Пише: Мирко Даутовић
Ако је Иран употребио летелице и пројектиле старог типа и превазиђених технологија, послати рој уништења је заправо био застрашујућа опсена којом се Израелу без текста поручило да Иран више неће трпети нападе на официре и постројења своје револуционарне гард
Дванаест дана је трајало чекање на иранску одмазду за израелски напад на иранску амбасаду у Дамаску 1. априла. У ноћи са суботе 13. априла на недељу, почела су да стижу обавештења о десетинама иранских летелица које су послате на Израел. Било им је потребно неколико сати да се приближе Израелу, остављајући пуно времена Израелу и његовим савезницима да противдејствују и униште рој беспилотних летелица, крстарећих ракета, и балистичких пројектила. Био је то за сада највећи рој икада послат у краткој историји ваздушног ратовања човечанства: 170 дронова, више од 30 крстарећих ракета, и 120 балистичких пројектила је координисано лансирано, али у коју сврху?
Удар око 330 летећих тела на земљу мале површине и густе насељености попут Израела би био разоран. Тел Авив, Хаифа, Јерусалим би доживели део судбине Газе и десетине хиљада Израелаца би погинуло, а за обнову инфраструктуре би биле потребне године. Економија би била осакаћена, као и осећање безбедности многих Израелаца који имају двојна држављанства и који би можда одлучили да је живот у Бруклину или Берлину далеко безбеднији од живота под жарким сунцем Леванта. Но, разарање се није десило. Како је саопштио портпарол израелске војске, контраадмилар Даниел Хагари, чак 99 одсто летелица је уништено пре него што су уопште дошле до израелског ваздушног простора. У одбрани Израела су учествовали не само западни савезници попут Сједињених држава, Велике Британије, и Француске, него и блискоисточне земље Јордан и Саудијска Арабија. Захваљујући њима, Израел је погодило тек пар пројектила, наносећи минималну штету инфраструктури базама израелског ратног ваздухопловства Неватим и Рамон, у пустињи Негев. Ту је настрадала и једина жртва напада, седмогодишња девојчица из оближњег бедуинског племена, Амина Хасуна, коју је тешко повредио шрапнел и чије је стање још увек критично.
Ефекат застрашивања
Ни Иран ни Израел још увек нису објавили који типови пројектила и дронова су учествовали у нападу, а налази би били битни да би се закључило да ли је Техеран имао намеру да Израел уништи или уплаши. Уколико је Иран употребио летелице и пројектиле старог типа и превазиђених технологија, послати рој уништења је заправо био застрашујућа опсена којом се Израелу поручило да Иран више неће трпети нападе на официре и постројења своје револуционарне гарде. Јер Израел није 1. априла елиминисао по први пут припаднике гарде у нападу из ваздуха. Само од избијања нове рунде сукоба са Хамасом 7. октобра, крајем децембра прошле године и опет 20. јануара ове године, убијено је 15 високих официра Иранске револуционарне гарде. Ова два непријатеља директно не комуницирају речима, него нападима.
НСРС усвојила 13 закључака којима негирају геноцид у Сребреници
За сваки корак постоји против-корак. Без договора речима, током година је успостављена норма тога каква одмазда је прихватљива за какав напад. За израелске нападе пре првоаприлског бомбардовања амбасаде, уобичајена иранска одмазда је било лансирање ракета кратког домета из јужног Либана на север Израела, одакле је управо због тих напада евакуисано 100. 000 израелских држављана од 7. октобра. Напад на амбасаду је прекршио ту норму и ескалирајући сукоб поставио невербални изазов Ирану да одговори још већом ескалацијом, што је напад у ноћи 13. априла и био.
Истовремено, Иран није желео да предузме напад који би разарањем направио од Израела жртву и принудио западне савезнике да не само заштите Израел, него и да нападну Иран. Напад је морао бити блистав и страшан, а опет лак за распршити. То је постигнуто не само слањем летелица вероватно превазиђене технологије, него и обавештавањем свих заједничких пријатеља Вашингтона и Техерана, а њих није мало: Египат, Швајцарска, Катар, Турска. Агенција Ројтерс је известила да су јој извори из турског министарства спољних послова рекли како је о нападу Техеран обавестио Анкару, а Анкара Вашингтон. У јорданском министарству су Ројтерсу рекли да су им Иранци саопштили намеру о нападу 72 часа пре његовог почетка и да је она пренета Вашингтону, одакле је опет анонимни званичник Ројтерсу саопштио да то није истина, и да су добили обавештење преко Швајцараца, али тек када је напад почео у ноћи 13. априла.
Симболичан одговор
Која год верзија била тачна, ирански напад је имао само ефекат застрашивања, могли бисмо рећи и терора над Израелцима које би требало да одврати од идеје да је њихова земља непобедива. Неки Израелци су, међутим, управо извукли такав закључак, да је иранска технологија заостала а израелска одбрана непробојна, и да на ирански напад на Израел треба одговорити нападом на Иран. На одмазду се није дуго чекало. У петак 19. априла рано ујутро су се чуле експлозије у близини древне иранске престонице Исфахана, где се налази и једно од постројења иранског нуклеарног програма, разуђеног на неколико локација, управо како га један напад не би могао уништити у целости. Одговарајући на симболичан напад Ирана, Израел је симболично напао вероватно малим дроновима који су нанели оштећења једној радарској станици близу Исфахана. Нема извештаја о жртвама у Ирану, али је Ирак саопштио да је у исто време нападнута база шиитске ирачке паравојне формације „Снаге народне мобилизације“ (ал-Хашд ал-Шаби) која је оформљена 2014. за борбу против Исламске државе Сирије и Ирака (ИСИС) а по узору на Хезболах и Иранску револуционарну гарду. „Ал-Хашд“ је у међувремену постала паралелна војска, чије вођство зна да буде верније Техерану него Багдаду. Од 7. октобра наовамо, ова и друге ирачке паравојне формације нападају америчке базе у Јордану и Сирији, на шта америчка авијација одговара бомбардовањем њихових база. „Ал-Хашд“ је у невербалној комуникацији Ирана са САД и Израелом прихватљива мета, због чега је Израел јутра 19. априла бомбардовао њихову базу, што је резултирало једним погинулим и осморицом рањених припадника „ал-Хашда“.
Вашингтон је упозорио Израел да, после успешне одбране 13. априла, не ескалира даље сукоб са Ираном, као и да га у тој евентуалној одмазди неће пратити. Америка је спремна да штити Израел, не да слепо прати Израел у ексалирању рата чиме би била увучена у регионални сукоб са Ираном. Израелски премијер Нетанјаху, који је вероватно управо то и планирао зарад сопственог останка на власти, очито није био спреман да Ирану зада јак ударац без америчког покрића. Такође, ирански напад је пружио прилику Израелу да се у светском јавном мњењу опет представи као жртва. Након Хамасовог напада 7. октобра, Израел је био перципиран као жртва, али од тада су призори убијања и патње Палестинаца у Гази у многоме еродирали ову позицију Израела. Ирански напади су на кратко повратили могућност да се Израел представи као жртва, нарочито у западњачким медијима, и тиме скрене пажња са ужаса у Гази. Па ипак, страх на Западу од израелске одмазде након које би уследила ланчана реакција иранско-израелског директног сукоба који би ескалирао све више и више, је нађачао емпатију било према Израелу, било према Палестини. Та брига је била примарна и за Вашингтон и за европске престонице. За сада, делује да је тај ланац заустављен, али не и да је могућност његове активације спречена. Иранци су рекли да је њиховим нападом од 13. априла задовољена част и да је одмазда за израелски напад од 1. априла извршена. Упозорили су да ће напад на Иран резултирати „правим“ нападом на Израел, а не само демонстрацијом иранских могућности. Израелски напад дроновима на Исфахан 19. априла су омаловажили, исмејали, и решили да игноришу. Али шта ако Израел опет буде изазвао Иран неким нападом?
Екстремистички националиста и верски фундаменталиста у влади Израела, министар националне безбедности Итамар Бен Гвир, није задовољан израелским нападом. На Твитеру је објавио једну реч: „Јадно“, управо у тренутку напада на Исфахан. Тиме је имплицитно признао да је напад израелски, што Израел никада ни потврђује ни демантује, али је показао и да постоји раздор у Нетанјахуовој коалицији. Израелски екстремисти желе још смрти, уништења, и прерастања конфликта у регионални, како би у тој крвавој измаглици могли да раде шта желе са Палестинцима и у Гази и на Западној обали. У поређењу са њима, режим великог ајатолаха Алија Кхаменеија делује рационално са својим не умереним, него у грам измереним и правилно извршеним претњама и нападима.
Још један рационалан корак на који ће се Иран одлучити, а на који се можда одавно и одлучио, али који ће сада бити извршен, јесте набавка нуклеарног оружја. Ирански нуклеарни програм је далеко одмакао. Шеф Међународне агенције за атомску енергију, Рафаеле Гроси, је у фебруару изјавио да Иран обогаћује уранијум на 60 одсто чистоће. Ниједној цивилној, мирнодопској употреби атомске енергије, није потребан тако високообогаћени уранијум; али је само пар корака далеко од 90 одсто чистоће, што га онда чини материјалом примењивим у само једну сврху – конструкцију атомске бомбе.
Бреме освете на Блиском истоку, снаге САД, Израела и Ирана у стању приправности
Након напада Израела, који је нуклеарна сила са око 200 нуклеарних бојевих глава, зар не би било рационално за Техеран, да себи направе свега десетину од тог броја и тиме заувек вежу Израелу руке? Јер Иран, огромна земља са 90 милиона становника, не би могла бити уништена у целости ни са 200 погодака; а Израел, који би са својих 10 милиона становника у Србију могао стати четири пута, који је дугачак колико и Србија али који је на свом најширем месту широк колико и Санџак, би могао бити збрисан са свега неколико успешно долетелих иранских балистичких пројектила. Притом, половина популације живи у кругу од 50 километара од Тел Авива. Не треба много да би се израелска технолошка надмоћ угрозила пуким бројкама и квантитетом.
Због чега је Израелу неопходно да задржи симпатије на Западу, али и изгради заједнички анти-ирански фронт са блискоисточним земљама попут Египта, Јордана и Саудијске Арабије? Оне јесу учествовале у одбрани Израела 13. априла, али је питање да ли су то урадиле зато што им је стало до Израела, зато што се плаше Ирана, или зато што су унапред обавештене од Ирана и зато што су одиграле улогу коју су договорили у сарадњи са било вашингтонским било техеранским режисерима. Одушевљено су Нетанјахуова влада и анти-ирански соколови у Вашингтону почели да говоре о блискоисточном НАТО-у којим ће се обуздати шиитска револуционарна претња баш као што је некад обуздана совјетска, али те паралеле су погрешно повучене и то без крчмара. Јордан је врло хладно реаговао на израелску љубав. Министар спољних послова Ајман Сафави је у интервјуу ЦНН-у јасно означио Нетанјахуа као највећег добитника у игри ескалације, и самим тим, као највећег фактора ризика од избијања регионалног рата. Фокус мора остати на Гази, јер патња Палестинаца су гориво које ће запалити Блиски исток, а њега производи – Израел.
Извор: Нови Магазин
