Učestvujući na tribini u parohijskom domu crkve Sv Đorđa, posvećenoj temi kolumne u savremenom spisateljstvu, prof. Miodrag Lekić je kritikovao pasivnost većine univerzitetskih profesora i članova raznih akademija nauka, u pogledu društvenog angažovanja i oglašavanja.
Postavlja se pitanje je gdje su danas u javnosti naši zvanični intelektualci, univerzitetski profesori, akademici? Zašto se oni ne oglašavaju, uprkos činjenici da je stanje u svijetu i u društvu sve dramatičnije? Ako danas konstatujemo proširoki opus spisatelja među ljudima, preveliku „demokratičnost“ u procesu promocije nečijeg spisateljstva, ja se pitam gdje su oni koji su pozvani da se oglase? Oni učeni, oni koji čine tzv. intelektualnu elitu.
Ili se drže visoko u opojnim visinama intelektualnosti, ili nemaju šta da kažu? Bojim se da je u pitanju ovo drugo. Za razliku od njih, ja sam pristalica učestvovanja, na koje nas pozivaju i antičke maksime politike i političnosti, a i sopstvena savjest i društvena odgovornost. Politika može biti „baruština sa krokodilima“ ali ako svi odustanemo zbog toga, onda će najgori doći, ili su već došli. U Crnoj Gori imamo, komično, tri akademije (CANU, DANU, BANU) a ipak anonimusi pišu i truju prostor, a akademici ćute, iz razloga što nemaju što da kažu.
