Piše: Mirko Dautović
Ako je Iran upotrebio letelice i projektile starog tipa i prevaziđenih tehnologija, poslati roj uništenja je zapravo bio zastrašujuća opsena kojom se Izraelu bez teksta poručilo da Iran više neće trpeti napade na oficire i postrojenja svoje revolucionarne gard
Dvanaest dana je trajalo čekanje na iransku odmazdu za izraelski napad na iransku ambasadu u Damasku 1. aprila. U noći sa subote 13. aprila na nedelju, počela su da stižu obaveštenja o desetinama iranskih letelica koje su poslate na Izrael. Bilo im je potrebno nekoliko sati da se približe Izraelu, ostavljajući puno vremena Izraelu i njegovim saveznicima da protivdejstvuju i unište roj bespilotnih letelica, krstarećih raketa, i balističkih projektila. Bio je to za sada najveći roj ikada poslat u kratkoj istoriji vazdušnog ratovanja čovečanstva: 170 dronova, više od 30 krstarećih raketa, i 120 balističkih projektila je koordinisano lansirano, ali u koju svrhu?
Udar oko 330 letećih tela na zemlju male površine i guste naseljenosti poput Izraela bi bio razoran. Tel Aviv, Haifa, Jerusalim bi doživeli deo sudbine Gaze i desetine hiljada Izraelaca bi poginulo, a za obnovu infrastrukture bi bile potrebne godine. Ekonomija bi bila osakaćena, kao i osećanje bezbednosti mnogih Izraelaca koji imaju dvojna državljanstva i koji bi možda odlučili da je život u Bruklinu ili Berlinu daleko bezbedniji od života pod žarkim suncem Levanta. No, razaranje se nije desilo. Kako je saopštio portparol izraelske vojske, kontraadmilar Daniel Hagari, čak 99 odsto letelica je uništeno pre nego što su uopšte došle do izraelskog vazdušnog prostora. U odbrani Izraela su učestvovali ne samo zapadni saveznici poput Sjedinjenih država, Velike Britanije, i Francuske, nego i bliskoistočne zemlje Jordan i Saudijska Arabija. Zahvaljujući njima, Izrael je pogodilo tek par projektila, nanoseći minimalnu štetu infrastrukturi bazama izraelskog ratnog vazduhoplovstva Nevatim i Ramon, u pustinji Negev. Tu je nastradala i jedina žrtva napada, sedmogodišnja devojčica iz obližnjeg beduinskog plemena, Amina Hasuna, koju je teško povredio šrapnel i čije je stanje još uvek kritično.
Efekat zastrašivanja
Ni Iran ni Izrael još uvek nisu objavili koji tipovi projektila i dronova su učestvovali u napadu, a nalazi bi bili bitni da bi se zaključilo da li je Teheran imao nameru da Izrael uništi ili uplaši. Ukoliko je Iran upotrebio letelice i projektile starog tipa i prevaziđenih tehnologija, poslati roj uništenja je zapravo bio zastrašujuća opsena kojom se Izraelu poručilo da Iran više neće trpeti napade na oficire i postrojenja svoje revolucionarne garde. Jer Izrael nije 1. aprila eliminisao po prvi put pripadnike garde u napadu iz vazduha. Samo od izbijanja nove runde sukoba sa Hamasom 7. oktobra, krajem decembra prošle godine i opet 20. januara ove godine, ubijeno je 15 visokih oficira Iranske revolucionarne garde. Ova dva neprijatelja direktno ne komuniciraju rečima, nego napadima.
NSRS usvojila 13 zaključaka kojima negiraju genocid u Srebrenici
Za svaki korak postoji protiv-korak. Bez dogovora rečima, tokom godina je uspostavljena norma toga kakva odmazda je prihvatljiva za kakav napad. Za izraelske napade pre prvoaprilskog bombardovanja ambasade, uobičajena iranska odmazda je bilo lansiranje raketa kratkog dometa iz južnog Libana na sever Izraela, odakle je upravo zbog tih napada evakuisano 100. 000 izraelskih državljana od 7. oktobra. Napad na ambasadu je prekršio tu normu i eskalirajući sukob postavio neverbalni izazov Iranu da odgovori još većom eskalacijom, što je napad u noći 13. aprila i bio.
Istovremeno, Iran nije želeo da preduzme napad koji bi razaranjem napravio od Izraela žrtvu i prinudio zapadne saveznike da ne samo zaštite Izrael, nego i da napadnu Iran. Napad je morao biti blistav i strašan, a opet lak za raspršiti. To je postignuto ne samo slanjem letelica verovatno prevaziđene tehnologije, nego i obaveštavanjem svih zajedničkih prijatelja Vašingtona i Teherana, a njih nije malo: Egipat, Švajcarska, Katar, Turska. Agencija Rojters je izvestila da su joj izvori iz turskog ministarstva spoljnih poslova rekli kako je o napadu Teheran obavestio Ankaru, a Ankara Vašington. U jordanskom ministarstvu su Rojtersu rekli da su im Iranci saopštili nameru o napadu 72 časa pre njegovog početka i da je ona preneta Vašingtonu, odakle je opet anonimni zvaničnik Rojtersu saopštio da to nije istina, i da su dobili obaveštenje preko Švajcaraca, ali tek kada je napad počeo u noći 13. aprila.
Simboličan odgovor
Koja god verzija bila tačna, iranski napad je imao samo efekat zastrašivanja, mogli bismo reći i terora nad Izraelcima koje bi trebalo da odvrati od ideje da je njihova zemlja nepobediva. Neki Izraelci su, međutim, upravo izvukli takav zaključak, da je iranska tehnologija zaostala a izraelska odbrana neprobojna, i da na iranski napad na Izrael treba odgovoriti napadom na Iran. Na odmazdu se nije dugo čekalo. U petak 19. aprila rano ujutro su se čule eksplozije u blizini drevne iranske prestonice Isfahana, gde se nalazi i jedno od postrojenja iranskog nuklearnog programa, razuđenog na nekoliko lokacija, upravo kako ga jedan napad ne bi mogao uništiti u celosti. Odgovarajući na simboličan napad Irana, Izrael je simbolično napao verovatno malim dronovima koji su naneli oštećenja jednoj radarskoj stanici blizu Isfahana. Nema izveštaja o žrtvama u Iranu, ali je Irak saopštio da je u isto vreme napadnuta baza šiitske iračke paravojne formacije „Snage narodne mobilizacije“ (al-Hašd al-Šabi) koja je oformljena 2014. za borbu protiv Islamske države Sirije i Iraka (ISIS) a po uzoru na Hezbolah i Iransku revolucionarnu gardu. „Al-Hašd“ je u međuvremenu postala paralelna vojska, čije vođstvo zna da bude vernije Teheranu nego Bagdadu. Od 7. oktobra naovamo, ova i druge iračke paravojne formacije napadaju američke baze u Jordanu i Siriji, na šta američka avijacija odgovara bombardovanjem njihovih baza. „Al-Hašd“ je u neverbalnoj komunikaciji Irana sa SAD i Izraelom prihvatljiva meta, zbog čega je Izrael jutra 19. aprila bombardovao njihovu bazu, što je rezultiralo jednim poginulim i osmoricom ranjenih pripadnika „al-Hašda“.
Vašington je upozorio Izrael da, posle uspešne odbrane 13. aprila, ne eskalira dalje sukob sa Iranom, kao i da ga u toj eventualnoj odmazdi neće pratiti. Amerika je spremna da štiti Izrael, ne da slepo prati Izrael u eksaliranju rata čime bi bila uvučena u regionalni sukob sa Iranom. Izraelski premijer Netanjahu, koji je verovatno upravo to i planirao zarad sopstvenog ostanka na vlasti, očito nije bio spreman da Iranu zada jak udarac bez američkog pokrića. Takođe, iranski napad je pružio priliku Izraelu da se u svetskom javnom mnjenju opet predstavi kao žrtva. Nakon Hamasovog napada 7. oktobra, Izrael je bio percipiran kao žrtva, ali od tada su prizori ubijanja i patnje Palestinaca u Gazi u mnogome erodirali ovu poziciju Izraela. Iranski napadi su na kratko povratili mogućnost da se Izrael predstavi kao žrtva, naročito u zapadnjačkim medijima, i time skrene pažnja sa užasa u Gazi. Pa ipak, strah na Zapadu od izraelske odmazde nakon koje bi usledila lančana reakcija iransko-izraelskog direktnog sukoba koji bi eskalirao sve više i više, je nađačao empatiju bilo prema Izraelu, bilo prema Palestini. Ta briga je bila primarna i za Vašington i za evropske prestonice. Za sada, deluje da je taj lanac zaustavljen, ali ne i da je mogućnost njegove aktivacije sprečena. Iranci su rekli da je njihovim napadom od 13. aprila zadovoljena čast i da je odmazda za izraelski napad od 1. aprila izvršena. Upozorili su da će napad na Iran rezultirati „pravim“ napadom na Izrael, a ne samo demonstracijom iranskih mogućnosti. Izraelski napad dronovima na Isfahan 19. aprila su omalovažili, ismejali, i rešili da ignorišu. Ali šta ako Izrael opet bude izazvao Iran nekim napadom?
Ekstremistički nacionalista i verski fundamentalista u vladi Izraela, ministar nacionalne bezbednosti Itamar Ben Gvir, nije zadovoljan izraelskim napadom. Na Tviteru je objavio jednu reč: „Jadno“, upravo u trenutku napada na Isfahan. Time je implicitno priznao da je napad izraelski, što Izrael nikada ni potvrđuje ni demantuje, ali je pokazao i da postoji razdor u Netanjahuovoj koaliciji. Izraelski ekstremisti žele još smrti, uništenja, i prerastanja konflikta u regionalni, kako bi u toj krvavoj izmaglici mogli da rade šta žele sa Palestincima i u Gazi i na Zapadnoj obali. U poređenju sa njima, režim velikog ajatolaha Alija Khameneija deluje racionalno sa svojim ne umerenim, nego u gram izmerenim i pravilno izvršenim pretnjama i napadima.
Još jedan racionalan korak na koji će se Iran odlučiti, a na koji se možda odavno i odlučio, ali koji će sada biti izvršen, jeste nabavka nuklearnog oružja. Iranski nuklearni program je daleko odmakao. Šef Međunarodne agencije za atomsku energiju, Rafaele Grosi, je u februaru izjavio da Iran obogaćuje uranijum na 60 odsto čistoće. Nijednoj civilnoj, mirnodopskoj upotrebi atomske energije, nije potreban tako visokoobogaćeni uranijum; ali je samo par koraka daleko od 90 odsto čistoće, što ga onda čini materijalom primenjivim u samo jednu svrhu – konstrukciju atomske bombe.
Breme osvete na Bliskom istoku, snage SAD, Izraela i Irana u stanju pripravnosti
Nakon napada Izraela, koji je nuklearna sila sa oko 200 nuklearnih bojevih glava, zar ne bi bilo racionalno za Teheran, da sebi naprave svega desetinu od tog broja i time zauvek vežu Izraelu ruke? Jer Iran, ogromna zemlja sa 90 miliona stanovnika, ne bi mogla biti uništena u celosti ni sa 200 pogodaka; a Izrael, koji bi sa svojih 10 miliona stanovnika u Srbiju mogao stati četiri puta, koji je dugačak koliko i Srbija ali koji je na svom najširem mestu širok koliko i Sandžak, bi mogao biti zbrisan sa svega nekoliko uspešno doletelih iranskih balističkih projektila. Pritom, polovina populacije živi u krugu od 50 kilometara od Tel Aviva. Ne treba mnogo da bi se izraelska tehnološka nadmoć ugrozila pukim brojkama i kvantitetom.
Zbog čega je Izraelu neophodno da zadrži simpatije na Zapadu, ali i izgradi zajednički anti-iranski front sa bliskoistočnim zemljama poput Egipta, Jordana i Saudijske Arabije? One jesu učestvovale u odbrani Izraela 13. aprila, ali je pitanje da li su to uradile zato što im je stalo do Izraela, zato što se plaše Irana, ili zato što su unapred obaveštene od Irana i zato što su odigrale ulogu koju su dogovorili u saradnji sa bilo vašingtonskim bilo teheranskim režiserima. Oduševljeno su Netanjahuova vlada i anti-iranski sokolovi u Vašingtonu počeli da govore o bliskoistočnom NATO-u kojim će se obuzdati šiitska revolucionarna pretnja baš kao što je nekad obuzdana sovjetska, ali te paralele su pogrešno povučene i to bez krčmara. Jordan je vrlo hladno reagovao na izraelsku ljubav. Ministar spoljnih poslova Ajman Safavi je u intervjuu CNN-u jasno označio Netanjahua kao najvećeg dobitnika u igri eskalacije, i samim tim, kao najvećeg faktora rizika od izbijanja regionalnog rata. Fokus mora ostati na Gazi, jer patnja Palestinaca su gorivo koje će zapaliti Bliski istok, a njega proizvodi – Izrael.
Izvor: Novi Magazin
