Пише: Милош Лалатовић
Једна од књига, која се задњих деценија често помиње је и “Философија паланке” Радомира Константиновића. Иако је књига изашла прије више од пола вијека, свој публицитет је стекла највише у последње три деценије. Прије него што се званично појавила сам Константиновић је прочитао кроз неколико емисија на радију Београд давне 1969. године.
Без обзира на љубитеље и противнике књиге, која је како неки кажу подијелила српско друштво, осврнућемо се на њу неутрално, без политичких и других предрасуда, као у оном моменту кад се појавила. Неоспорна је вриједност овог дјела, које је тешко за читање, иако обимом није велико. Највећи њен дио чини апстракција, подробно објашњење самог наслова књиге.
“Философија паланке” је изникла из племенске свијести, иако није иста. Представља својеврсну еманципацију племена као философије Ноћи у односу на философију Дана. Паланка је сва јавна, индивидуализам се губи, влада колективна свијест и правила понашања. Људи су толико подређени њој да више немају слободу осим у биолошким скривеним категоријама ероса. Постоји карактеристичан језик паланке, који представља својеврсну атеистичку мистику, јер ријеч “дрво, више не значи дрво”. Све се своди на затворен систем околине паланке, која је у ствари затворено-отворена. Индивидуализам у општем смислу је строго осуђен, као својеврсна философија Ноћи. Све што долази са друге стране брда се подозрева.
Фуриоза: Сага о Побјесњелом Максу: Вожња на мјешавини крви и бензина
Паланка на неки начин представља неуспио покушај еманципације балканских друштава, које су остале на пола пута, ни село ни град, ни Азија ни Европа.
Све више глобални свијет са својим савременим технологијама, вијестима из удаљених крајева свијета, правилима понашања се претвара у глобално село или прије паланку. Као што у паланци постоји одређени начин комуникације, правила, тако и сав свијет поприма ову лицемјерну матрицу. Свако, ко се издваја по било чему бива изопштен као отпадник. Пропагирање слободе представља затворен систем догме, против које тај исти свијет устаје. Борећи се против догме, сама та борба постаје догма. Оно за шта су се некад борили Константиновић и његови идеолошки наследници претвара се у својеврсни парадокс. Сав свијет постаје паланка. Нема се на први поглед гдје побјећи. Мада, паланка није само географски појам, она је више ментално стање. Проблем је што савремени свијет иде даље и то много у односу на некадашњу паланку. Баш зато што је развијен и што још више напредује. У паланци су људи могли да буду слободни бар на некој тој биолошкој основи, савремени свијет се све више уплиће и у ту сферу. Све што је другачије или се супротставља његовим догмама припада философији Ноћи. Данашњи свијет је свијет философије Дана. Као што је у некадашњој паланци општи индивидуализам био искључен, ипак су људи са свим поштовањем правила паланке остајали усамљени, тако је и у данашњем свијету.
Изгледа, стварно да је паланка наша судбина и тешко је побјећи од паланачког искуства и менталитета, које се претвара на крају у фашизам.
