Пише: Милош Лалатовић
Један од данас најпознатијих регионалних књижевника свакако јесте Владимир Арсенијевић. Београђанин, рођен у Пули 1965. године, по националности Југословен, анационалан или писац.
Свој јавни ангажман започео у неколико београдских панк бендова, који су уједно представљали прве представнике овога жанра у том граду.
Све је почело са бендом Урбана Герила, гдје су поред Арсенијевића чланови били и данас врло познати фронтмен бенда Партибрејкерси, Зоран Костић Цане, Бранко Росић Роса, познати новинар и Петар Илић Ћирило, редитељ. Бенд је основан 1980. године као тинејџерски подухват, без неке будућности, ипак ће им он отворити врата славе. Након свађе Арсенијевића и Цанета у бенд долази Ћирило, који је на једном наступу пјевао на њемачком језику, због чега су чланови бенда били приведени од једног чувеног београдског инспектора задуженог за омладинске супкултуре. Оптужени су били за пропагирање нацизма, а они су објашњавали да их интересује њемачки дадаизам. Након овога наступа Арсенијевић је предложио нови назив бенда Berliner Strasse.
Владимир Арсенијевић после одслужења војног рока у ЈНА, одлази у Лондон. Овдје се детаљније упознаје са панк сценом, ради разне послове, уједно обогаћује своје животно искуство.
Након повратка из Лондона, убрзо на просторима бивше Југославије наступа криза са успоном национализма и рат. Учествује у разним антиратним протестима деведесетих. Тако настаје и његов први роман “У потпалубљу” за који је добио “Нин-ову награду”, 1994. године. Био је и остао најмлађи добитник ове престижне награде и уједно једини добитник за свој деби роман.
Тема романа је суочавање урбане београдске омладине са нараслим национализмом, који је промијенио своју форму у неку врсту комунистичког национализма. Врло је слично у филму “Ране” Срђан Драгојевић описао ово вријеме. Иначе и сам Драгојевић припада првој постави београдских панкера почетком осамдесетих. На разним ратним митинзима заједно су биле слике са Титовим ликом и Драже Михаиловића, вијориле се у исто вријеме комунистичке и четничке заставе. И говорници на митинзима су имали различите идеологије, али их је повезивао рат. Омладина у Београду и још неким већим градовима је организовала антиратне протесте, најпознатији је “Римтитуки, слушај вамо”, гдје су заједно наступали најпознатији новоталасни бендови ЕКВ, Партибрејкерси и Електрични оргазам, једним возилом су ишли кроз град и изводили своје и антиратне нумере. Нажалост, у другим републикама није било довољно таквих да се супротставе рату, но добро. Роман “У потпалубљу” описује безнађе омладине у првим ратним сукобима у Хрватској, бјежање у пороке, бјежање од војске и рата, оне, које су успјели да ухвате често су се враћали у мртвачким сандуцима, попут шурака главног јунака. На сахрани палог борца брата своје супруге, главни јунак преиспитује границе дозвољеног и недозвољеног, да то добија у неким моментима и морбидну форму.
Никита Миливојевић, прослављени српски редитељ је 1996. године режирао представу на тему овога романа.
Арсенијевић је након овога написао више књига. Познат је у јавном животу као велики критичар свих национализама, конзерватизма, заштитник је мањинских група у Србији, посебно Албанаца и LGBTIQ заједнице, као и екстремни либерал. Оснивач је регионалног књижевног фестивала са својом колегиницом Аном Пејовић, КРОКОДИЛ, што представља акроним, који би у преводу на основу првих слова ове ријечи значило Књижевно регионално окупљање које отклања досаду и летаргију.
Може се слободно рећи, а да нико не порекне, слагао се са Владом или не, да је он можда најурбанији балкански лик или сами симбол урбаног Балкана.
