Једном сам и ја радио у Министарству. Идеално радно мјесто: савјетник за књижевност и преводилаштво. Савјете сам ријетко дијелио. Закон о култури прочитао безброј пута. Али свако читање, без изузетка, мирисало је на социјализам. Штета што није неки носталгичар био нам мом мјесту.
Помишљао сам како је наш Закон заправо Закон који је из СФРЈ некако преживио, провукао се на иглене уши до данашњег дана. Сигурно је у СФРЈ то био џиновски закон од сто и кусур страна, па се након распада једне државе преполовио, а, потом, након распада СЦГ, некако укупио, свео се на пристојну величину, од двадесетак страна.
Имајући сулуду мисао да би наш Закон могао да промијени дезодоранс, похитао сам да провјерим да ли исти закони у региону дијеле сличну судбину, да ли и тамо имају шмек социјализма. Шокирао сам се. Закони о култури и тамо су исти, само што иду у складу с модом. Више су, наиме, европски.
Сада падам у искушење да читам Закон о библиотечко-информационој дјелатности, ако у нас такав законик уопште постоји.
Подстицај је дошао синоћ, неочекивано, након прислушкивања једног разговора.
Том приликом, прислушкивањем, дознао сам да у европским државама постоји озбиљна стратегија модернизовања библиотека, али и то: да код нас постоје библиотеке које имају запослене али које не раде (мисли се и на раднике и на библиотеке, има ту неке каузалности. Премда, теоретски гледано, библиотека се може ујутру у 8 сати отворити, а персонал нека иде куд му драго); потом, библиотеке које се свако мало сељакају – из једне зграде у другу; библиотеке које раде али немају књиге (ни нове, ни старе); библиотеке које прате савремене издавачке трендове, али не посједују каталоге итд. То су све гласине. А зна се, гласина која се брзо шири постаје: трачарење.
Но, највећи утисак током прислушкивања на мене је оставило нешто друго. Схватио сам, наиме, да у држави Данској ништа није труло.
Тамо се граде савремене библиотеке које већ самим архитектонским рјешењима просто маме човјека да у њих закорачи, па макар никад не изнајмио неку књигу. И тако, ваљда, човјек закорачи у то чудно здање што се зове библиотека, кад тамо: играоница за дјецу и брдо сликовница; па бифе са брдом часописа (и чипса); па просторија са брдом рачунара; па степеништа украшена књигама, некако кружно, не може им се сагледати крај у висинама. Све брдовито – човјек би се запитао: „Је ли ово нека Црна Гора? Или ће бити нека земља у којој министар за културу збиља ради свој посао)“.
Милорад Дурутовић
*The Black Diamond је додатак библиотеци, изграђен 1999. године у Копенхагену на самој обали, тачније у луци. Назив је добио по свом изгледу, по спољашњости од црног мермера и стакла. Седмоспратна зграда садржи четири нове читаонице, али и концертну салу, галерије, књижару, кафић и ресторан. Бројне културне активности претвориле су Данску краљевску библиотеку у центар културних дешавања у Копенхагену
