Пише: Милош Лалатовић
Мир. Сви га траже. Или скоро. А увијек нам измиче. Свугдје немир, који је поремећени мир. Немир у свијету, држави, граду, радном мјесту, школи, вртићу, породилишту. Интересантно, често је немир знак да сте живи. Дакле, постоји и позитивни немир, а, постоји и немирни мир.
Размишљао је Милан у свом кревету. Поново разочаран. Изложен разарајућем немиру. Немир од кад зна за себе. Још као дијете, прва сјећања га везују за лешеве људи по телевизији, ко зна чијих и ко зна гдје. Не сјећа се. Само у магновењу сјећа се тијела унакажених људи. Ала је тај рат био крвав. Рат настао распадом Југославије. Крви на све стране. Да није врло трагично и стварно, могао би Тарантино у свом стилу направити филм о томе. Али, ко би то гледао. . . Не знам. Рат није само присуство војног сукоба. Он је само кулминација дубоког немира унутар људи, а који се скупљао ко зна од када. Можда и прије рођења тих истих људи. Да, заиста јесте тако. Пробуде се у људима неки колективни архетипови, са разним индивидуалним додацима и ето ти експлозије.
Неко виче негдје.
Опет свађа. Не могу више. Желим да се претворим у пацова или змију и да нађем свој мир у некој унутрашњој далекој рупи. Можда ће у почетку бити и мрачно, али навићи ћу се. Знате ону дјечију пјесму нешто “у самоћи сузе расту”, требало би је окренути да у самоћи срећа расте. Добро, знам да звучим мрачно. Заиста, људи ме доста муче, али најприје сам себе. Кад нијесам ја у питању, онда људи, а, често идемо и у комбинацији. Желим да се сакријем од сваког, па и самог себе, најприје. Гдје да одем? Нијесам ни способан да живим сам. Толико сам оштећен. Кад бих и живио сам, тек онда би испао хорор. Бјежим са физичког на ментално мјесто, једног са другог. И тако пролази дан за даном, мјесец за мјесецом, година за годином, па сад су почеле и деценије. Упалићу нешто од Баха, он ме увијек мало утјеши. На телефону укуцавам, испадоше резултати, али пажњу ми привуче наслов “dark melancholic music”. Одлучих се ипак за то. Нијесам ни одлучио. Упалио сам да видим о чему се ради, и остадох на томе. Заспах. Опет ме пробудише неки звуци, да се ко не свађа негдје или само гласније прича? Нађох таблету за умирење, прогутах је без воде. Упалих опет неку мрачну музику. Мало олакшања. Све ће бити добро. Неколико сати сам стондирао. Дигох се око поноћи. Моје доба. Приставих кафу. Запалих цигарету, једну, па другу, и тако скоро десет. Сјутра морам на посао. Радим у радњи спортске опреме. Срећом не долази премного људи. Ипак, тај посао ми ствара велику анксиозност. Бројим секунде, минуте, сате да дође крај радног времена. Једном у радњу ми улази имигрант, одмах се види, тамнопути човјек са ранцем. У разговору са њим сазнадох да је из Египта. Да се нигдје не налази. Да уопште још није нашао свој дом, иако му је тридесета. Осјећа се свугдје као странац и непријатељ. У тзв. својој држави Египту је на мети од рођења, пошто је коптски хришћанин. Кад је отишао пут Европе, мислили су да је терориста. Чак и у својој породици је био странац због својих ставова. Невјероватно, али готово као намјештено, баш тада, улази плави момак руског или неког сличног акцента, говори на енглеском. Дјеловао је врло разочарано. У разговору нам је испричао да је избјеглица из Украјине. Из Одесе. Лута већ двије године, ни сам не зна гдје. Пошто је јеврејског поријекла, породица му се преселила у Израел, неки чак и у Америку. А он какав је, дошао је у наше крајеве. Испричах им и ја своју причу. Да се осјећам као странац, и да ми људи из ове балканске државе и града нијесу ништа блискији од њих. Како смо причали, вријеме је одмицало брзо. Био је скоро крај радног времена. Договорисмо се да ме сачекају, па идемо на пиво.
Нијесмо отишли ни у једну кафану, а поготово не у ресторан. Куписмо гомилу лименки јефтиног пива и сједосмо на усамљену клупу. Нијесмо осјећали страх једни према другима, бар мени се тако чинило. Пили смо и причали дуго. Сви смо имали исти проблем отуђености од свијета, долазили из рата захваћених подручја. Рат је био и у нама самима. Ех да, нијесам рекао имена мојих пријатеља, Египћанин се звао Исмаил, а Украјинац Елиазар. Дочекасмо и зору. Вријеме је протекло брзо. Можда је све или већина ствари што смо причали била гомила глупости, које су ипак имале свој смисао. Договорисмо се да се поново нађемо у исто вријеме.
Ето, можда звучи глупо, али могуће да је мени то тај тренутак кад је почео мир, можда није, како год, ко ће га знати.
