Пише: Милош Лалатовић
Смрт. Тајна и загонетка. Улива страх. Само њено име и многи заћуте. Уједно, инспирација многим умјетницима и мистицима. Древни философи су философију одређивали, као размишљање о смрти. Многи су покушали да је одреде. За једне је смрт дефинитивни крај, за друге прелаз, за неке нови живот. У сваком случају је тајна. Мрачна и скривена. Углавном злокобна и непријатна. Непожељна тема. Ако неко много прича о теми смрти, углавном важи за чудака и мрачњака. Било како било, смрт је ипак стално присутна. Шта после ње, заиста? Ево неких одговора. За хришћане, смрт човјека, представља пут, само према чему, према блаженству или према муци. Зависно од како које хришћанске деноминације, душа се налази у различитим стањима после смрти. За протестанте човјек после смрти се налази у неком стању сна, до Страшног суда, након чега му се дефинитивно одређује судбина. За православце, душа пролази кроз одређена митарства ,тј такозване ,,царинарнице“, гдје је сусрећу зла бића, демони.
Сваки демон је одговоран за одређену врсту гријеха, рецимо демон блуда за недозвољене полне односе, демон пијанства за опијање, демон празнословља за оговарање, псовање и итд. Има их доста, колико има гријехова. Ако човјек прође једно митарство за одређену врста гријеха које је починио или није, прелази на друго. Према неким изворима има их двадесет. Мада број није битан толико. Ова митарства се не сматрају догмама, тако да вјерници могу или не морају да вјерују у њих. У сваком случају човјек пролази кроз неку врсту суда и четрдесетог дана након смрти, одређује му се такозвани привремени суд, тј. стање душе до Страшног суда, до којег су могуће промјене, рецимо, ако се човјек налази у неком лошем стању, могуће је молитвом Цркве и чињењем добрих дјела људи на земљи који су још увијек живи, да му се поправи стање. Могуће је да му се олакшају посмртне муке или да скроз напусти лоше, тј паклено стање. У сваком случају човјек сам после смрти више ништа не може да уради за себе.
У римокатоличанству имамо теорију о чистилишту или пургаторијуму, гдје човјек ако није имао довољно добрих дјела, заслугом светитеља може се спасити.
У далекоисточним религијама постоје најчешће реинкарнације, гдје човјек после смрти, прелази у другу форму живота, било као други човјек, било као црв, инсект и итд. У сваком случају људи свугдје умиру. Смрт не бира ни националност, ни расу, ни старост, умиру стари и млади, атеисти и вјерници. Никог не заобилази. Смрт. Ипак, свако се нада нечему после ње. Било да је људи помињу по добру, било вјечном блаженству, мукама. Остаје у сваком случају тајна, мрачна или мање мрачна, али ипак не много пожељна.
