Пише: Милош Лалатовић
Једна од држава, која се налази у нашем сусједству, а о којој мало знамо је Румунија. Држава богате историје и традиције, која се попут наше налазила на вјетрометини путева. На том раскршћу се формирао народ јединствене традиције и културе. Настали као мјешавина Дачана и Римљана, народ близак латинским, а ипак источни православни народ. Румунија је највећа балканска држава са преко двадесет милиона становника. Већина је православне вјере. У комунистичком периоду прошла је голготу. Методи увезени из Совјетског Савеза гоњења, затварања и мучења неподобних, били су незамисливи, суманути, апсурдни, као и сами разлози за њих. Ово се посебно односило на младе богослове, свештенике, монахе. Неки од њих су: Старац Јустин Парву, вјероватно један од најпознатијих савремених духовника Румуније. Упокојио се 2013. године. Прошао је незамисливу тортуру. Оптужен да је слушао радио “Глас Америке“у свом манастиру, уз лажне свједока осуђен на вишегодишњу казну затвора од 1948 до 1964. године.
За то вријеме радио у крајње убитачним неусловним рудницима, гдје су се услед недостатка кисеоника гасиле сијалице, доживио нељудска мучења и понижавања. Мучења су се састојала од тјерања затвореника да говоре да не воле своје родитеље, ближње, Цркву, изговарају богохулне ријечи. Након овог сатанског третмана побожни људи су се осјећали горе због изговореног него због самих батина. Молили су се Богу да им опрости. Потом би доживљавали олакшање. Многи од њих ова искушења нијесу поднијели.
Душевно су обољели или извршили самоубиство, које је такође било забрањено. Кога би ухватили да се на овакав начин решава мука, био би још више мучен. Валери Гафенку, побожни младић, који се услед тортуре у затворима тешко разболио. Иако млад са великом могућношћу да преживи, свој лијек уступа једном протестантском пастору, који ће много година после, свједочити о овоме пред америчким конгресом. Свјесно је жртвовао свој живот за ближњег, у овом случају за инославног пастора.
Отац Георги Калчу је у затвор доспио као млад човјек. Доживио тешку тортуру и мучења. Радио на плантажама пиринча у суровим условима са минимумом хране. Да не би изгубио разум током психолошких метода мучења брзо је у себи изговарао Исусову молитву. Ипак, једном је покушао самоубиство, био ухваћен и тешко кажњен. Пуштен је као и отац Јустин Парву 1964. године током опште амнестије под притиском Запада и Америке. Касније је поново хапшен и излаган тортури.
Након чега дефинитивно одлази за Америку, гдје бива духовник многим сународницима и осталим православним хришћанима, помажући и иновјерне. Током комунистичког периода Румунија је имала необичан став према Цркви. Није је прогонила попут Совјетске Русије, али у суштини владало је слично неповјерење, тако да је свако могао завршити на већ описани начин.
Посебно су злогласни били затвори Питешти и Герла. Дешавао се и један необичан процес. За прво вријеме владавине комуниста, повећавао се број монаштва, док се није забранило даље монашење, а млађи монаси распуштени и натјерани да раде у фабрикама. И данас је Румунија једна од држава са највећим бројем монаха, у односу на остале већински православне државе. Тако да њихов број достиже петсто и хиљаду монаха у појединим манастирима. Старац Тадеј је говорио да је најаче Православље управо у овој држави. Поред набројаних познати у читавом свијету су румунски духовници отац Арсение Бока, отац Димитри Станилое, Старац Клеопа Илие, Старац Арсение Папачок. Познати су и румунски интелектуалци попут Ежена Јонескуа и Мирча Елиадеа, чије је рад на изучавању свјетских религија врло цијењен широм свијета. Тако је врло поштован од свјетски познатог антрополога Клод Леви Строса, као и од наших теолога, посебно блажене успомене владике Атанасија Јевтића. Данас је Румунија лидер по развоју и економији на овим просторима. Земља противречности, скромности и духовности. Румунија у срцу.
