађански рат, није било ни затвора, ни логора, ничега. Поред редовне војске и једних и других, било је и екстремистичких група. Таква једна група је наишла на људе које је српска војска заробила и побила их.
Да ли је остало нешто што нисте стигли да истражите и објавите?
Задовољан сам. Одрадио сам сву немачку грађу од 1941. до 1945. године, написао „Зборник” за Војноисторијски институт, написао сам довољно књига иако нисам морао ниједну као помоћник начелника и начелник. Највреднија је књига „Против заборава и табуа”, објављена 1990. године, нешто је на шта сам посебно поносан.
Хрватска и оно мало Срба тамо: Има ли кога да одсвира крај рата?
Написали смо је Владимир Дедијер и ја. Дедијер је отишао у Америку да пронађе још неки документ који треба и 28. новембра 1990. године ми је написао писмо да долази 30. новембра да то све завршимо. Међутим, његова супруга ми је 30. новембра јавила да је то јутро умро. Али књига је написана, ту су све анализе, број, начин утврђивања, све документовано сликама о томе. То је алфа и омега за изучавање, међутим, нико је не помиње.
У Хрватској персона нон грата, нисам могао ни на сахрану оца, ког су 1993. убили
Ви се изјашњавате као Србин, да ли је то ваше порекло?
Пореклом сам Србин, а изјашњавам се као Југословен. Порекло потиче из 1617. или 1627. године, хтео сам да истражим одакле су Милетићи, јер их има свуда, и у Србији, Словенији и у Хрватској, у коју не идем јер сам персона нон грата. Наводно због вређања Хрватске, да ли НДХ или ове, појма немам. Оца су ми убили на улици 1993. године. Мајка ми је умрла 2001. године и нисам био ни на једној од те две сахране. Последњи пут у Славонском Броду сам био 30. децембра 1989. године. Ипак, пошто ме је Фрањо Туђман добро познавао из времена СФРЈ, када је био директор Института за повијест и раднички покрет, касније, док је био на власти, послали су амбасадора, нудили су ми место саветника за културу и штампу, стан и велику плату. Ма злато да су ми дали, не би вредело. Иначе, Милетићи су некад живели у селу Ловинац, у Лици.
Били су аустријски официри, принуђени су да пређу у католичанство?
Држали су границу, после су се два брата преселила у Славонију, добили су пар хектара земље мало изван Славонског Брода. Милетићи су имали и свој грб. Као мали питао сам деду зашто славимо и један и други Божић и Ускрс и открио. Живели смо тако, у миру. Отац је радио на железници, био је висококвалификовани столар, био је у неколико партија и на крају је остао у Комунистичкој партији и ми смо сви тако постали Југословени.
Извор: Политика
