Пише: Милош Лалатовић
Ових дана је преминуо чувени српски и југословенски умјетник Драгољуб Раша Тодосијевић. Један од првих тзв. нетрадиционалних умјетника окупљених око Студентског културног центра у Београду седамдесетих година прошлога вијека.
Иако, свјетски признати умјетник од младих дана, остао је у извјесној друштвеној изолацији.
Као што је Слободан Тишма у књижевности, Лазар Стојановић као режисер, Тодосијевић је спадао, такође, у групу вјечито неприлагођених умјетника и људи, који као да су одабрали усамљеништво као философију живота.
Рођен 1945. године, у периоду кад се рат управо завршио, није се уклапао у стереотипне погледе социјалистичког система од младог узраста. Тако, краће вријеме, парадоксално, уписује војну школу у Мостару, али убрзо се враћа у Београд гдје уписује курс цртања, да би се припремио за Академију ликовних умјетности. И на истој се сусреће са окошталим ставовима професора и неуклапање у њихове стандарде умјетности и живота. Раша је користио нетрадиционалне и нетрајне умјетничке материјале, што је у то вријеме тадашње Југославије било потпуно неприхватљиво. Без обзира на то, налази истомишљенике у Новом Саду, Загребу, Љубљани, али и широм европских земаља и Америке. Интересантно, да се у слично вријеме дешава чувена 1968. година, велики протести студената, као и надирање тзв. црног таласа у југословенском филму, гдје се стварност за разлику од тзв. црвеног таласа наклоњеног
Народноослободилачкој борби, приказује суморно, објективно, са свим својим аномалијама. А крајем седамдесетих долази нови талас или вал у музици, који се такође не уклапа у владајући естаблишмент.
Умјетници попут Раше су коришћени од стране комунистичког система да би се исти приказао као демократски, слободан, дозвољавајући им гостовање по иностранству, гдје су освајали бројне награде, али су на домаћем терену били маргинализовани.
Маргина и ,,запећак“ су га пратиле читав живот. И после пада комунизма на умјетност којој припада се од нових власти гледало као на ,,издајничку“, експонент Новог свјетског поретка. Интересантно, да је прије само неколико мјесеци добио ироничну награду за животно дјело у износу од двеста еура, коју је Раша вратио поштом.
Поред ликовне умјетности, бавио се и писањем. Објавио је неколико књига. Умро је после дуге и тешке болести, као што на почетку рекох ових дана. Копнио је достојанствено, далеко од насловних страна медија. Тек, након смрти, медији су и то они наклоњени култури, објавили вијест о његовој смрти. Слично попут стихова пјесме црногорског пјесника Леса Ивановића “Људи сјенке“, гдје се описују људи који тек ,,кад им изађу црни посмртни плакати, остатак се сјети да су и ти смртници са њима живјели“. Мало, парафразирам, али битна је суштина.
Рашо, почивај у миру, тихи човјече.
