Пише: Ранко Рајковић
Представник коалиционог партнера заказао ми је састанак у четири ока. Желио је да попричамо о његовом предлогу прије него га изнесе на скупштински одбор за културу и умјетност.
Почео је без икаквог околишања.
„Чему нам служе домаћи пјесници, писци, сликари, режисери, глумци, перформери ако њихова дјелања не подржимо издашним буџетским средствима. Вријеме је да се оканемо страних ресурса и отпочнемо користити домаће.“ рече ми готово прекорним гласом.
Културно-умјетнички ресурси за које се залагао нијесу ми били непознати. Сусријећао сам се с њима не само у пропагандним ТВ емисијама и новинским интервјуима већ и у захтјевима за спонзорства који препунише фиоке мог радног стола. Устручавајући се да директно саопштим што мислим о тим полуписменим обраћањима, надобудним биографијама, конфузним пројектима, хаотичним набрајањима, патетичним позивањима на историју, државу и проевропски пут, тактички му одговорих.
„Сматрам да права умјетност и култура треба да пронађу сопствени пут до јавности. Уосталом области умјетности и културе треба да остану ствар личног избора и афинитета грађанина као потрошача.“
„Није баш тако. Умјетност и култура су дио нашег националног идентитета. Наши умјетници и културњаци су прва брана против страних малигних утицаја. Надам се да си свјестан колика је привилегија имати културу и умјетност на свом сопственом језику. У интересу је државе да културу и умјетност осим својим језиком унапређује и сопственим ресурсима. Национална култура и умјетност су важни колико и наоружање које је с одбраном државе скопчано. Предложићу да се сав новац из буџета усмјери на афирмацију дјела патриотских културно-умјетничко-историјских ствараоца. Очекујем твоју подршку.“
Није ми падало на памет да подржим партијски протежиране псеудоумјетности засноване на заставама са ратних попришта, на историјским тугованкама књижевно-позоришно-филмски обрађеним, на аутистичним мултикултуралностима које су на паре све алавије. Зато наставих у истом тону.
„Ипак дајем предност квалитету. Умјетност и култура декларишу сами себе и унапређују се сами собом уколико су потковани квалитетним садржајима. Подржаћу само оно што је ваљано и квалитетно. У сваком тренутку спреман сам да подржим и одсуство националног кича.“
Намјерно рекох одсуство кича. Да сам споменуо борбу против националног кича он би то протумачио као удар на обновљену државност. Био је преосетљив на све што би се могло довести у везу са државом, државном симболиком и њеном историјом. Под упливом снажних емоција жестио се на сваки спомен националног уколико га не би пратила приврженост и дубока оданост, ма о каквом шунду, бофлу, клишеима, примитивизмима и егзибиционизмима да се радило. Нијесам желио да га изазивам али бијах чврсто одлучио да му овога пута ни у чему не повлађујем без обзира што су ми из партије савјетовали да будем попустљив према предлозима јачег коалиционог партнера.
„Наш предлог иде у корист општег добра. Зато треба да га подржите у оквиру стратегије „Добро из Црне Горе“
Ни у сну нијесам могао помислити да ће се бренд „Добро из Црне Горе“ проширити на умјетност и културу. Нијесам имао ништа против позива на што већу потрошњу домаћих пољопривредних производа али да ми производе културе и умјетности нуде преко визуелно стилизованог шипка никако не иде.
Представник коалиционог партнера остаде упоран.
„Надам се да ће ваша партија добро размислити и подржати наш предлог о коришћењу домаћих ресурса. Заузврат и ви ћете у одређеном коалиционим проценту добити право да учествујете са својим ресурсима.“
Ранко Рајковић: Помогнимо култури да надрасте приземно политиканство и сукобе
Што да му одговорим а да се не огријешим о општу културу и суштину умјетности. Ако су већ ријешили да сав новац подијеле домаћим писцима, сликарима, вајарима, позоришним и филмским ствараоцима, историчарима, публицистима који у апаратџиском духу величају националне теме и уз то поданички његују своје односе са националним партијама, онда се резултат сједнице већ зна.
Да бих на сједници одбора могао издвојити и образложити своје негативно мишљење на овај предлог морао сам се макар на кратко повиновати слогану „Трошимо домаће“. То је подразумијевало подробније упознавање са домаћим ресурсима свих боја, нијанси, арома.
Отишао сам у Центар културе, умјетности и историјских студија.
„Како плаћате, картицом или кешом“ упита ме продавац прије него што затражих пробране примјерке из домаћих ресурса.
„Биткоинима“ одговорих му.
Погледао ме зачуђено.
„Код нас су култура, умјетност и историја легалне робе.“
„У реду платићу кешом“.
Радознали трговац се заинтересовао за моје биткоине.
„Из ког разлога сте понудили биткоине“
„Бићу искрен. У послу којим се бавим нијесу пожељна јавна експонирања. Биткоини ми служе када желим да прикријем траг онога што сам купио и гдје сам га купио. Не волим да људи повезују моје име са ониме што одабирам и што конзумирам. У овом случају то су производи националне културе, умјетности и историје којима приступам по службеној дужности.“ одговорих му.
„Сви треба да су поносни на добра која долазе из наших националних ресурса. Има ли ишта природније него да у својој држави трошимо своју културу, своју умјетност, своју историју јавно и без прикривања.“
Да бих скратио причу понових му „У реду платићу кешом“
„Дођите онда за сат времена. Спаковаћемо вам најбоље оцијењене производе из наше националне културе, умјетности и историје.“
Вратио сам се послије пар сати. Чекао ме пакет књига, збирки есеја, антологија, каталога са изложби, позоришних репертоара, дискова, монографија, критика, зборника са симпозијума посвећених националној култури, умјетности и историји. Узео сам их, смјестио у гепек аутомобила и вратио се кући. Данима сам прелиставао, читао, гледао, слушао садржај пакета. Уосталом као члану скупштинског одбора за културу и умјетност то ми је био и задатак.
Послије недељу дана преданог изучавања пакета са производима из националне културе и умјетности укапирао сам једну ствар.
Ствараоци из свих области слали су једну те исту поруку да без поднебља упечатљивог као што је црногорско поднебље не бисмо имали тако аутентичне и високо оцијењене производе књижевне, пјесничке, ликовне, музичке, филмске, позоришне продукције. Без црногорског пејзажа, колорита, амбијента, рељефа и подсјећања на њих не би било ни црногорских умјетничких достигнућа ни великана црногорске културе и умјетности.
Ранко Рајковић: Свјетска промоција “Интер-бића” у Црној Гори
Знао сам да би свако неповјерење исказано према природи било погрешно. Умјетничке поправке, преправке, унапређења или превазилажења веза са домицилном природом унапријед су изгубљена битка. Рационално је да подржим све оно што је проистекло из наше аутохтоне природе и њене историје ма колико да је незрело, закржљало, сувопарно, бангаво, лишено укуса, свјежине и идеја било.
Гласао сам за све предложено.
Послије сједнице скупштинског одбора наша култура и умјетност су се окитили заштитним знацима „Трошимо домаће“ и „Добро из Црне Горе“.
Визуелно стилизовани шипак који ми је на почетку засметао претворио се у моћан алиби којим сам се правдао за подршку дату скупштинском предлогу.
