Пише: Ђорђе Матић
“Ако је ‘Бојна Чавоглаве’ вриједност само зато што заступа одређене идеолошке вриједности, како очекујеш да се вреднује оно што је стварно добро?”, реторички је питао писац и музички критичар Ђорђе Матић у разговору с новинаром Ернестом Маринковићем за емисију Виде ТВ Вида арт, која је доступна на овој повезници.
Хрватска је култура “апсолутно идеологизирана већ тридесет и толико година”, тврди Матић. “Настала је на етничко-националном принципу као вриједности по себи, а не на умјетничким валерима како се умјетност треба вредновати. Све је идеологизирано. То је аномија, распад система. Тако је и у пјесништву, у високој култури: учинак је само по ономе колико си близак одређеној идеји, која је већ као таква била сужена, искључива, мононационална, етничка, реакционарна и тако даље”, казао је Матић.
Од 1990., тврди он, “нема скале вриједности. Важно је само колико си вјеран одређеној идеологији. Не зна се више што је добро, а што лоше”. У таквим увјетима, “они који се чуде прошлогодишњим забранама као да су преспавали ових 35 година: забрањивање се напросто морало догодити”. “Невјеројатно је како људи цокћу и згражају се над стварима. Али, мислим да је то психолошки обрамбени механизам, да људи одбијају видјети гдје живе 35 година”, оцјењује Матић. Јер, наставља, “цијела премиса овдашње културе направљена је на искључивању: она је мононационална и моноетничка, и само кроз то сито пропушта све остало, па што прође, прође. Наравно да ће се забрањивати све што од те идеологије одступа”.
Ипак, Матић мисли да масовност забранашких окупљања “није знак јачине него слабости, потрошености, слома те идеологије”. “Јер ако јој толико треба да забрањује, да се пуше, да се показује, да буде толико радикална у стилу, колико је уистину дјелатна? Изван политике, јако слабо. Добро се зна откуд се све то одређује”, аргументира Матић додајући како се на таквим скуповима окупља “сломљена популација, пауперизирана, пролетаризирана, која углавном живи другдје или има своје мале користи… То није знак снаге, него слабости”, тврди.
За Матића, “већи проблем од Тхомпсона је то што људи више не знају тко је Григор Витез”. “Настале су генерације које већ 35 година не знају тко је Милош Црњански, Бранко Ћопић… Ту је борба за сваког човјека: да људи нешто прочитају, да виде колика им је рупа настала од искључивог система”. Дијелом је то посљедица опћег пада образовања, на свим разинама друштва, премда Матић подсјећа како су “године формације ове државе показале да то није нужно повезано с образовањем”.
“Све то вуче коријен из 1990. године. Тко то одбија видјети, неће никад добити одговор на ово што се сада догађа, и наставит ће цоктати и згражати се”. Наиме, “неки од најобразованијих кадрова у Хрватској били су највећи реакционари, националисти и шовинисти”, подсјећа писац који је и сам живио у емиграцији. “Моја професорица Дубравка Угрешић страдала је од својих колега, од којих су неки најобразовањи у овој култури. Подметања, писма иза леђа… То су радили најврснији људи, који су, с једне стране, писали најважније антологије, иновирали нашу културу, а с друге, претворили се у цинкароше. Што очекујеш ако на томе правиш базу?”, пита Ђорђе Матић.
Аутор сјајних есеја о популарној глазби говорио је и о феномену рокенрола који је, каже, “настао чудом”. “Сам по себи је бастардна умјетност: дијелом баштини елементе авангарди 20. стољећа, а с друге стране долази из врло ниског коријена и ниских формација; умјетност која се одједном појавила и завладала свијетом. Неких тридесет година рокенрол је био једина релевантна умјетност”, тврди Матић.
Но, ишчезнуо је, каже, и постао “ствар музеја”, јер “није био намјерен да траје”. рокенрол је “све стилске формације еуропске умјетности поновио кроз неколико деценија – како ћеш очекивати да то буде вјечно?” Рок је био “пуцањ енергије и креативности који је могао трајати само кратко”. “Сјећам се како већ крајем осамдесетих долази до гашења те културе, јер је, као и све авангарде, дошла до свог природног краја”.
Данас, Матић заговара неку врсту обрнутог процеса. “рокенрол је био израз убрзања друштва, западног и нашег, а како је наше било спорије, рокенрол га је убрзавао. Данас је цијело друштво толико убрзано да човјек у сат времена види више фотографија него што је човјек до краја 19. вијека у цијелом животу видио слика: у том смислу би требало успорити ствари”.
Матић се позива на Милана Кундеру, који “убрзање види као неку врсту барбаризма, а од успоравања прави метафору цивилизације”. “Циљ је што више успорити, промислити, мицати се од брзих медија: сватко тко стварно размишља а не иде у масу, па чак ни уз кланове, мале групе себи сличних, тај већ ослобађа другу врсту енергије”.
Матић се слаже с дојмом да живимо у временима с никад више медија, а никад мање квалитетног садржаја. “Гдје год је конформизам – а ово су конформистичка времена – како ћеш имати изврсност, и слијева и здесна? Изврсност, истинска индивидуалност иде контра струје чак и освијештених дијелова друштва, јер и на тим половима постоји једноумље”, тврди.
Извор: Портал Новости
