Пише: Миодраг Лекић
Док пишем ове редове о изузетно значајном дану на Блиском истоку, пратим спектакуларне слике које долазе из Израела и Египта.
Најприје оне из израелског парламента, у којем су говорили амерички предсједник Трамп и израелски премијер Нетанјаху.
Затим су услиједиле слике потписивања споразума у египатском Шарм ел Шеику – догађаја којем су присуствовали шефови значајних држава, од арапских лидера и Турске до најутицајнијих лидера у Европи. У Египат долази и предсједник Индонезије, најмногољудније муслиманске државе на свијету, земље која није признала Израел.
У обје фазе, у Израелу и Египту, Трамп је централна личност. Не само због свог новог шоуа у већ виђеном стилу „супермена“, већ и због озбиљних разлога за осјећај успјеха у овом тренутку.
Уосталом, сви признају – и његове присталице и противници – централност његове геополитичке улоге у свијету данас.
Мировним споразумом, који се назива чак и „Трампов план“, најприје се зауставља израелски оружани терор у Палестини са свим ужасним сликама које је свијет гледао посљедњих година.
Други елемент успјеха огледа се у ослобађању израелских талаца из Хамасових тунела и палестинских заробљеника у израелским затворима.
Треће, отворена је перспектива трајније стабилизације Блиског истока.
Прва два елемента већ су реализована, а њихов огроман значај ставља у други план претјерана политичка славља и вербална (само)глорификовања појединаца и њихових улога у овом процесу.
Уосталом, није мали број актера који су допринијели садашњем резултату – и то различитим методама, највише притисцима на инволвиране стране, у првом реду на израелску владу.
Мислим на арапске земље – појединачно, али и у савезништву са Америком, што је учвршћено тзв. Абраамским споразумом, склопљеним Трамповом иницијативом 2020. године.
Додајмо да је у овим интензивним геополитичким динамикама, недавно Саудијска Арабија потписала војни споразум са Пакистаном, земљом која посједује нуклеарно наоружање.
Значајну улогу, посебно својим утицајем на Хамас, имала је Турска, која постаје нови важан актер у геополитичким процесу на Блиском истоку.
Ако је Европа у институционалном смислу имала споредну улогу у мировном процесу, не треба потцијенити допринос европског јавног мњења, које се манифестовало масовним протестима грађана због израелске оружане агресије у Гази, која је немилосрдно односила десетине хиљада живота цивила, укључујући жене и дјецу.
Управо због тих сцена из Газе, које су са згражавањем праћене широм свијета, данас, упркос постигнутом мировном резултату, нема мјеста слављу.
Уосталом, морало се признати и значење чињенице да је од 193 чланице Уједињених нација, чак 157 држава признало Палестину – укључујући и Свету столицу, државу која љубоморно чува свој статус посматрача у УН.
Ако има разлога за оцјене о успјеху дипломатских напора протеклих мјесеци и недјеља, погледајмо укупан Трампов план који има двадесет тачака. Одмах се уочава да је у њему много непознаница које чине даљи процес ипак неизвјесним.
Заправо више је тачака плана које, најблаже речено, нису довољно јасне. Издвајам три:
Прво – нису прецизиране гаранције и динамика повлачења израелских формација са територије Газе.
Друго – разоружање Хамаса: да ли је могуће контролисати га? Да ли Хамас нестаје са политичке сцене, како се предвиђа?
Треће – није довољно јасан састав и начин дјеловања међународног тијела које би требало да управља Газом. О палестинској Западној обали и израелским окупираним територијама у плану се готово и не говори.
Даље – када почиње нова управа и обнова? Да ли на челу те међународне технократске владе за Газу треба да остане бивши британски премијер Тони Блер, чему се противи Хамас, неке арапске земље, али и дијелови демократске јавности на Западу?
Није јасно зашто није предвиђено, макар дјелимично, учешће Палестинаца у управи обнове Газе.
Притом је јасно да без учешћа Палестинаца Газа и Западна обала остају протекторати којима се управља споља. Онда треба признати да се поново ради о облику колонијализма – или, ако ће некоме бити лакше да то прихвати, неоколонијализма. У сваком случају, наметнутог.
У најкраћем, утисак је да овим планом нису елиминисани узроци конфликта на Блиском истоку.
Коначно – што је са планом „Два народа – двије државе“? Остаје ли то само слоган или се ка томе заиста иде?
Главни одговор аутора овог плана је да све то остаје садржај преговарачког процеса који слиједи – дакле, у бољим и мирнијим условима, уз почетак материјалне обнове Газе, у којој је за двије године срушено више од 90 одсто зграда.
А на сумње да ли у плану има праве стратегије за трајну стабилизацију Блиског истока, слиједи одговор; Први, велики корак је направљен!
Да ли су двије стране спремне за други и сљедеће кораке?
У другом кораку све може да се сруши. Јер мировни споразум потписан у Египту направљен је по правном принципу rebus sic stantibus – што значи да мањом измјеном једне стране читав уговор може бити отказан.
Коначно, а поводом споразума, немогуће је не примијетити да на потписивању у Египту нијесу присуствовали два кључна актера – Израелци и Хамас.
Ако бисмо се вратили предсједнику Трампу и атмосфери тријумфализма, могли бисмо закључити ове редове констатацијом да и овај дипломатски догађај, са својим актерима старим и новим, потписницима мировног споразума, методама договарања и одлучивања показује још једном – да се свијет промијенио.
И са новим лидером, америчким предсједником, у чије се иницијативе, не сасвим без разлога и даље сумња, али којем се не може негирати тежња за заустављањем ратова и постизањем мировних рјешења. То се односи и на два велика ратна конфликта: на Блиском истоку и у Украјини. Оба рата која је наслиједио од свог америчког претходника и других актера.
Да ли су добра намјера и нада довољни? Вјероватно не – али јесу предуслов.
Намјера је преточена у мапу пута – дипломатску мапу која се, као и увијек послије мировних споразума, трасира и треба да звучи оптимистички.
Али мапе пута, искуства то показују, поред оптимистичких интонација имају још двије карактеристике: пут зна да буде узан и дуг, и са појавом неочекиваних трусних дијелова на њему.
Можда и тунела – када смо већ код Газе, узмимо то овога пута метафорички.
У сваком случају, геополитички сат данас на Блиском истоку откуцава брзо.
У знаку наде.
Извор: Дан
