Учествујући на трибини у парохијском дому цркве Св Ђорђа, посвећеној теми колумне у савременом списатељству, проф. Миодраг Лекић је критиковао пасивност већине универзитетских професора и чланова разних академија наука, у погледу друштвеног ангажовања и оглашавања.
Поставља се питање је гдје су данас у јавности наши званични интелектуалци, универзитетски професори, академици? Зашто се они не оглашавају, упркос чињеници да је стање у свијету и у друштву све драматичније? Ако данас констатујемо прошироки опус списатеља међу људима, превелику „демократичност“ у процесу промоције нечијег списатељства, ја се питам гдје су они који су позвани да се огласе? Они учени, они који чине тзв. интелектуалну елиту.
Или се држе високо у опојним висинама интелектуалности, или немају шта да кажу? Бојим се да је у питању ово друго. За разлику од њих, ја сам присталица учествовања, на које нас позивају и античке максиме политике и политичности, а и сопствена савјест и друштвена одговорност. Политика може бити „баруштина са крокодилима“ али ако сви одустанемо због тога, онда ће најгори доћи, или су већ дошли. У Црној Гори имамо, комично, три академије (ЦАНУ, ДАНУ, БАНУ) а ипак анонимуси пишу и трују простор, а академици ћуте, из разлога што немају што да кажу.
