Овај проблем није индивидуалан, већ друштвени, живимо у меритократији која нас тера да радимо све више и стекао се утисак да је родитељски неуспех системски
На предстојећем 29. Сарајево фестивалу програм „Посвећено” угостиће све дугометражне игране филмове аустријске редитељке, сценаристкиње и продуценткиње Џесике Хоснер, чији је најновији филм „Нула калорија” (у оригиналу „Club Zero”) светску премијеру имао на 76. Канском фестивалу.
Ауторка награђиваних кратких филмова „Флора” и „Интервју” и сада већ култних дугометражних „Слатка Рита” (награда Европске академије за филм за откриће године 2001), „Хотел”, „Лурд”, „Луда љубав” и „Мали Џо” и у „Нула калорија” бави се усамљеношћу, отуђеношћу, несигурношћу младих људи у овом новом веку, што отвара пут манипулацијама над њима. Хоснерова у овом ексклузивном интервјуу за „Политику” каже да усамљеност сматра „неком врстом болести човечанства посрнулог морала, суровог и емотивно све хладнијег, што због невероватних технолошких напредака, што због трке за новцем који обезбеђује егзистенцију”, ширећи ову тему на неочекиван начин. У новој филмској причи Џесика Хоснер приповеда о наставници Новак која деци у елитном интернату предаје о значају свесне исхране пропагирајући да је мање јести здраво и пожељно. Непажња других наставника и већ уобичајено растројство родитеља довешће их све заједно да закаснеле спознаје – њихова изманипулисана деца су већ предубоко загазила у нову идеологију. Последице су несагледиве, а родитељске грешке кључне…
Медији и друштвене мреже пуни су реклама дијета, чак и поста, а модна индустрија је одавно наметнула изгладњивање као пут до савршене фигуре, али у вашем филму одрицање од хране подигнуто је на много озбиљнији и значајнији ниво?
Мислим да мој филм поставља питање зашто млади људи следе тако екстремистичку идеју своје наставнице госпођице Новак, а то је да потпуно престану да једу. Па чак иду и даље од поста. Дакле, пост има своју историју и пост се користи и у контексту религије за духовно искуство, али и у здравственом контексту, такође у модном контексту, али његова радикализација да заправо престанете да једете је чак 10 корака даље. У овом филму пратимо групу младих људи која пада на ту луду идеју. Зашто тако радо прате Новакову? Моја лична перспектива о овоме је вероватно да им треба нешто у шта ће веровати и да им је потребна пажња и потребна им је нека врста идеје која би их чинила важним. Млади данас страхују за своју будућност, желе да делују, да преузму одговорност, да имају моћ над својим животима, да направе разлику, да пронађу смисао, спасу планету и из тих жеља неки се ангажују политички. Мислим да је ово сасвим нормалан нагон. То је врло разумљива жеља, не само за младе генерације, већ за све. И то је оно што нас чини тако подложним веровању или вери, чак и ако је то погрешна ствар.
Тинејџери у филму бирају да верују у одрицање од јела, не у какву религију или чак у фашизам?
Па, пост је део религије коју ствара госпођица Новак. Дакле, то није католичка или нека друга религија. То није идеологија као фашизам, то је религија исхране коју она убедљиво проповеда. Унос хране је нешто што је лично и интимно, јер то је нешто што уносите у своје тело. Али, то такође показује како живимо заједно у нашем друштву. Заједничко јело је веома важан ритуал свих друштава. Такође, ограничење хране је одувек било део религија, а занимљиви су и политички аспекти ограничења у исхрани. Када лик Елзе поједе сопствену бљувотину, она тиме даје политичку изјаву. То је радикална акција пре које она објашњава да криви прехрамбену индустрију за уништавање наше планете и нашег здравља. Она има осећај да мора да предузме радикалну меру, јер је нико заиста не разуме. Ни родитељи који као да не реагују. Мислим да је то један од разлога зашто та деца иду тако далеко, осећају се као да су остављена сама са оним што имају да кажу. Родитељи су веома важни.
Можда и најважнији, али ви у свету родитеља ове деце уз хипокризију и помодарство откривате још много тога важног?
„Нула калорија” разматра како родитељи своју одговорност за своју децу предају учитељу који злоупотребљава ово поверење. Госпођица Новак манипулише децу и отуђује их од родитеља. Када родитељи одлуче да спасу децу, већ је касно. Приморани су да проживе највећу ноћну мору сваког родитеља – да изгубе своје дете. Филм се бави овим егзистенцијалним страхом и размишљањем како родитељи могу да провере своју децу када једноставно немају довољно времена за њих.
Овај проблем није индивидуалан, већ друштвени – то би се могло догодити и мени, као и вама. Родитељи не знају све што се дешава у школи и немају ни времена ни начина за то. Живимо у меритократији која нас тера да радимо све више. Стекао се утисак да је родитељски неуспех системски.
Радња филма је смештена у један интернационални интернат у којем се говори искључиво енглески?
Да, постављен је у интернату како би се нагласила зависност родитеља од наставника. У нашем друштву, подучавање је често лоше плаћено и недовољно цењено, али то треба да буде веома поштован посао и плаћено у складу са тим. Да ли родитељи треба у потпуности да верују наставницима или треба да преузму већу одговорност? А како је то могуће у друштву заснованом на раду и успеху? Одабрала сам ову специфичну школу и назвала је и кампус за таленте, јер сам желела да покажем притисак на ту децу да се понашају бриљантно, чак и ако нису толико талентована колико то њихови родитељи мисле. Енглески језик је уобичајен у таквим школама, баш као што је он постао и званични језик филма. Деца у таквим школама уче многе језике и пролазе програме који су осмишљени да им обезбеде каријеру и успех у животу. Огроман је то притисак на њих. Како госпођица Дорсет, директорка школе, каже: „Родитељи немају времена за своју децу и онда је на нама да им пружимо сву пажњу и љубав која им је потребна.”
Цео концепт вашег филма је веома ригидан, тако сте прецизни, је ли то настало спонтано или сте све јасно поставили пре почетка снимања?
Мислим да сви моји филмови имају специфичан визуелни стил. Волим да утишам вештачки стил у визуелном приказу и у покрету камере, такође и у музици. Мислим да је поента у томе да ја стварно не верујем у натурализам, мислим да је мало претенциозно да се претварам да је све ово стварно, пошто знамо да је то осећај. И више волим да позовем публику на неки начин да учествује самостално и да схвати да је то филм и само рефлексија неке могуће стварности.
Веома је интересантно и то што је тема тако озбиљна, али се можемо и смејати јер повремено све ово претварате у црну комедију?
Да, увек покушавам да пронађем тон који ми омогућава да увидим апсурдност одређене ситуације. Тако да мислим да хумор у мојим филмовима није хумор типа „ха, ха, ха”, већ је то незгодан смех. Он долази од разумевања апсурда одређене ситуације. А у овом филму рекла бих да се у великој мери ради о слепилу родитеља који су пред нечим што очигледно не виде. То је важно. И то је понекад, нажалост, и смешно.
Извор: Дубравка Лукић/politika.rs
