…Од другог причања попова с болом се сећам, како је посекао турчина Феризовића из Никшића. „Ено онамо“ рече, пружив руку према тврђавици Клачини, од које се пружа мост преко потока, кога сам напред споменуо, „ено на они сами мост стекох се с Феризовићем, био је јунак као и један Никшић, не шћавах га такнути, да он први не зађеде кавгу, но видећи ме, потегну кубуру и упре на мене, истури је, пасиј син, али у залуд, пошто ме је промашио наже бјежат, кукала му мајка, бјежи, а ја за њиме, напокон га стигох и скресах га ка и никога,“ Опште одобравање са свијех страна, али он је на њих био равнодушан као да и нису њему у повлад. Једно момче узе затим гусле и певаше бој код Граховца, ређао је све оне јуначке и страшне сцене, спомињао је јунаке и њихова дела, славио је блажене сени погинулих јунака, једном речи дао је сваком своје.
Мене је одушевила та песма, могао сам се створити у оно доба, у оне јунаке, замишљао сам се у њиховом очају, у њиховом одушевљењу, гледао сам, што они гледају, куће, породице њихове, домовину да стоји пред бесним непријатељем као пред раздраженим звером, ако га ови борци не смету, ако му пута не препрече даљем продирању. А да сте видили остало ми друштво. Оваки је једне исте мисли, једног граовског спомена, сваки поново размахне јатаганом са сваким јунаком, сваки издише са мртвим тићем. И песма се свршила, а поп Миле ће: „а да, Стојане, тако је било бога ми, ништ да је слагано, ми жнамо, а ови су још млади, ђавољи ту не бијаше.“
-Таког боја, није до сад бивало у наше крајеве, прихвати Стојан. Мож мислити, ухвати се нас три хиљаде с њихове петнаест и божа вјера грдно прођоше, а опет ће ако бог да. Ту подиже говорник капицу, која му је иначе у много свечанијим приликама увек на глави: „Истријебиће се погански син да га нестане с овијех крајева, јер су ми се досадили већем нити их могу више поднијети,“ тако говораше Стојан Ковачевић, а исколачи крваве очи, лице му се зажари и скочи на ноге, ухвати се за балчак од сабље, мислиш сад ће се размахнути.
„Шта ће ко тражит у Херцеговину, она је наша, српска и ничија више, је ли тако, побратиме?“
– Тако, Стојане и никако друкчије, у здравље господарево прогледаће јадни Херцеговци, немо се бојати, чоче, неће се већ мријет око крста и мјесеца, атеби је све једно, да ли једном стаја испод сабље, навика си мријет.“ Тако попе Мило у одговор своме побратиму.
И опет затим зађе бардак од руке до руке, џевзица са кавом украј огња врила је и за мало смо скркали каве из ћикаре, ко грке, ко ли са шећером, у поп Мила, ко што сам рече, налази се свега.
Било је дубоко у ноћ кад полегасмо један до другога по голу скоро камену да се одморимо, јер бог знаде, какав посао сутра престоји војсци око — никшићкој, ваља се одморити попу Милу, јер тек зора забели поћи му ваља на сведневни рад, бити му се ваља са Турчином, чикати га на мегдан јуначки, пркосит му догонећи свога ђогата до бедема и градских капија.
И збиља, као што вели народна песма:
„још зорица не забијелила
ни даница лица помолила,“
а већ је на ногама наш домаћин. Пробудимо се и остали. Владала је гробна тишина, сваки ћути, а сваки знаде зашто, и поп Миле ћути, огледа оштрину оштре ђорде, спрема пушку и фишеке, спрема се на мегдан, на бој. Кад се расвануло пођосмо се праштат’ с домаћином, те ми једном крају, а он поседе свога ђогата, па одлети пољем право граду.
Црногорка мало рађа таких ђетића, ко што беше попе Миле. Био ти је то човек честит, поштен, као челик тврда карактера, љубио је истину више свега на свету, ласкавца и лаж је мрзио да очима не види, а нада то јунак какав је игда постајао у Црној Гори; скровито село Марковине дичи се — и право је — њиме, као што се дичи и Шћепаном Радојевићем и дичном браћом попа Мила,
Рамом и поп Луком, којису нашли славну и дичну смрт у славноме боју на Граховцу 1858. године.
После проласка Сулејман-паше поп је Мило претрпио љути прекор, љуту увреду, није на овом месту да ју испричам, доста да је јуначки поп хтео опрати част своју и то крвљу својом. Сваког дана је сам самцит ишао и био се са Турцима, долазио до самих градских кућа, обилазећи шанчеве, у којих су Турци били. Само оно место, где је становао поп, било је турској пушци на домету, и Турци никад му мира нису дали, засипајућ га пушчаним мецима, но поп је мало шумињао за њих.
Тога јутра, ко што рекох, пође на обични посао, изишао је на главичицу ниже „Веризовићевог шанца“ и одатле повикнуо најбољег јунака, да му изиђе на мегдан. Не јавља се нико, он онда зовне да му Турци са шанда дођу на договор. Кад их пође 6—8, поп Мило се укаже (а било је близу на 100—150 корака) и викне им, да је он сам, но пре но што би и довршио, Турци опале плотун и поп Мило пао је мртав, а син Турчина Феризовића, ког је посекао поп Мило на клачинском мосту, стрчао је с голим ножем и осекао му главу. Судбина је зар тако хтела, Турци су ликовали, јер ниједног нема Никшићанина, који није познавао љутог крвника турског поп Мила из Марковине, Турци су ликовали, из груди српских отискивали тешке уздаје за тим дивним пером у српској челенци…
Турски заповедник послао је мртву главу попову награт, а његови Марковљани донесоше му тело и погребоше код српске цркве у селу Риђани уз општу тугу свију Црногораца, уз тешке уздаје сваког, ко је познавао честитога попа Мила. Том сам приликом видио му мајку, тај узор жене словенске и српске, ту поносну Црногорку, која је срећна била да и трећег и потоњег сина види мртва, а на олтару домовине. Црногорку је мајку веселило то, ал ипак старицу мајку потресло је до дна већ ионако рањене душе, те је с том раном и отишла на онај свет, међу три дике своје и своје домовине, међу храбре соколе Јововиће, витешка јој три сина.
Одломак из текста „На конаку код попа Мила, под Никшићем“ 1877
Српске илустроване новине
